Машу не напушта опсесија полним обележјима. И на светлу и у тами она једнако зури у људска тела и ништа јој не промиче. Посебно јој пажњу привлаче избочине. А и линије, изгледа.
Кад сам пре неки дан легла на траву, а Миа и она су седеле крај мене, то је Маши омогућило изванредан поглед на мој деколте. Каква је то линија, упита ме, озбиљно, правећи се наивна. /Гуја у недрима, Машо, гуја у недрима!/ Која, и ја се направих луда. Притом сам је гледала право у очи. Гледам ја њу, гледа она мене, озбиљно и упорно, да видимо која ће попустити. Маша тобоже одустаде од истраге и скрете поглед устрану, али се након неколико минута опет врати на тему (иако је деловало да се повлачи с мегдана, само је пунила шаржер): јесу то (у шта упре очи) лубенице (једна до друге, а између линија)? /Мислиш, лубеничице? Та шака јада, не би се од њих бостанџија много овајдио. Да не презру само, док свима вода на уста цури и умиру од глади, а ником није дато ич да се ослади./ Не, опет одбих ја. /Накнадно сам сазнала да је ту мудрост чула од маме. Претходно вече Маша је спазила на ТВ-у тету с грудима до појаса, па се чудом чудила шта је то (гадна аномалија, ако мене неко пита). Груди од по тоне (чудила бих се и ја - па то, брате, далеко било, пу-пу, пуне канате), упркос томе, мама је, без по муке, с поља анатомије олако пребацила на поље ботанике. Тиме је желела да спречи (ко да је могуће) даље интересовање ћерке за појаве које је последњих месеци опседају.
И сад Маша мисли да је свако тле погодно за гајење бостана. Не, Машо, не, ово би могле бити неке брескве, у најбољем случају, осредње величине./
Изненада одлучих да играм њену игру: не, то су тениске лопте. /На стони тенис мислим! Ма шалим се, наравно, није ситуација толико драматична; само да вам одвратим пажњу - имам утисак да су се неки од вас превише посветили визуелизацији./
Маша тобоже на трен то прихвати, ћутке, правећи се и даље наивна. Али мало касније, онако изнебуха, отвори карте, мирно и прибрано, као човек који зна да је истина на његовој страни: нису, то су с... (нећеш ме преварити). И знајући како ја то иначе поричем, одмах се потруди да ме предухитри; пре но што стигох и уста да отворим, она се успротиви: e јесу (нека ти више не падне на памет да поричеш очигледно), ахаа, имааш, све жене имају. Но, упркос свему, ја по обичају одмахнух пркосно главом, настављајући да се инатим: ја НЕМАМ. То, ако ћемо право, и није далеко од истине.
Кад сам пре неки дан легла на траву, а Миа и она су седеле крај мене, то је Маши омогућило изванредан поглед на мој деколте. Каква је то линија, упита ме, озбиљно, правећи се наивна. /Гуја у недрима, Машо, гуја у недрима!/ Која, и ја се направих луда. Притом сам је гледала право у очи. Гледам ја њу, гледа она мене, озбиљно и упорно, да видимо која ће попустити. Маша тобоже одустаде од истраге и скрете поглед устрану, али се након неколико минута опет врати на тему (иако је деловало да се повлачи с мегдана, само је пунила шаржер): јесу то (у шта упре очи) лубенице (једна до друге, а између линија)? /Мислиш, лубеничице? Та шака јада, не би се од њих бостанџија много овајдио. Да не презру само, док свима вода на уста цури и умиру од глади, а ником није дато ич да се ослади./ Не, опет одбих ја. /Накнадно сам сазнала да је ту мудрост чула од маме. Претходно вече Маша је спазила на ТВ-у тету с грудима до појаса, па се чудом чудила шта је то (гадна аномалија, ако мене неко пита). Груди од по тоне (чудила бих се и ја - па то, брате, далеко било, пу-пу, пуне канате), упркос томе, мама је, без по муке, с поља анатомије олако пребацила на поље ботанике. Тиме је желела да спречи (ко да је могуће) даље интересовање ћерке за појаве које је последњих месеци опседају.
И сад Маша мисли да је свако тле погодно за гајење бостана. Не, Машо, не, ово би могле бити неке брескве, у најбољем случају, осредње величине./
Изненада одлучих да играм њену игру: не, то су тениске лопте. /На стони тенис мислим! Ма шалим се, наравно, није ситуација толико драматична; само да вам одвратим пажњу - имам утисак да су се неки од вас превише посветили визуелизацији./
Маша тобоже на трен то прихвати, ћутке, правећи се и даље наивна. Али мало касније, онако изнебуха, отвори карте, мирно и прибрано, као човек који зна да је истина на његовој страни: нису, то су с... (нећеш ме преварити). И знајући како ја то иначе поричем, одмах се потруди да ме предухитри; пре но што стигох и уста да отворим, она се успротиви: e јесу (нека ти више не падне на памет да поричеш очигледно), ахаа, имааш, све жене имају. Но, упркос свему, ја по обичају одмахнух пркосно главом, настављајући да се инатим: ја НЕМАМ. То, ако ћемо право, и није далеко од истине.
Нема коментара:
Постави коментар