Уста пуна коцкица

По цео дан Матија облеће око мајке и тетке, покушавајући да се докопа лаптопа или бар мобилног телефона.
Хајде, Матија, да се играмо! НЕЕЋУ! Хајде да шетамо! НЕЕЋУ! Хајде, Матија, да кројимо и цртамо! НЕЕЋУ! Децо, идемо сви у шетњу, оним сеоским путем, између њива! ЈА НЕЋУ, одмах се дури и одбија он (али нађем ја начина да га приволим).
Ама, дете, шта је теби (оваквога зависника од рачунара у нашој породици нит је кадгод било нит ће, надам се, бити)?! Хоцу иг'ице или хоцу ц'тани, то је све што зна да каже. Тачније, он не каже, него цвили, скичи, кмечи... Кажеш ли му само да не може, тај одмах почне да нариче ко за покојником.

Ових дана, око славе, највише је тражио да гледа цртани, али с лего коцкицама. То му је нека нова зараза. Ко о чему, Матија о лего коцкицама. Једва отвори очи и напусти кревет, а почне да лелече: лего коцкицее, лего коцкицее... Неће да једе (сем ако су у понуди чоколадице, ратлук с орасима, торта... а и ако нико не нуди, сам се снађе и слаткише он зачас пронађе), неће да пије, неће да се дружи... Иште само игрице и цртани, лего коцкице, лаптоп и мобилни!
Прексиноћ сам га чула како и у сну мумла: лего коцкице, лего коцкице, лего коцкице... Побогу, завртех главом у себи, том детету су, и док спава, уста пуна лего коцкица! Матија спава, опсесија очију не склапа!