Био је леп, и топао, јесењи дан. Па вече исто тако, лепо. Али то није разлог да не желиш да одеш. Куда? Не знам.
Осећам у сумраку своје кораке као једино битне и желим да не престану, да не застанем, да не одустанем. Ако станем, могла бих почети да плачем. А ја не желим да плачем (и потопим Улицу Краљевића Марка; да се брукам пред епским јунаком). Једва се опирем пориву да зађем у попречене улице (као у лавиринт из којег нема излаза, што ми не би сметало, јер ја и не желим да изађем), где ми која пред ноге искрсне. Да скрећем лево, па десно, па опет лево и тако до у бескрај (ваљало би да краја нема). Још да ми је да немарно шутнем који жути лист (а он да шушне како живот зачас мине и како љубав не постоји; проклета душа песничка, навикла да вазда крвари и самој себи по ранама окрутно ровари).
Идем и ни о чему не мислим. Немам план, не познајем град, не бацам мрвице ни каменчиће, јер нећу да се вратим.
Осећам у сумраку своје кораке као једино битне и желим да не престану, да не застанем, да не одустанем. Ако станем, могла бих почети да плачем. А ја не желим да плачем (и потопим Улицу Краљевића Марка; да се брукам пред епским јунаком). Једва се опирем пориву да зађем у попречене улице (као у лавиринт из којег нема излаза, што ми не би сметало, јер ја и не желим да изађем), где ми која пред ноге искрсне. Да скрећем лево, па десно, па опет лево и тако до у бескрај (ваљало би да краја нема). Још да ми је да немарно шутнем који жути лист (а он да шушне како живот зачас мине и како љубав не постоји; проклета душа песничка, навикла да вазда крвари и самој себи по ранама окрутно ровари).
Идем и ни о чему не мислим. Немам план, не познајем град, не бацам мрвице ни каменчиће, јер нећу да се вратим.
Чија си? Ничија. Зар баш никога немаш? Немам. Одакле си пошла? Не знам. Куда си пошла? Не знам. Где ћеш стићи? Није битно (срца се не могу ратосиљати).
Ако се уморим, могла бих да уђем у аутобус (не гледајући ни број ни одредиште). Али само ако ми обећа да ће ме возити дууго, дуго и далеко, можда чак и да се не врати. Да ми је унутра топло и кроз прозор да гледам дрвеће, да ћутим, да не осећам и не мислим ништа (кад би се могло то, ха).
Ако се уморим, могла бих да уђем у аутобус (не гледајући ни број ни одредиште). Али само ако ми обећа да ће ме возити дууго, дуго и далеко, можда чак и да се не врати. Да ми је унутра топло и кроз прозор да гледам дрвеће, да ћутим, да не осећам и не мислим ништа (кад би се могло то, ха).
Напољу је голем, тај претећи, свет, а унутра сама ја, малена, птичица без гнезда, а нагњечених крила (на која нема ко да привија мелеме). Нема никог да ми махне ни да му махнем кад кренем. Нема станице на којој треба да изађем и на којој ме нико не чека. Нема никог да ме у загрљај стегне ако се једном, случајно, ипак вратим. Нема никог да за мном тугује ако се не вратим. Нема никог... Сама сам...
Важно је да се аутобус непрестано креће.
Важно је да се аутобус непрестано креће.
Нема коментара:
Постави коментар