Старење и ваздухопловство

Јави ми се вечерас на Фејсбуку драга пријатељица. Сто година се нисмо чуле. И како онда жени да не одговорим како сам. А не умем да лажем. Нешто сам потиштена, кажем. Упитасмо се и за остатак фамилије, за децу... Деца расту, а ми старимо, к врагу, пожали се (па додаде како је и она коракнула у четрдесете; а није то ништа страшно, веруј ми, ја сам ту цифру и превалила). /Старење је још теже кад децу не поседујеш. Лепо је рекао Душко Радовић: девојке, мислите о томе на време -- боље је бити нечија баба, него само баба./ Ти баш умеш да орасположиш човека (с неба па у ребра, с врата па старост на грбачу... само ми је још она фалила), насмејах се, упркос свему.
Па шта ћеш, признадох (немам куд, ни чиме да побијам чињенице), старимо... али нисмо усамљени, скупа смо, па можемо да се тешимо (тиме што се још није родио ко је довек млађан био). "Али ти си увјек иста, рече она, за тебе вриједи она пјесма: остала си увјек истааааааааа." Е, камо лепе среће, насмејах се. Није да ми не прија, дивно то звучи (и осмех на лице мами), али ни ја се не могу одупрети зубу времена (па тај је досадан ко стеница, све пред собом глође... а и пред купатилом, ха-ха). Неће мене време да поштеди зато што још нисам порасла.
Дај, каже она, по фоткама, ма изгледаш као авион (шта, зар тако огромна?). /И само летим, летим, неки ми то стално замерају... Јао, како ли ће гадно бити кад се приземљим.../
Онда нема друге, морам неку писту да начиним (да по орању колена не погулим).

Куд ме ноге носе

Био је леп, и топао, јесењи дан. Па вече исто тако, лепо. Али то није разлог да не желиш да одеш. Куда? Не знам.
Осећам у сумраку своје кораке као једино битне и желим да не престану, да не застанем, да не одустанем. Ако станем, могла бих почети да плачем. А ја не желим да плачем (и потопим Улицу Краљевића Марка; да се брукам пред епским јунаком). Једва се опирем пориву да зађем у попречене улице (као у лавиринт из којег нема излаза, што ми не би сметало, јер ја и не желим да изађем), где ми која пред ноге искрсне. Да скрећем лево, па десно, па опет лево и тако до у бескрај (ваљало би да краја нема). Још да ми је да немарно шутнем који жути лист (а он да шушне како живот зачас мине и како љубав не постоји; проклета душа песничка, навикла да вазда крвари и самој себи по ранама окрутно ровари).
Идем и ни о чему не мислим. Немам план, не познајем град, не бацам мрвице ни каменчиће, јер нећу да се вратим. 

Чија си? Ничија. Зар баш никога немаш? Немам. Одакле си пошла? Не знам. Куда си пошла? Не знам. Где ћеш стићи? Није битно (срца се не могу ратосиљати).
Ако се уморим, могла бих да уђем у аутобус (не гледајући ни број ни одредиште). Али само ако ми обећа да ће ме возити дууго, дуго и далеко, можда чак и да се не врати. Да ми је унутра топло и кроз прозор да гледам дрвеће, да ћутим, да не осећам и не мислим ништа (кад би се могло то, ха).  

Напољу је голем, тај претећи, свет, а унутра сама ја, малена, птичица без гнезда, а нагњечених крила (на која нема ко да привија мелеме). Нема никог да ми махне ни да му махнем кад кренем. Нема станице на којој треба да изађем и на којој ме нико не чека.  Нема никог да ме у загрљај стегне ако се једном, случајно, ипак вратим. Нема никог да за мном тугује ако се не вратим. Нема никог... Сама сам...
Важно је да се аутобус непрестано креће.

Мајке и учитељице

Мајка је једног дана наложила Маши да испише две стране слова...

Ух, добро је да ми ти не предајеш, признаде Маша, учитељица задаје мање задатака (има више обзира).

Чаше, шоље и чуњеви

Игњат воли да је све чисто и прегледно. Не трпи да на столу буду чаше и шољице, ма не трпи ништа. /Код бабе му је лако -- само повуче столњак и једним потезом почисти све ко метлом./
Ако се ко усуди да кафу на сточић у девној соби сервира, Игњат ће много да се изнервира. У ком год углу да се затекне и која год му играчка падне под руку, он ће њоме испољити свој бунт. А врстан је нишанџија, ко Милош Војиновић, заточник Цара Душана, што кроз прстен устрели јабуку.
Недавно је мајци дошла гошћа. А жене не само да много говоре, већ и пију, кафе додуше. Шољице и чаше на асталу Игњат види као чуњеве. Стога одмах дограби најближу гумену играчку па је заврљачи из све снаге према крхким посудама. Врела кафа ко опарена излете из шољице, пљусну по угаоној и разлете се по њој, чак до радијатора испод прозора.
Човек воли чисту ситуацију, ко то неће да поштује, нека држи четворе очи отворене, а руке спремне да спасавају што се спасити може или нека трпи што га снађе.

Право на маму

Ињат обожава своју малу сестру. Мислим, с његове тачке гледишта она је мала, он је велики, а још му ни две године није. Кад год се примакне сестри, он цичи од среће (док она једнако узвраћа), он грли и љуби, мази... главом, рукама, образима, уснама...
Али, ма колико да је мала, увиђа Игњат да му је сестрица велика конкуренција, пре свега код маме. Увек она има предност и веће право на мамино наручје. Како човек да му објасни да је то зато што се Сташа мајчиним млеком храни. Повређен и расрђен, Игњат онда мора да се свети. Ако мама држи Сташу, често јој стопала незаштићена висе. Ако Сташа лежи у носиљци, стопала су јој такође истурена и маме... Само Игњат да зине (шта му тешко)... и загризе. 

Малецкој ножици, што ни крива ни дужна, мора да страда, Игњат поручује да мама обома припада.

Игњат и жива лутка

Од свих рођака Игњат се највише радује млађој сестри и њу готово једино грли и љуби. /Ја сам нашла начин да му пољубац изнудим: кад он као некуд иде, па се поздрављамо. Иначе, тај не љуби без разлога./Кад се, након неколико сати врати, као синоћ, он грли и само жмирка разнежено. Сестра је његова жива лутка од свог рођења, од првог тренутка кад је виде.
И не само да је мази и пази. Он би је радо и хранио. Кад он на кревету грицка пржене кромпириће, радо би коју коцкицу и њој у уста тутуо. Није да није покушао. Али га је тетка држала на оку и спречавала у науму. Није да би она одбила (та само зури у туђе залогаје, уа њу још повелике). Али се опет, иако није нутрициониста, умешала тетка. 
Истина је да Сташа још од петог месеца има две доње јединице. Али слаба је то сила да се обрачуна с коцкицом кромпира.

Ти ниси нормална

С најстаријом сестричином телефоном полемишем око закључка у њеном задатку. Ништа нам се (кад кажем нам мислим ми) не чини довољно добрим. Онда, тако седећи на врелој пећи, неспутано зевнем. Теби се спава, зачуди се и осмехну она. Да, рекох, мени се увек спава (кад никад не спавам довољно). Кад си устала, упита потом, као да је очекивала да сам сабајле топли кревет напустила. У пола десет. (Хм, па не би ми се баш свекрва обрадовала.) А не питаш ме кад сам легла, брецнух се шаљиво, није ни то без значаја. Кад? После два. Каад? ТИ НИСИ НОРМАЛНАА, отворено се зграну моја сестричина. Да, нисам, сложих се (а шта ћу, морам да се трпим). Па шта си радила? Читала, писала, буљила у екран, мислила... а ништа нисам смислила.
Шта ћеш: није сваком нормална тетка дата.  А теби се заломила ова неуморна мозгалица, мислилица, сањалица, ноћна птица.

Подгревање

Ако овај Игњат, кад порасте, не буде бабасера (вазда га затичемо у купатилу како четком дрља по ве-це шољи, од које га једва отргнемо, док он грдне сузе рони), биће неки ложач.
Откако је увидео да, кад се мало на прсте пропне, може да отвори улазна врата (њихова чар је у томе што су и излазна), укућани му скапавају од врућине. Игњат се ишуња напоље, оде до котларнице и отвори "цуг" (или већ нешто, због чега котао помахнита). Мајка у кући дахће, скида џемпере и блузе, зној кипти са чела... Крчка се ко грешници у паклу... ал' се не досећа. 

У неко доба отац се врати из радионице и оде да дометне коју цепаницу. Потом навири на прозор и пита је ли Игњат опет неопажено излазио и гурао нос где му није место. Тек онда мајци сване. 

Не, немој ми прићи (или ћу отићи)

Не може човек (нарочито кад је жена) нигде да остане сам. Ако те нико не повуче за рукав, не препречи ти пут, онда ће буљити у тебе док ти се не смучи.
До аутобуса сам имала још двадесетак минута, па седох у парк. Волим (а ретко имам прилику) да останем са својим мислима насамо (ма колико да су неугодне, бар да се саберем). Најпре на клупу стоварих оне силне кесе са шећером, сољу, уљем (проклетим уљем, без којег се не може замислити ручак моје мајке)... Дан, иако је јесен позна, беше топао и сунчан, па ми се такав као мелем сливао на лице (које, осећам, одаје неку дубоку тугу, а ја се и не трудим да је скријем). Ето, неко ме ипак милује, неко ме воли...
Некако махинално брисала сам поруке из мобилног (да не дангубим) и повремено бацала поглед низ улицу. У једном трену спазих да човек који ждере мастан бурек (то ја претпостављам), у ауту паркираном тик до парка, јесте школски друг моје сестре. Не беше ме тад спазио, хвала богу, па сместа одвратих поглед. Али ће ме свакако спазити. На мени је да добро пазим да нам се погледи не сретну. Не желим никоме да махнем, да се осмехнем, ни са ким да разговарам... Не желим никоме, а поготово смарачима. Нећу никоме да говорим где и од чега живим, шта, и да ли, радим, с ким живим (живим ли уопште?), јесам ли удата, разведена, вољена, забатаљена... имам ли деце, љубавника... 
Сваки од таквих радозналаца веровато се сматра квалификованим и препорученим за улогу утешитеља. Ђаво да вас носи! Не подносим те маторе (чак и кад су од мене млађи) давеже, огрезле у дугогодишњем браку, с двоје-троје деце и женом на коју им се више не диже. Па сад зуре у све што је женско и иоле пристојно изгледа. Чак и кад се од жене не види ништа до зелена капа, јакна и чизме. Сигурна сам да не делујем раскалашно, разблудно, чак ни приступачно... На челу ми не пише: тражим мушкарца! /А и да пише, високи су моји критеријуми: није "мушкарац" сваки којем међ ногама виси мало јада./ Али, ето, не можеш од похотних погледа утећи... 
Двапут ми се очи с његовим погледом готово сретоше. Готово, јер сам очима даље прелетела, правећи се луда (а нисам морала баш пуно да се правим). Човек је појео бурек, згужвао мастан папир и, док прежива, блене у мене, очекујући ваљда да и ја њега спазим, па главом климнем, оком мрднем... ако нећу силно да се обрадујем (таквом заводнику). 
Хвала богу за мобилне телефоне. Увек могу да се направим како нешто богзна како важно читам или пишем. Чак сам и уздисала, као да ме нешто тешко мучи. (Добро, нисам се много претварала.) А он је гледао, па ме беше страх да ће из аута изаћи, игноришући моје јасне сигнале: држи се подаље, не прилази, одбиј! Не, немој ми прићи (снаћи ћу се, веруј, и без тебе)!
Нисам желела да ризикујем, па покупих оне кесе и спустих се журно до станице. Мало ћу стајати с тим теретом у руци, али ћу сачувати, какав-такав, мир.

Како су ме у смрт отерали

Делови разговора до мене допиру из наше кухиње.
Отац (који је тек устао, вероватно се још није ни умио, а ако и јесте, још није како треба прогледао... питање је и да ли ће икад "прогледати"): Ери је рођендан тринаестог децембра, а мени тринаестог јануара; значи,  Ера је тачно месец дана старији од мене! (Јаоо, то је тако узбудљиво! А с каквим еланом тај човек од раног јутра брунда!)
Мајка: А Мики је (опет) у излозацији...
Даље нисам ни хтела ни успела да разаберем (пуцам од муке и због заноса с којим зборе). Дајте ми какав јачи канап, а ваљда ће се наћи и подесно дрво!

Замишљам родитеље на својој сахрани:
Шмрц...шмрц... Отац се дискретно (бар тако мисли) нагиње ка мајци: Је ли Ера из прве угасио све свећице? (Није ли се, матори јарац, онесвестио од толиког напора?) АааАааАаа, лелече моја мајка, па му, начинивши паузу, једнако дискретно шапуће одговор.
Између јецаја размењују питања и информације. Која је имала најкраћу хаљину и која је највише мешала задњицом? Радодајка дубоког грла или нека друга накурцуша (то је тако згодан, мушкарци ће се нарочито сложити, израз који је смислила покојна баба мога зета)? Која: Ајфон, Ајпед, Дискреција, Секреција, Ферари, Фића, Фергусон, Раковица...? Прекрсти се, подсети моја мајка оца, шикнувши га лактом у ребра. Канда се, по обичају, превише био занео и заборавио на "ред" (шта ће народ да каже?).
Шмррц, шмрц... Црно наше дете! Тешко нама, кукуу, лелее... /Целог живота нам је звоцала и срећу кварила: што пушимо као поцепан сулундар, што гледамо ријалитије радије но леба да једемо, што пуштамо гласно музику са Фарме (па она не може да чита, да мисли, да спава)... Па и мртва да нам не да мира: не можемо да гледамо директан пренос... А можда баш сад она животиња, онај Змај, истурена полна органа по кући вија неку бабетину која тврди пазар, ко што тврди да има завидну каријеру./
И отац и мајка, кришом, у све већој паници, гледају на сат, нестрпљиво цупкају (дај да бацимо прах праху, да згутамо ту панаију, па куд који)... Поп се не обазире. Је ли Мики изашао из изолације? 

Поп млати кандилом, поп каже "господи, помилуј", сви се присутни (којима нисам стигла писаним путем да забраним присуство) крсте, па се, неспретно и нервозно, крсте и отац и мајка.
Брже, попе, брже, шта отежеш, тешко нама! Нека јој је лака црна фарма, овај... земља!

Како не бих знала

У читаоници, разуме се, мора да влада мир. И телефони не смеју да зврче. Међутим, иако искључена тона, мој мобилни зазуја. А ја га, узнемирена, стиснух. 
Сестра ме, сто пута, зове, иако јој сто пута говорим да не могу да излазим (и губим време). Откуцах јој само: Јао, како је слатка она птичица! А потом она одговори: Како си знала да нам баш узвична реченица треба?   (Ју, немам појма, баш је тешко било погодити.) Знам ја у ком грму лежи зец и у којој реченици птица мучи моје сроднике. 
Претходне ноћи (канда је заборавила) показала ми је Машин задатак (понекад се консултујемо преко Фејсбука). А ја сам њој рекла да пусти Машу сама да уради. 
Обавештајну и упитну реченицу и моја баба би знала да препозна и формулише. Узвична код деце и њихових мама изазива малу несигурност.
А где дете не може да се сети, ту ће тетка у помоћ да прискочи.

Игњат неће у вртић

Јуче је мама Игњата провезла покрај вртића. И, тек онако (или можда баш и не, ко ће веровати домаћици оптерећеној силном децом ситном), упита: Иги, хоћеш да идеш у вртић?
НЕ, ко из топа одсечно одговори Игњат и притом главу нагло окрете у једну страну, а у другу одмахну руком. 
Канда је тај гест значио: не долази у обзир (млађа сестра да се башкари код куће, а он да се диже у свануће)!

Душманину не бих дала паризер ни са астала

Пошто из фрижидера донесе неко печење (што овчије, што свињско) и утврди да му је прошао рок (стоји од Светог Арађела), мој отац исто насецка у тањир и рече: ово је за мачке. Па добро, нек и оне са (бајате) славске трпезе чалабрцну.
Потом се појави с комадом неког пилећег паризера, који му (можда од мог презривог погледа) сместа испаде на под и закотрља се. Е, и то можеш да даш мачки, рекох. Боже, зачуди се моја мајка, шта све људи поједу кад им испадне на под, па им ништа не фали. Претерујеш, и то ми рече. /Да будем искрена, стално ми говоре како претерујем, измишљам, правим се паметна.../
Па да му је испало парче меса, ја бих му рекла да отпухне и поједе, како је и наумио (од мало прашине ништа неће да му фали, који трунчић неће стомак да му провали). Али оно што је отровно (глупи паризер једнако нитрати, нитрити, којекакви конзерванси, адитиви... па ко преживи) тешко да би и мачке (пошто пса немам) с маргарином "без трансмасних киселина" појеле.  

Трансмасне киселине и тврда порнографија (или како нас рекламе ј... у здрав мозак)

Аутобуска стајалишта вероватно спадају у најпримамљивија места за рекламе. Има да гледа и да чита и ко неће. Чекаш, обрћеш се, окрећеш се, чекаш, премешташ се с ноге на ногу, чекаш... Прошушташ аутобусе који ти, из неког разлога, не пашу (чекаш онај прави, а не знаш ни којом се трасом креће... и леба преко погаче, па останеш гладан). /Ја, рецимо, пропуштам оне који су пуни (нећу да се гурам и да ме неко дотиче). И пропуштам све редом док се мислим на коју ћу страну. (Ма шта да журим кад не знам ни куд сам пошла?). Тако сам и последњи воз пропустила. Беше ме страх да уђем, од осталих путника зазирах једнако као и од могућности да будем сама у купеу, био ми висок степеник... а нисам знала ни возни ред, те мишљах: где гори, доћи ће следећи./
И гледам данас код Храма (оног чувеног, пред којим се верници дупло више и скрушеније крсте) најновију рекламу: где год бациш поглед, све сунцокрети и маргарини... А све лепо: небо плаво, сунце жуто, па сунцокрети дивни... (Занемарићемо чињеницу да около ситно пада киша хладна.) Маргарин за мазање (неки, немам појма који, нисам се трудила да упамтим... сви су исти), болан да га једе. Од сунцокрета за којим се и сунце окреће (види ти тог обрта и замене места; на којим ли њивама расту лепотице због којих ће сунце врат смашити?)! Како ли тај маргарин мора добар бити: гарант лечи сиду... а камоли тугу и депресију (ко да је дан изврнута чарапа: и изнутра киша пада). Обогаћен витаминима А, Д и Е. Ууу, ОБОГАЋЕН -- имаш утисак да ти се витамини, нарочито ови вокалски, густи као мед, низ грло сливају од самог читања. А испод (у ствари поврх) свега, што је најважније: без трансмасних киселина. Јесте, курац (опростите, не би без њега гнев био довољно очит; а има и других разлога за његову употребу... вербалну дакако), без трансмасних киселина!
Пре неки дан сличну сам рекламу у тролејбусу спазила. Хвала се односила на неко уље, богато омега-3 масном киселином. /Ако желиш да ти се штогод продаје као алва, назначи увек да је богато или обогаћено. Сиротињско никога не мами./ Од Бањице до Беорађанке могла сам напамет научити (само да ми мисли не бејаху заокупљене другим, па сам у текст гледала, а слова нисам видела). И све тако бајковито, бајно, сјајно, ко да није уље него мед и млеко, еликсир младости... Омегол... бла-бла, бла-бла... лечи импотенцију, диже из мртвих, гарантује насеље у царству небеском... (Не знам што га у апотеци уз рецепт не нуде?) 
Мој сапутник (мој (не)познаник? мој учитељ? моја подршка? мој мучитељ? моја заблуда, илузија? како назвати лик који сам измислила?) читао је наглас и коментарисао, тј, оповргавао исто тако. Омега-3 и омега-6 благотворне су за срце и крвне судове, нарочито доприносе одржавању нормалног нивоа холестерола у крви. Није истина, уље закрчује вене, рече, полемишући с постером, не са мном. А онда затражи од мене да и поводом поменуте рекламе (глупости су моја специјалност, из њих црпим највећу инспирацију -- уље ћу да испљунем) напишем текст, у којем ћу да псујем (канда псовке из мојих уста, или ма ког прста, необично занимљиво звуче), односно сексуално општим с поменутим уљем (надам се да није мислио и на творца рекламе и власника фабрике -- непоправљиво сам моногамна). 
Њему за љубав (ко да ми вајда), цитирам: јебало вас сто омега! И јебо вас омегол (то сам -- нека се узме у обзир и упише у моју књижевну биографију -- сама смислила)! 
Ето. /Добро, инсистира и на тврдој порнографији, мислим написаној... али за то нисам оспособљена./ Надам се да се смеши (упркос болу у стопалу и пољупцу који жуља).

Две јестиве именице

Игњат не воли много да говори. Кад ожедни и не спази своју флашицу у близини, а сам није надомак чесме, мало закмекеће, испусти неки крик и чека док неко не дешифрује његову потребу. Летос је пет минута мумлао: м, м, м... обухватајући погледом сто у дворишту, који бејаше пун којечега (јестивог или не). Хоћеш воде? Одмахује. Хоћеш, рецимо, диносауруса (нисмо имали редак специјалитет на трпези, мислим на гумену играчку). Одмахује, љутито. Хоћеш оловку? Опет одмахује и љутито мумла, већ је на ивици живаца. А прстом се не сећа да покаже. Или је баш и показивао, али ко да спази иглу у пласту сена? Коначно сконтасмо да се човеку пријела крушка (она што се неупадљиво шћућурила измеђ силних чаша и шољица). И кажем му ја, кад напокон добије жељену воду (па навали да лоче ко да је данима у пустињи без воде био): научи, бре, бар да кажеш: водее (зар хоћеш да скапаш од жеђи?).
А јок, тврдоглаво то. У последње време научио само две (омиљене) јестиве именице, па наизменично (или зависно од ситуације у фрижидеру) инсистира: ја-јаа, ја-јаа или то-таа, то-таа (и тетка би, Иги, мазни два парчета).
То воли да једе, па само то и зна да наручи. Чује ли да когод помене јаја, одмах заурла ја-јаа, ја-јаа и похита, сав усхићен, на врата просторије у којој нам је фрижидер. Онда се јаје обари, па га Игњат очас посла смаже. И лице му се озари кад год ја-јаа каже.

Бог има плаве очи

Сви знају да ја не подржавам веронауку у школама, нарочито у првом разреду. Али ко мене шта пита. Миа је рекла Маши да је на веронауци баш забавно, само се црта (деци је битно да могу хватати кривину). И Маша је послушала сестру. Пре неки дан показа ми илустрацију неке приче. Одушевио се учитељ, каже, како се она сваког детаља сетила. Канда је нацртала Адама и Еву, бога питај (не упитах за тему), на једној страници. а на претходној, до ње, само два ока, божја. Насмејах се: Бог има плаве очи (можда да се с небом стопе, па да немаш појма кад те држи на оку)!
И опет се сетих мудрости коју изрече неки филозоф: кад би волови и коњи имали руке и када би умели да цртају, волови би цртали богове као волове, коњи као коње... Па јасно. Да ја умем да цртам, овај мој би се само глупирао и клисерио. И такође би био плавоок.

Где је даљински

Како се прослављао Свети Арханђел (Михаило), по дневној соби се устумарало неколико, ситих и напитих, људи. Деца бејаху у дечјој соби. Једино је Миа на угаоној седела држећи Сташу.
Не сећам се најбоље, али претпостављам да сам се ја (где бих друго) врзмала око тацне с колачима, па ми један умало из уста не испаде. На екрану, баш наспрам мојих сестричина, управо се емитовала сцена озбиљног секса. Жена, гола до паса, беше у улози џокеја, а под њом неки матори коњ. Ијуу, вриснух панично и почех да се обазирем у потрази за даљинским. Даљински, где је даљински, викала сам усплахирено и смејући се сопственој реакцији. И који је уопште?! Јебем ти дигитализацију: откако нас та мука снађе, ја никад не знам на ком даљинском мењам канале, којим појачавам тон, а где гасим ТВ.
Даљинскии, дајте ми даљински! Ако Миа дотад и није спазила шта се збива, моја дрека је натера да обрати пажњу. Све време се пригушено кикотала мојој пометености. 

Десну руку бејах пружила очекујући да ми неко (ко ми је најближи и најхитрији) у њу даљински тутне, а леву, као и ногу, кук, раме на истој страни... тобоже пред екран, не бих ли спровела какву-такву цензуру. Сад смо сестра (Миина друга тетка) и ја вриштале удруженим снагама, иако нам неки даљински беше у рукама. /Џаба, кад не знамо је ли то одговарајући и немамо кад да утврдимо који тастер, од свих што нам играју пред очима, треба стиснути. Време одмиче, а жена на филму канда се још више распомамила, страхујући да ћемо јој сваког часа ужитак прекинути. Погнух главу и забуљих се у оне тастере, али, од силног узбуђења, ниједан нисам могла  брзо, а поготово јасно, да уочим. Стога моја сестра и ја скочисмо да бар заклонимо опасну зону (бар слику да ометемо, кад уста тих бестидника не можемо да затиснемо). Хвала богу што нас начини тако позамашнима, па покрисмо готово цео, богами голем, екран. 

Утом пристиже и домаћин, те он реши проблем како је најбезбедније -- угасивши телевизор (канда није било другог начина да се ратосиљамо оне напаљене жене). Соба утихну, тетке с олакшањем одахнуше, па се и остали гости умирише.

Школу на прво место, па онда све ресто

Одавно Маша није спавала код тетке и код Мије. И тетка је приметила: откако си, Машо, пошла у школу, никако немаш времена (и згодне прилике за коначење)!
Маша на трен поћута, па (увидевши погубност свакодневних обавеза) озбиљно рече: боље да се нисам ни уписивала!

Хостел за свеце

Јеботе, какве све глупости нећу видети на овом Фејсбуку. Неко се досетио како да обезбеди бесплатан и удобан смештај.
"Напиши ДА ако је Свети Ђорђе добродошао у твоју кућу." /Ко зна каква ми битанга на коњу може ујахати!/
Е, јебига, нисам код куће, али кључ му је... Ма знаће он, није смртник да му "цртам". /И немој, молим те, да ми направиш неки карамбол! Бар док си мој гост, понашај се мирољубиво, у складу с нашом породичном традицијом. Уздржи се од сакаћења оне аждаје! Зар ја после да наричем док крв са зидова перем?/
Него унутра је већ Свети Димитрије, страх ме да се не покошкају. Не знам ја како би овај мој реаговао, навикао на комоцију и да је главни ;).

Човек значи назајажљив

И како се у једном цртаћу каже: све је било у реду док се није појавило чудно биће, чудно биће звано... ЧОВЕК. Он је побо транспарент на којем је писало: приватан посед. И наставио да побада, граби и својата! И све му је мало, и никад му није доста! Још, још, ЈОШ! Моје, моје, МОЈЕ! Дај, дај, ДААЈ!
И није му доста да само поседује земљу. Не, и над ваздушним простором хоће да има власничко право, да га дели и међи. (Живо ме интересује како се ваздух на комаде сецка. А бодљикавом жицом се не разграничава.)
Па онда кад папирнати авиончић неког дечака, случајно или не, улети у простор који други дечак својата, расрђени "домаћин" сместа потегне каменом из праћке. Не знам шта ли бива ако се један случајно нагне преко границе, па удахне ваздух који само онај други има право да загађује. Да л' се онда почупају, усијане главе разбијају? 

И кад је Киплинг рекао: твоја је Земља и све што је над њом, бићеш човек"... није мислио баш тако буквално. Додуше, није мислио ни на "човека".

"Talas lažnjaka "Louis Vuitton" torbi do nedavno je dominirao Beogradom. Svaka druga cica nosila je kopiju brendirane torbe, a tek po koja imala je original. Taman kad smo prebrodili uniformisane dame, novi trend je okupirao Beograđanke. Na scenu je došla "Michael Kors" torba, kao i njena prethodnica, uglavnom u fejk varijantama."
U, zabole me! Ružne su mi (i nebitne) i jedne i druge! /Da nisam pročitala, nikad za njih ne bih ni znala. A primetila bih u izlogu samo da su zelene, ljubičaste, pink.../ Baš kao što su mi nebitne žene koje žude za skupom, markiranom garderobom i misle da im to diže cenu. A naročito one kojima je takva garderoba nedostupna, pa se teše kopijama. Na svu sreću, nemam s njima nikakvog dodira (sem ako nas katkad gužva u gradskom autobusu ne "zbliži").

Штапићи и сендвич или како је Маша одбранила ужину

Свакога дана Маша пред школу купује по десет (ни мање ни више, проценила је да јој треба тачно толико; зато што је заокружено примамљиво, иако још нису учили десетице) неких штапића у Форнетију. 
Знају то и друга деца, особито једна старија познаница, која не преза да (без питања! не може да верује Маша) завуче руку у Машину кесу. Маши то испрва није сметало, често је и сама служила другарице, и то три-четири најдраже. Кад их послужи - другарице обично узму. Кад их не служи - не узимају. Кад није много гладна - Маша нуди другарице. Кад је, чини јој се, гладна ко вук -- Маша ником штапиће не даје. А нико и не тражи. Чак ни поменута (старија и већа, па и апетита који је теже задовољити) девојчица. Не тражи, сама узима. Не прекрши ниједан дан. Како зазвони за одмор, створи се пред Машином учионицом и завлачи руку у Машину кесу (канда мисли ако је дете пошло у први разред да су га веслима подајали). И тако данас, тако сутра, тако прекосутра... све док Маши једног дана није дозлогрдило, па је љутито стиснула кесу и истурила лакат као штит.
И данас кад на одмор изађе, старија ученица (која за ужину купује смокије и чипсеве, а то, зна се, баш уме да засити), по обичају, примаче се Маши. Шта имаш за ужину, упита. СЕНДВИЧ, готово злурадо одврати Маша (истовремено стиснувши сендвич и окренувши поменутој леђа), срећна што од њега не може да јој окрњи (то је једно недељиво цело, па макар велико и макар дебело). /Зло би било да данашња деца ко она негдашња имају обичај да траже "гриз". Моја је сестра у средњој школи остајала гладна због тих силних (и скромних) гризача. Како купи ужину, у учионици почну да је салећу: дај један гриз, дај гриз... И, како ваљда није другарски не дати (и подељена срећа двостурко је већа), док све послужи, остане, јадница, празних шака.
Ваше мало (један гриз) може бити много онима који немају нимало, а уз које ћете, тако племенити, убрзо бити сврстани и ви./
Да будем искрена, цркла сам од смеха због спознања моје сестричине да јој неко од уста отима оброк и решености да томе стане на крај.

Нека свитања обећавају више од других (па ти зарију нож у леђа)... Некад једва чекам да заспим, да се што пре пробудим (а чим се пробудим, желим да заспим)...

На млађима има шта да остане

Вечерас је моја сестричина забележила историјски тренутак у свом, тек начетом, животу. Захваљујући мом необјашњивом страху (помешаном с гађењем) од буба, написала је свој први текст... и објавила на Фејсбуку... МОМ Фејсбуку. Како ја стално пишем о њој (и њеној браћи и сестрама), допустила сам јој (јер нисам сујетна) да ми истом мером узврати (баш да видим како ће).
Тако је она сама откуцала следећи текст: ја сам била код мене у собици и виделасам једну велику бубу и јасам се упласила те бубе ксжем масо донеси спреј жа бубе трци тражи ја прскам тај спреј и бубу нисам убила и вристим пола сата жатим жгажила сам бубу и напокон је убих i sad nesmem da je bacim u kantu i kazem masa ce da pokupi.
/Као што видите, знаци интерпункције још нису у најбољем односу с првацима (односно, да не грешим душу, Маша рече да није знала где се куца тачка). Не може се са сигурношћу знати шта су правописне, а шта грешке у куцању (и тастери знају да се узјогуне: лупиш размак, а он се укопао ко магаре, не мрдне с места). Приликом једне од ових последњих, активирана је латиница место ћирилице./
Будући да је почетник, отуда још врло невешта, узимам себи за право (а ко може да ме спречи?) да изнесем додатна објашњења. Ја сам стварно ја, буба је једна гадна стонога, од оних што каткад прогмижу купатилом (а кадгод то учине преда мном, ја, разуме се, вриснем... колико ме грло носи), Маша је Маша (не нарочито обзирна према теткином страху: церекала се ко луд на брашно). Како сам стоногу спазила у углу, завапила сам: спрееј, дај спреј, Машо, брзо! /Па, да предупредим бекство те сподобе, морала сам захтевати брзу реакцију, односно помоћ од оне што, не рачунајући бебе, у кући беше најмлађа, па ваљда и најхитрија, а вала и најближа спреју, који сам малочас спазила у ходнику (неизмерно хвала ономе ко га је ту "нацртао")./
А Маша је од оне сорте у коју је и мене баба сврставала: добра за смрт (пошаљеш је, ако си луд да поменуту потражујеш, па се начекаш док се врати, или је позовеш и свиснеш док дође, тј. вриштиш у паници... док се Маша игре окане), што уопште није лоше (само у случају да је когод заиста по смрт пошаље (као да су смрти потребни лимун и буклија). Она канда не увиде озбиљност ситуације и опасност у којој се тетка обрела (цркавала је од смеха док сам ја вриштала стискајући у руци онај спреј као помахнитали пушкомитраљез; а буба, ко на филму, клима се на све стране, а никако да падне). 
Њен мали брат, клекнувши крај мене кад се буба коначно, од силнога отрова, на под стровалила, показао је далеко више саосећања и разумевања. Радознало је и забринуто гледао тај бој између тетке и бубе, у којој је буба, разуме се, извукла дебљи крај (смештен испод моје розе кућне папуче, која је прискочила у помоћ спреју и осујетила бубин покушај да побегне и, већ колико сутра, у неком другом углу уплаши неко друго не(ду)жно биће).
Све у свему, није лоше за почетак. Само што је мала госпођица текст написала правећи се да сам ја. Ако се то не разоткрије, стићи ће ме велика срамота (ја онакве правописне грешке себи не могу да дозволим). Ако се сазна, њу ће задесити велика слава (онолике правописне грешке праштају се оволицком детету). 
Ти хоћеш да ми будеш конкурецнија рекох јој кад ме касније позвала да види колико има лајкова (ах, радости књижевнога стварања). Ево, богами, осам већ; хоћеш славу да ми преотмеш? Не пориче, само се задовољно смејуљи. Ала ће се сутра обрадовати кад види да је број лајкова порастао на тринаест (добро сад, један је мој, а један Машине маме -- Маша је лично лајковала с маминог профила -- није могла да ишчека симпатије других читалаца), од чега ће несумњиво скочити и њено самопоуздање (надам се само да ми неће преотети блог).

Ја сам зависник

Мало-мало, па Матија (као папагај) једно те исто питање извикује (свима редом, односно свима који поседују ваљани мобилни телефон; мог се више не маша јер у њему, одувек сам тврдила "нема игрица"). Тако је и данас питао маму: могу да иг'ам иг'ице (на мамином телефону)? Не можеш, ко из топа је одговорила мама (ни размислила није, није се двоумила, деловала је сасвим одлучно и непоколебљиво).
Али Матија се никад не предаје баш одмах (што најчешће значи да се баци на кревет или на под и почне да цмииздрии). А стоо, упита. Одмах потом, досетивши се, сам и одговори: а, да, ја сам зависник (тако му говори мама, тако му говори тата, тако му говоре тетке, тако му говоре сви они који му не дају лаптоп и телефоне)! /Зовем се Матија и ја сам зависник од игрица и цртаћа на интернету./
Браво, сестрићу! Самоосвешћивање је први корак ка ослобађању./ Повиновавши се судби кажњеника, зачас је нашао другу занимацију (лего коцке, диносаурусе или нешто треће). Чега нема (кад мама не да), без тога се може (некад тешко, тетка то најбоље зна -- остајала је и она без интернета, али се навикне).

Диктат се пише брзо

Маша је данас у школи радила диктат. И пре но што је пошла на часове, мајка је посаветова: Машо, молим те, немој да журиш, пиши полако!
Али, мама, обрецну се Маша (којој каткад ма чије сугестије опасно иду на нерве), диктат се пише брзо (то дете увек има ваљане аргументе и петљу да их пред свим ауторитетима брани)! 

Јесте; ко килави, може да изгуби нит (или титулу хитрог и марљивог ученика), а може и да зазвони "пре времена", па оде маст у пропаст (а полупразна страница пред учитељицу).
Можда у многим ситуацијама важи изрека да је оно што је брзо обично и кусо (тј. ко онај живодерац - жив клан, НЕДОКЛАН), али не и кад пишеш што учитељица (увек некако пребрзо) диктира (па мораш да "играш" онако брзо како она "свира"). Замислите само стенографкиње које су послушале своје маме (тешко ће посао задржати... сем ако немају добру политичку залеђину, која је одлична предиспозиција и гаранција за сва радна места)!

Краљевић Марко барабар с туристима

Миа је за домаћи имала да одговори на питања о песми коју су обрађивали у школи. Јеси ли ти читала "Марко Краљевић и бег Костадин", упита. Јесам, али давно, не бих сад баш могла да анализирам, а да не бацим поглед на текст. Требало је да одговори на питање која су три бегова нечовештва. Па знаш ли ти одговоре, питам. Зна, све ми навела. Али не зна како то да формулише. То је ситуација у којој добро дође помоћ пријатеља, или, још боље, тетке.
Након што је све записала, Миа додаде: знаш како је добро, ако некад будеш могла, прочитај ту причу. То није прича (али сам много срећна што ти се допада епска поезија), рекох, то је народна епска песма. А, да, и она се одмах исправила. Знам ја те песме, додадох, и Марко Краљевић ми је омиљени јунак. Он није јунак, пресече ме сестричина, озбиљна. Негоо, шта је? Он се борио за туристе, изложи она свој аргумент (лепо, учитељица је деци, очито, навела и историјске чињенице). За туристе, понових некако нарочито упитно, које туристе (немачке, француске, енглеске)? А Миа се одмах трже. А, да, није за туристе него с Турцима. Јесте, Краљевић Марко је човек који је стварно постојао и био је турски вазал. Али у песмама народ га је описао као великог јунака.

Сетих се потом како ми је једна другарица недавно помињала сличне муке своје истоимене (само коју годину млађе) сестричине с већ поменутим "туристима". У њеној интерпретацији туристи су нападали кулу Небојша. Колико год да су је исправљали, она није успевала да у главу утуви право име тих злотвора. 
Негдашња отоманска сила деградирана је у групу безбрижних (и канда разуларених) туриста, чију смо обест и ми силне векове трпели. 

Купујем полован аутобус

Одлучила сам, нема друге: купићу полован аутобус, по могућству Ластин (на тај сам навикла; разноразни међуградски ми нису по вољи: не делују као седатив, стално кроз прозор зурим у непознате пределе), да га преиначим у кревет, па да спавам ко заклана (баш онако како спавам док путујем ка главном граду и док се из њега враћам).

Возач није нужан јер није толико битно да ли возило стоји или се креће (ја спавам те спавам). /Сем тога, само фали да ми Живко буде ди-џеј, па да не заспим шест наредних дана. Мало ли су ми они звуци с Фарме и из Парова, што допиру из моје кухиње!/  

Тек што се завалим у седиште, а већ ми глава клоне устрану (трудим се, док сам иоле свесна, да је усмерим супротно од рамена суседа; некад је знала ко луда да звекеће по стаклу... сад се извештила, па одолева). Кад приспемо на одредиште, једва очи отворим (а шта има и да видим: како се живот котрља низ стрмину). 

Претходне ноћи заспала сам тек после три (опет ме сколовитила несаница), полумртва сам (вилице ме и грло заболели од зевања) и рачунах да ћу се стровалити у кревет чим се истуширам. Исто тако рачунах да ћу се истуширати чим уђем у кућу (и посрчем чанак чорбе од дулека). Но, то што ја рачунам обично обесим о реп мачку (који први налети; не знам зашто је та изрека полно искључива, па ми моје две мачке не врше посао и не излажу реп као чивилук).

Кад коначно угасим и светло и лаптоп око десет (иако сам то планирала од шест), ја не могу ока да склопим (ни лево ни десно, иако је и једно и друго изнурено од неспавања: свако понаособ, престрављено или тек забринуто, радознало зури у будућност, стрепња им не да мира). Окрећем се и обрћем се (док се не замотам у ћебе и јорган ко пиле у кучине), уздишем (да се кућа тресе) и сикћем (на несаницу, која ич не мари). Онда дигнем руке... а потом и јорган, те наново укључим лаптоп. И опет морам у ве-це (све због чорбе... или чанка - доза је проблематична).

А ви имајте у виду: купујем полован аутобус... да се ко човек наспавам.

Maša i ja... spremne za Tour de Vrljak ;)
/Ko razume -- naši su mu puti znani (a ukus kupina još u ustima)./
Spremile smo vodu, kruške i čokoladu (izvini, Igi, maznule smo ti milku s jagodom)... Nesumnjivo ćemo često praviti pauze, koliko da prezalogajimo, a i da uživamo u divotama jeseni.

Еци-пеци-пе-ц-...

Пре неки дан Матија је нацртао неког змаја (ако се добро сећам, мада поента и није на мотиву) и цртеж наменио својој мами. 

А за мене цртеж, побунила се тетка. Матија се нашао у незгодној ситуацији. Канда га је мрзело да нацрта још нешто на другом папиру, а није желео ни маму ни тетку да повреди, тј. лиши драгоценог поклона. /Испоставило се касније да је баш маму желео да обрадује, али да изгледа како је ту одлуку донео непристрасно, ни по баби ни по стричевима, односно ни по мами ни по тетки./ 

И посегнуо Матија за разбрајалицом (ето, судбина ће одлучити, неће он да се меша, он воли обе): еци-пеци-пец, ти си мали зец, а ја мала препрелица, еци-пеци-пе-ц... --. /Није се снашао при крају брзалице и вероватно лоше прорачунао да ће мама остати празних руку, па у паници преломио једносложну реч на два дела, а онда увидео да се још горе упетљао, но се сместа ишчупао (како је знао и умео)./

Како се Ц заломило на тетки, Матија је додао и један мукли неартикулисани глас (а немам слова којим бих га обележила) и уперио прстом у маму. Тако је правда била задовољена, Матијина савест мирна, а змај у маминим рукама.

Уста пуна коцкица

По цео дан Матија облеће око мајке и тетке, покушавајући да се докопа лаптопа или бар мобилног телефона.
Хајде, Матија, да се играмо! НЕЕЋУ! Хајде да шетамо! НЕЕЋУ! Хајде, Матија, да кројимо и цртамо! НЕЕЋУ! Децо, идемо сви у шетњу, оним сеоским путем, између њива! ЈА НЕЋУ, одмах се дури и одбија он (али нађем ја начина да га приволим).
Ама, дете, шта је теби (оваквога зависника од рачунара у нашој породици нит је кадгод било нит ће, надам се, бити)?! Хоцу иг'ице или хоцу ц'тани, то је све што зна да каже. Тачније, он не каже, него цвили, скичи, кмечи... Кажеш ли му само да не може, тај одмах почне да нариче ко за покојником.

Ових дана, око славе, највише је тражио да гледа цртани, али с лего коцкицама. То му је нека нова зараза. Ко о чему, Матија о лего коцкицама. Једва отвори очи и напусти кревет, а почне да лелече: лего коцкицее, лего коцкицее... Неће да једе (сем ако су у понуди чоколадице, ратлук с орасима, торта... а и ако нико не нуди, сам се снађе и слаткише он зачас пронађе), неће да пије, неће да се дружи... Иште само игрице и цртани, лего коцкице, лаптоп и мобилни!
Прексиноћ сам га чула како и у сну мумла: лего коцкице, лего коцкице, лего коцкице... Побогу, завртех главом у себи, том детету су, и док спава, уста пуна лего коцкица! Матија спава, опсесија очију не склапа!

Није да не љубим

Огњенова другарица, седамнаестогодишњакиња, очито тешко подноси девојачко самовање (љубав јој нешто не иде од руке). У исповедању пред друговима изјавила је, самоиронично (подсмевајући се самој себи): једино што ја љубим су врата (вероватно и сва она која јој остану затворена) и иконе у цркви!  
Ономе ко нема среће у љубави (а карте не игра или му не причињавају нарочито задовољство), а радо би (се) љубио, канда преостаје само да се окрене религији.

Добра је и плава

Млађа је ове године кренуо у пети разред. И, ако њега неко пита, у школи више уопште није лако. Има добре оцене он, али нерадо се књиге лаћа. Чак га и ликовно смара. Недавно су имали тему: Тераса са цвећем. И Млађа, каже његова мама, нацртао зграду с две терасице и на њима једва нешто мало цвећа (па шта, можда се није примило... а и зазимило, можда га домаћица унела у кућу). А цвеће све плаво (онима што су га садили канда једноличност не смета, а испоставило се ни Млађи).
Онда је и фасаду зграде обојио у плаво. А што у плаво (ваљда су такве зграде ретке и неуобичајене, ко да зграда нема право да се узјогуни и успротиви маси), питала га мајка (која се иначе уздржава од мешања у Млађино бактање око школе). Па имао сам (вероватно истиснуту) ту темперу, да не бацам, одговорио озбиљно Млађа (још мали, али, ето,  практичан и штедљив).

Крава у укрштеници

Имала је Маша ових дана друга посла. Славила, шетала с братом и сестром, дружила се, играла... А кад је данас отворила књигу из српског -- шест страна за домаћи (на то су сви били заборавили)! Готово се за главу ухватила (мајка такође). Али шта је - ту је; седе на столицу и лати се посла.
И пиши, пиши, но никад краја (а бицикл пред кућом чека). Повежи речи с предметима, састави реченицу, реши укршеницу... 

Е, у укрштеницу је требало уденути и једну краву. За то је на располагању било, разуме се, тачно пет коцкица. А Маша, бесна што време траћи на рад и седење, место да витла (како је планирала) по топлом јесењем дану, краву преиначила у (додуше неправилан) аугментатив и сабила у поменуте коцкице. Увећану краву "истранжирала" је на следећи начин: К--Р--АВ--ЏУ--ГА.
Тако је крава, ни крива ни дужна, увређена и предимензионирана, остала  без даха (што због увреде, коју од Маше није очекивала, што због недовољног простора -- не имаде где да се опружи, те тако рогом, нехотице, једну коцкицу пробуши).

Обе смарате

Маша ради домаћи из српског језика. С једне стране "помаже" јој мајка, а са друге тетка. Мајка износи примедбе на теткине сугестије, а тетка на мајчине. Тетка добаци мајци: смараш, а мајка једнако узврату: ти смараш.
ОБЕ СМАРАТЕ, мирно изјави Маша и настави да пише не обазирући се ни на једну. 

Витез од лептира

Јова има готово шест година, а, кaко каже његова мама, нема баш смисла за цртање, али ни свест о тој "оскудици". Пре неки дан је нешто нацртао па поносно показао мами. Мама се задивила: јаоо, баш ти је леп лептир!
Али, мама, збуњено примети Јова, то је витез.
Ето, кад човек своје најдубље емоције и слике поверава одраслима. Још је Мали Принц открио да одрасли (не само о уметности) појма немају. Слон у утроби змије њима се чинио као шешир. Као да одрасли с годинама губе способност маштања и способност да виде невидљиво и дубоко (а канда постају склони да трче пред руду)... 

Ваљда витез (а и Јова), због те погрешне идентификације, није клонуо духом (а и телом, једнако важним у његовом послу). Надам се да, лепршави и лаки, витез није одложио штит и баталио оружје, а Јова оловке и бојице.

Зал си ТОЛКО безоблазна

Маша и Миа данас су напољу, како се испоставило, маштале да ће једног дана живети у овој кући (у другој соби ће бити играоница, на тавану дискотека, у подруму базени и "баштенска башта"). То нам случајно изрекоше, а Маша још додаде (што њеној сестри не би право): кад ви помрете. /Јао, како оне лако говоре о нашој смрти. Док бејасмо мале, нас би сузе обливале и кад само помислимо да изгубимо неког драгог). Дакле, ви желите да ми умремо, почех да их кињим. Нее, побуни се одмах Миа, ја бих ти уредила ову собу (благо мени, живела бих као птица у кавезу). Још рече како би волела да останем у "славној успомени".
Дакле, тако, поново се љутнух: ви само гледате како да ме стрпате у успомену и у гроб. На то оне не трепнуше (нити речено порекоше), само ако се благо исклисерише. А Матија наједном плану: МАШО, зал си ТОЛКО безоблазна (пази како ме брани, помислих, како ме воли и стало му је до мене)... да ставис и лаптоп у глоб (дакле, ту смо: где год ја наумим, и лаптоп ће за мном, што не би ваљало)... па после да немамо?
И од кога ја "сутра" да очекујем чашу воде (бар и из оног подрумског базена; чај и супу да не помињемо)?! Е тешко мени!

Могу ли да пипнем

Маша и Миа су са мном биле у цркви (да освештамо славски колач и жито). 

Чим се докопасмо неког "угла" (у округлој цркви сваки угао има наводнике и подразумева неко неупадљиво, или мање упадљиво, место), стадоше да задижу главе и гледају иконе. Маша се нарочито врпољила и окретала уоколо, па најпосле поче и да хода иза мојих леђа. Где ћеш, Машо, прекорих је шапатом и руком задржах. Могу ли да пипнем (фреске), и она мене шапатом упита. Насмејах се (и људи око нас вазда су им се смејуљили -- лепе су ми сестричине ко богиње). 

Како да им објасним да се Бог (а ни ма који од његових представника) не може опипати... ни загрлити; нит се можеш са њим руковати нити га по рамену (пријатељски) потапшати (да не кажем завалити)?

Намести ми лепше

У оној журби (нисам баш поранила, а време увек ко сумануто јури ако журиш) намакох на главу Мии розе, а Маши зелену капу, те наставих да се спремам. 
Можеш да ми лепше наместиш, упита мирно Маша. Могу, што не могу, рекох. А кад погледах у њу, схватих да сам јој капу начисто на очи навукла. Зацереках се. Исправно би питање било, рекох: можеш ли да ми наместиш како треба?

Ко има талента, не боле га ноге

Како су хтеле да иду са мном у цркву, пробудила сам Миу, која одмах устаде, а потом и Машу, која то учини мање радо и одмах поче да размишља о путу који треба пешке прећи (данашња деца не могу се похвалити кондицијом; пређу стотинак метара и већ их "боле ноге"). Сигурно ће нас неко повести, рече ми... зато што ти све радиш (мисли: свашта умеш) и што си талентована (за писање, за бојење, за кројење, за шивење... -- моје сестричине су све више импресиониране мојом свестраношћу).

Хах, Машо, нисам баш толико талентована (за аутостоперку поготово) нити је таленат на горе испружен палац! Спреми се да добро протегнеш ножице!

Тетка и лаптоп

Кад стигосмо у двориште, Матија ми скочи у загрљај. И прво што ми потом рече, јесте: што си однела лаптоп (на море)?
Што сам отпутовала без њега, и ђене-ђене, ал' што сам лаптоп однела - где ће ми душа? Није имало дете на чему да игра игрице од јутра до сутра.
Кад год кажем да ћу ићи код њега, он увек пита: хоцес да понесес и лаптоп? Ти мене само зато и волиш, питам. А он ће, и не схватајући шта каже: аха.

Шта ли то чине на мом фрижидеру овце с планине

Пре неки дан Маша се вратила с рекреативне. И данас нам је донела поклон: магнет на којем су две овчице: једна бела и једна црна, а испод њих пише ТАРА. Јааоо, баш су слаатке (много се ложим на овце, и на краве, нарочито црне...), Машо, рекох (иако су ми, из неког разлога, који нисам стигла да утврдим, чудно изгледале), носи их на фрижидер.

Потом је Маша отишла у школу, а мени се прохтело да чалабрцнем сланине. На вратима фрижидера оне планинске овце, због којих ми се осмех разли лицем. Јааоо, како су слаатке! Гле како је ова бела (некако чудно, као да јој је душа у носу), исплазила овај слатки црвени језичић! Баш је слатка и ова црна! Али шта ради она иза беле? Хм... да, и данас ми је чудан био њихов положај. Чекај да погледам мало боље... ИЈУ, шта је ово оволико дугачко, ваљда није, леле...?! (Требао ми је који тренутак да разазнам истурене делове тела.) Ух, не, хвала богу, одахнух (због тога што ми се не би допало да је моја сестричина била у контакту с тако опсценим предметом, а не што бих белу овцу да заштитим од нечег што јој, очито, причињава ужитак). То је само нога беле овце, стиснута папцима црне. Елем, црна овца надигла је обе задње ноге белој (те планинске овце неспутана нагона) и... Аааа, мислим да сам управо утврдила пол обема (бар мислим да су традиционално сексуално оријентисане, мада не мора да значи), црној засигурно.

Куку мени, сетих се да ми је Маша још са Таре телефоном набрајала шта је купила неким другарицама. Ваљда није некој од њих запао овај овчји блуд? Ијуу, наопако! Па је ли ико видео у каквом су положају (и чину) затечене те овце?
Како су бескрупулозни продавци сувенира! Могли су деци да скрену пажњу да то није за њих. /Уосталом, не разумем зашто успомена с одмора мора да садржи сексуалне алузије (мада је ово пре експлицитан садржај, камуфлиран вуном). Да ли се увек и свугде сексуални мотиви најбоље продају? И да ли циљ оправдава средство?/ Ваљда је и учитељица требало да обрати пажњу на шта деца троше паре. Сигурно су јој се деца хвалила после куповине. Али можда жена није обратила пажњу (као ја, мада се моја интуиција одмах "упалила", само сам била заокупљена неким послом), а можда јој је и вид слабији (додуше, крај толике деце, верујем да није знала где јој је глава; други објекат из изреке ваљда је добро надзирала, јер одасвуд вребају црне овце).

Куку, куку! Надам се да ни моји родитељи не виде какве им се оргије одвијају на вратима од фрижидера. И ко сад то да склони? Ако се ја латим цензуре, мораћу и Маши и њима да објашњавам зашто сам то учинила. Како да вам кажем... Оно црно је ован... напаљен... А бела овца му се подаје... на очиглед свих нас гладних.
Неки људи на фрижидеру држе дебеле крмаче, како би их одвратиле од хране (и предупредиле гојење и поистовећивање с њима); ми сад имамо те овце, да нас одвраћају или инспиришу (како је коме воља).

Обуци хаљину прво, па се попни на дрво

Отишла сам с намером да хаљину купим сестри. Али сам је купила Мии. Није коме је речено, већ коме је суђено. 
Најпре сам пробала (ако пасује мени, моћи ће и она) ту највећу величину на дечјем одељењу (деловало је као да је могуће; уосталом, једном сам у мањој величини купила сукњу). Мало теже навукох рукаве (притом се уплаших да нећу сама успети да их свучем; замислите да онако дигнутих и заглављених руку, дакле и дигнуте хаљине, изађем из кабине и затражим помоћ од продавачица). И кад се погледах, остадох без даха. Не зато што ми је хаљина (онако тегет, гле чуда, са љубичастим и розе цветићима) стајала прекрасно (а јесте), већ што ми је на грудима била толико уска да ме извитоперила. Па немам ја пљескавице место груди! Јест лепа, али не би се то могло трпети. А ни гледати... а да не прснеш у смех. 
Закључих да би и сестри такође била уска, бар кад се опере и скупи. И онда се договорисмо да узмем мањи број за Миу.  Миина хаљина велика је подоста (ма добро, неки ће ластишић на правом месту то да реши), рече ми сутрадан сестра. А свиђа ли јој се, упитах. Њој свеједно, све јој се свиђа што јој мајка купи (а сама никад не би тражила). 
Није ко Маша, да извољева и бира, да се кити и шминка. У шта год да је оденеш, она ће се првом приликом узверати на дрво.

Беба која је погрешила улаз

На телевизији се емитовала нека реклама, на коју ја нисам обраћала пажњу. Из Машиних потоњих речи схватила сам да су у питању неке таблете за одржавање трудноће или тако нешто. Ово ти треба да пијеш, рече ми. Док сам је збуњено гледала, додаде: ти имаш бебу; ушло ти на уста (шта, бре?) кад си кашљала (ко да је беба вирус, да је удахнеш). /Маша вазда покушава да ми силом насели материцу./
Знала сам (баба ми сто пута рекла) да снага на уста улази; за бебу појма нисам имала (мислила сам да користи други отвор).

Жива лутка

Једне ноћи кад је Маша спавала код мене, док смо вршљале по интернету и брбљале о којечему, ја јој поменух како сам читала о некој жени која је силне операције претрпела како би наликовала на лутку. Не, како би се поистоветила с барбиком. Маша зину од чуда и навали ко луда: какоо, да видим, да видим! Пронађох ја на нету неку плаву Рускињу, оригинал барбику, те смо пола сата и Маша и ја цоктале и одмахивале главом у неверици гледајући силне слике те жене, којој канда су свраке попиле мозак. Гледамо и грозимо се. /Боже, какве је све муке претрпела ова жена. И за чије бабе здравље? Лепа ко лутка, у буквалном смислу, али и хладна, безизражајна... А пре операције јој ништа није фалило; што људи стално траже хлеба преко погаче (па набасају на проју)?!/
После, док још бејаше под утиском, ја се нашалих с Машом: луткице (како се никад и никоме не обраћам), лепа си ко лутка! А она одреагова баш како сам и очекивала: нее, нећу да будем ко она жена!

А у(уууу) курјак

Док је Маша радила домаће задатке (а тога увек на тоне: и из математике, и из српског, и из народне традиције...), случајно је са стола оборила зарезач и све "иверје" од резане оловке расуло се по поду. Видевши тај неред (ко да већ није имала посла преко главе), Маша рече: а у к....! /Чуло дете да старији тако исказују љутњу, бес и сијасет других осећања./
МАШО, зграну се мама, шта то говориш? Знаш ли ти шта је то? Пиша! КАКОО, запањи се Маша, зар није вук?!
А у курјак красни (не знам зашто красни - народни ми изрази нису увек јасни)!

Хвала на питању, очи вас не варају

Ја не знам шта је ово одјутрос. Дочекала ме једна порука, а ево стиже ми већ други захтев за пријатељство (један сам већ избрисала, а и други ћу; мени никакви обожаваоци и удварачи, а нарочито смарачи на Фејсбуку  нису потребни). Не знам где ме нађоше (па ми се наврзоше). Канда су за то криве моје сестре које су ме означиле на фотографији (мора да је њиховим пријaтељима запаo за око тенк у зеленом комплету).
Отворим поруку, а у њој: ћао, како си? (Наравно без знакова интерпункције, које сам ја дометнула.) /На поруке у којима се непознати људи "с врата" интересују за моје "здравље", разуме се, не одговарам (чак и кад пишу у складу с правописом)./ 

Како сам? Баш онако добро како вам се учинило, баш онако! /Али није сваком дато да од тога има какве вајде./;)

Собне атомске бомбе

У твојој соби као да је пала атомска бомба, рече ми отац (онако напамет, и не провиривши, и погоди). /Ја сам ЈЕДНОМ ушла (дакле, поспремила), не пропусти мајка да узвелича свој труд, и више не улазим. И немој, ни да помишљаш, још нисам успела да нађем све што си ми "спаковала"./ 

Није бомба, рекох, али су ми "пала" два сестрића, Игњат и Маша. Не бих ја то могла сама, не бих, ма колико да се трудим. То једно дохватило клешта, а друго маказе, па прво закмечало и отело маказе другоме... Онда Маша узела бушаче, а Игњат видео да се коњи кују... По поду остали расути папири и картони, папирне марамице, кутија с накитом, ацетон, два несесера, фарба за косу... У непосредној близини остале сребрне сандале, прексиноћ изувене. И ја већ сат времена седим на кревету и гледам, а не знам одакле да почнем (а да не заплачем).

И није тако страшно кад у соби падне атомска бомба (није први ни последњи пут, навикло се, брате: тај атомски рат деценијама у мојој соби траје), али кад у исти мах падну две - не да се лако расклонити ршум који за собом оставе.

Како очувати спокој

Не сећам се шта је то тачно Маша била "скривила". Мајке увек нађу повод за звоцање. То нису мајке и жене, то су стенице (од којих се диже коса на глави, кидају живци и добија нервни слом). Машо, довикну јој из кухиње: данас си добила чаробно огледало; запамти кад си неки поклон добила! Доброо, само је откачи Маша, ич се не потресавши, ступи у собу и затвори врата за собом. 

Ма пусти је, рекох, лупета (куповаће та још и кад јој не тражиш). И загрлих своју сестричину у знак подршке. Ја не чујем шта она прича, рече Маша мирно. Дакле, стално примењује тај метод за очување спокоја (на децу се треба угледати): не слуша оно што јој се не допада и што треба да је повреди, заплаши, уцени, умири, "уразуми", подвргне, учини послушном... Паметна моја сестричина!

Момци који пију ракију и девојке што се на њих ложе

Једна од песама које на слављима "подижу атмосферу" говори о девојачкој наклоности (можда и патриотској опседнутости) момцима који пију ракију. Не само да промовише домаћу препеченицу (па и алкохолизам), него и момцима који се њоме сладе свија ореол од шљивових грана. 

Свечана сала препуна девојчурака, девојака и жена и готово све, у потпуном заносу, безмало трансу, певају из свег гласа: волим момке који пију ракиију, волим их јер миришу на Србиију... Хм, ниједна да мућне главом. (У ствари, једна од мојих сестара изрекла је потпуно супротан став и одбила да учествује у том хвалоспеву ракији и млађаним пијандурама.)

Не миришу (да се манемо еуфемизама) него БАЗДЕ (без обзира што је ракија од најфинијих српских шљива)... јер су пијани ко земља, ко мајка, ко чеп... да не употребим неку ласцивну именицу. 

Док су млади, па цугну коју чашицу, те се опусте и развеселе, свима је то симпатично. А онда одрасту, па се већ навукли на алкохол и испијају чашу за чашом (давно су поразбијали све деминутиве и прешли на веће посуде)... И не пију више само ракију, укључе и пиво, вино, а онда лочу шта стигну, све што им падне под руку. Не излазе по цео дан из кафане, не задржава им се новац у џепу. Довуку се касно у ноћ кући, па ломе и разбијају покућство или табају и жену и децу. /То су људи који понајвише обезбеђују станаре сигурним кућама./

Сумњам да тад нека кроз сузе пева: волим момке који пију ракију... У милион они се препознају. Па наравно: по бахатом понашању, заплитању језиком, кратком фитиљу... Волим их јер мее на тебе сећају... Дакле, ради очувања успомене на једног од бивших, сви будући момци морају бити једнаке испичутуре. 
Жене, жене, мућните главом; срце је склоно да прогледа кроз прсте (чак и оне који стискају флаше с алкохолом).

Уска сукња и високи степеници

Још један мој сестрић прославио је осамнаести рођендан. Није да сам баш рођена за сирена-сукњу /мада, ценим, не бих била лоша сирена (само да не певам) без сукње, мислим из полусложенице, таман посла да шетам полугола/. Не волим ја да ме нешто стеже и спутава, а ни да увучем стомак, бар кад се фотографишем, никако да научим (постоје жене које стомак стално држе као да га немају, све док им то не постане природно). Ем уско до колена, ем дугачко до земље, а широки тил ми се вазда качи за проклете штикле ("високе" два центиметра, а ја на њима ходам ко на штулама, ко да ме сваки час нешто у кичми пресеца).
Низ степенице сиђем и ђене-ђене, али да се уз њих попнем стало ме је мука. Морам да придигнем и прикупим сукњу, па да ходам као да имам икс ноге, гегајући се лево и десно. Стога пропустих два-три дечака, средњошколца, да на миру преваљујем степеник по степеник. Хајдете ви, рекох, ја сам много спора (сукња ми је уска). Ако могу да помогнем, осврте се и понуди с осмехом један. Не, хвала, насмејах се и ја симпатичној понуди. /Шта ће, да ме понесе на спрат (и испусти душу) или да га подлактим? Можда да ми попусти сукњу у коленима?/
Сад не знам занесе ли га моја "зрела лепота" или ми је помоћ понудио ко што се нуди пензионерки која је заборавила штап.

Пази, снима се

Ја не волим камере. У ствари, не волим камере које мене узму на нишан. Да будем прецизнија, не волим кад ме сниме, па се то после данима и годинама разгледа, анализира и коментарише. А ја сам несигурна и смотана и  кад ме погледају, а некмоли кад ме снимају, што се на снимцима и види. Не могу, брате ни иначе да будем опуштена и спонтана, а тад поготово. 

И тако се ја на сваком весељу од камере кријем... иза леђа ближњих, иза стубова, под столове (шалим се, где да подерем сукњу и колена)... Кад играм коло (па играм, и то не лоше; знам чак и влашко - то вам је оно коло на крају кола, кад на подијуму остану само највештији и најиздржњивији; е па да, научила сам од сестре и сад спадам у "фолклорашку елиту"; нарочито је задовољство изути се, па играти бос - истина, и ја синоћ пробала, само после ти црни табани), добро пазим куд је камера уперена: камери за леђима скачем ко навијена, а пред њом све уситним и улаганим, за сваки случај. Знате како се у колу жене (мислим, нарочито у неким деловима) тресу ко пихтије. Е паа... ја желим да избегнем бележење тих тренутака. (Мада, ако је за утеху, и оне од двадесет поскакују ко луде. Шта ћеш, природно па флексибилно.)
Али јуче од оног камермана није се могло живети. Стара гарда, па се на нас "старије" наврзао и само нас снима... како певамо и умерено се њишемо и увијамо (а омладина тамо рипа по столицама)... Овај је канда присталица става да је од маторе коке најбоља супа и да су жене, попут вина, лепше кад мало "одстоје".  

Требало би му утувити у главу да је млађе-слађе (иди, човече, с милим богом, да данем душом). /Мислим, међу нама, није то баш истина, бар не у сваком случају, али ја хоћу да се ратосиљам камере, а циљ оправдава средство./

Чекај да прође печење

На прослави га шмекале неке девојчице, међу њима и нека плавуша (такве се, ценим, још сматрају доступнијима од осталих, што ја оспоравам: ниједна се не отима). И браћа и другари га вазда ћушкали лактом у ребра (не би ли га осоколили): иди, зови је! 
/Данас се тако лако "смувавају" млади на журкама. Нема шта да се трудиш, па, претпостављам, ни много чари. Она те погледа, а ти одмах у напад. Она оком, а ти скоком (са столице, па у мрак). Она те погледа, а ти је "зовеш", и она дође. (Тешко земљи куда војска прође и девојци која сама дође. Ја сам ти начисто конзервативна бабадевојка.) 
Често се то не заврши на једној. Жене су ти као вино: никад ти није доста једна чаша (пијеш док се не загрцнеш, док ти не дође до грла... или већ, шта ја знам) - срце ти пуно тек кад видиш пун шанк искапљених. 
Шта ћеш кад су питке, па саме склизну низ грло, а богами и у крило. Шта ћеш, кад те гледају многе, а ти "волиш жене, волиш све". И знаш да од вишка (поготово кад још немаш ни двадесет лета) глава не боли. Грабиш, бре, и капом и шаком, не иште ти леба. А и ако заиште - пуни су га астали./ 
А он, мој сестрић (који зна да снага на уста улази), тешка ладовина, рекао: чекај да прође печење!

Е баш нећу

Марко је своје пунолетство управо прославио, те, кад се гости разиђоше, нас неколико сродника седосмо за сто, да предахнемо и прокоментаришемо минуло весеље. 
Сад још моје пунолетство и Маријино, рече Алекса, па твоја свадбаа... Слатко се насмејах (значи, имам три године форе) и, по обичају, одбих (да се повинујем друштвеним конвенцијама). Па мораш, не даде се Алекса лако одговорити, пролази ти време. Прошло је, још једном се исцерих (самој себи у лице, али више да бих контрирала онима којима сам оваква, невенчана и распарена, прст у оку, тачније домали прст, без бурме). А није, не даде се опет Алекса (као, има наде, живот је преда мном, време ради за мене и те форе).
ОК, ево идем одмах да планирам, рекох. Ја сам пристала, још само младожења да пристане. Наћи ћемо ти младожењу (ко да се то на пијацу излаже), то никакав проблем није, умири ме Алекса (таман сам се била спремила да идем иза седам гора, иза седам мора...). /То ти мислиш, не знаш како су ми високи критеријуми./ А шта ви имате да ми тражите (канда ниси чуо да туђа рука свраб не чеше... што можда и није најадекватнија асоцијација), рекох, и зашто мислиш да ја већ немам? ИМАШ, готово поскочи са столице мој сестрић (и само што не потрча да припрема брааве - мислим свиње и овце на ражњу, далеко било). 
Е па нисам рекла да имам, али ни да немам. Нисам рекла да нећу никад, али ни да тражим. Само нећу шта, и кад, други хоће.