Делови разговора до мене допиру из наше кухиње.
Отац (који је тек устао, вероватно се још није ни умио, а ако и јесте, још није како треба прогледао... питање је и да ли ће икад "прогледати"): Ери је рођендан тринаестог децембра, а мени тринаестог јануара; значи, Ера је тачно месец дана старији од мене! (Јаоо, то је тако узбудљиво! А с каквим еланом тај човек од раног јутра брунда!)
Мајка: А Мики је (опет) у излозацији...
Даље нисам ни хтела ни успела да разаберем (пуцам од муке и због заноса с којим зборе). Дајте ми какав јачи канап, а ваљда ће се наћи и подесно дрво!
Замишљам родитеље на својој сахрани:
Шмрц...шмрц... Отац се дискретно (бар тако мисли) нагиње ка мајци: Је ли Ера из прве угасио све свећице? (Није ли се, матори јарац, онесвестио од толиког напора?) АааАааАаа, лелече моја мајка, па му, начинивши паузу, једнако дискретно шапуће одговор.
Између јецаја размењују питања и информације. Која је имала најкраћу хаљину и која је највише мешала задњицом? Радодајка дубоког грла или нека друга накурцуша (то је тако згодан, мушкарци ће се нарочито сложити, израз који је смислила покојна баба мога зета)? Која: Ајфон, Ајпед, Дискреција, Секреција, Ферари, Фића, Фергусон, Раковица...? Прекрсти се, подсети моја мајка оца, шикнувши га лактом у ребра. Канда се, по обичају, превише био занео и заборавио на "ред" (шта ће народ да каже?).
Шмррц, шмрц... Црно наше дете! Тешко нама, кукуу, лелее... /Целог живота нам је звоцала и срећу кварила: што пушимо као поцепан сулундар, што гледамо ријалитије радије но леба да једемо, што пуштамо гласно музику са Фарме (па она не може да чита, да мисли, да спава)... Па и мртва да нам не да мира: не можемо да гледамо директан пренос... А можда баш сад она животиња, онај Змај, истурена полна органа по кући вија неку бабетину која тврди пазар, ко што тврди да има завидну каријеру./
И отац и мајка, кришом, у све већој паници, гледају на сат, нестрпљиво цупкају (дај да бацимо прах праху, да згутамо ту панаију, па куд који)... Поп се не обазире. Је ли Мики изашао из изолације?
Отац (који је тек устао, вероватно се још није ни умио, а ако и јесте, још није како треба прогледао... питање је и да ли ће икад "прогледати"): Ери је рођендан тринаестог децембра, а мени тринаестог јануара; значи, Ера је тачно месец дана старији од мене! (Јаоо, то је тако узбудљиво! А с каквим еланом тај човек од раног јутра брунда!)
Мајка: А Мики је (опет) у излозацији...
Даље нисам ни хтела ни успела да разаберем (пуцам од муке и због заноса с којим зборе). Дајте ми какав јачи канап, а ваљда ће се наћи и подесно дрво!
Замишљам родитеље на својој сахрани:
Шмрц...шмрц... Отац се дискретно (бар тако мисли) нагиње ка мајци: Је ли Ера из прве угасио све свећице? (Није ли се, матори јарац, онесвестио од толиког напора?) АааАааАаа, лелече моја мајка, па му, начинивши паузу, једнако дискретно шапуће одговор.
Између јецаја размењују питања и информације. Која је имала најкраћу хаљину и која је највише мешала задњицом? Радодајка дубоког грла или нека друга накурцуша (то је тако згодан, мушкарци ће се нарочито сложити, израз који је смислила покојна баба мога зета)? Која: Ајфон, Ајпед, Дискреција, Секреција, Ферари, Фића, Фергусон, Раковица...? Прекрсти се, подсети моја мајка оца, шикнувши га лактом у ребра. Канда се, по обичају, превише био занео и заборавио на "ред" (шта ће народ да каже?).
Шмррц, шмрц... Црно наше дете! Тешко нама, кукуу, лелее... /Целог живота нам је звоцала и срећу кварила: што пушимо као поцепан сулундар, што гледамо ријалитије радије но леба да једемо, што пуштамо гласно музику са Фарме (па она не може да чита, да мисли, да спава)... Па и мртва да нам не да мира: не можемо да гледамо директан пренос... А можда баш сад она животиња, онај Змај, истурена полна органа по кући вија неку бабетину која тврди пазар, ко што тврди да има завидну каријеру./
И отац и мајка, кришом, у све већој паници, гледају на сат, нестрпљиво цупкају (дај да бацимо прах праху, да згутамо ту панаију, па куд који)... Поп се не обазире. Је ли Мики изашао из изолације?
Поп млати кандилом, поп каже "господи, помилуј", сви се присутни (којима нисам стигла писаним путем да забраним присуство) крсте, па се, неспретно и нервозно, крсте и отац и мајка.
Брже, попе, брже, шта отежеш, тешко нама! Нека јој је лака црна фарма, овај... земља!
Брже, попе, брже, шта отежеш, тешко нама! Нека јој је лака црна фарма, овај... земља!
Нема коментара:
Постави коментар