Таман што сам вечерала, па упрла поглед у даљину (која се, судећи по мом погледу, налази негде иза кухињских висећих елемената, тик изнад смедеревца), а десном руком закуцках по столици на којој сам седела.
Еј, бре, шта куцкаш, обрецну се прекорно мајка. Размишљам (имаш нешто против? а очито нема, иначе би сигурно употребила). Па шта куцаш ако размишљаш, да мислим да је миш. Тако финог и учтивог миша, што на врата покуца пре но што у кућу, измеђ ногу домаћице, шмугне (мора, нема кад да склапа кишобран и скида чизме; и учтивост има границе, циљ оправдава средство, а нужда бонтон мења), ја још нисам видела.
Захтева да не куцкам, не марећи што тиме већ ремети рад мог, ионако занетог, ума. Ко да њој треба нарочита концентрација да гледа рекламе (или страхује да ће размишљање потрајати - ја кад мозгам, не знам за доста, а наставак Силе следи за који минут).
Е не може човек да мисли, па то ти је, чак и кад се прави да има чиме.
Нема коментара:
Постави коментар