Марко је своје пунолетство управо прославио, те, кад се гости разиђоше, нас неколико сродника седосмо за сто, да предахнемо и прокоментаришемо минуло весеље.
Сад још моје пунолетство и Маријино, рече Алекса, па твоја свадбаа... Слатко се насмејах (значи, имам три године форе) и, по обичају, одбих (да се повинујем друштвеним конвенцијама). Па мораш, не даде се Алекса лако одговорити, пролази ти време. Прошло је, још једном се исцерих (самој себи у лице, али више да бих контрирала онима којима сам оваква, невенчана и распарена, прст у оку, тачније домали прст, без бурме). А није, не даде се опет Алекса (као, има наде, живот је преда мном, време ради за мене и те форе).
ОК, ево идем одмах да планирам, рекох. Ја сам пристала, још само младожења да пристане. Наћи ћемо ти младожењу (ко да се то на пијацу излаже), то никакав проблем није, умири ме Алекса (таман сам се била спремила да идем иза седам гора, иза седам мора...). /То ти мислиш, не знаш како су ми високи критеријуми./ А шта ви имате да ми тражите (канда ниси чуо да туђа рука свраб не чеше... што можда и није најадекватнија асоцијација), рекох, и зашто мислиш да ја већ немам? ИМАШ, готово поскочи са столице мој сестрић (и само што не потрча да припрема брааве - мислим свиње и овце на ражњу, далеко било).
Е па нисам рекла да имам, али ни да немам. Нисам рекла да нећу никад, али ни да тражим. Само нећу шта, и кад, други хоће.
Сад још моје пунолетство и Маријино, рече Алекса, па твоја свадбаа... Слатко се насмејах (значи, имам три године форе) и, по обичају, одбих (да се повинујем друштвеним конвенцијама). Па мораш, не даде се Алекса лако одговорити, пролази ти време. Прошло је, још једном се исцерих (самој себи у лице, али више да бих контрирала онима којима сам оваква, невенчана и распарена, прст у оку, тачније домали прст, без бурме). А није, не даде се опет Алекса (као, има наде, живот је преда мном, време ради за мене и те форе).
ОК, ево идем одмах да планирам, рекох. Ја сам пристала, још само младожења да пристане. Наћи ћемо ти младожењу (ко да се то на пијацу излаже), то никакав проблем није, умири ме Алекса (таман сам се била спремила да идем иза седам гора, иза седам мора...). /То ти мислиш, не знаш како су ми високи критеријуми./ А шта ви имате да ми тражите (канда ниси чуо да туђа рука свраб не чеше... што можда и није најадекватнија асоцијација), рекох, и зашто мислиш да ја већ немам? ИМАШ, готово поскочи са столице мој сестрић (и само што не потрча да припрема брааве - мислим свиње и овце на ражњу, далеко било).
Е па нисам рекла да имам, али ни да немам. Нисам рекла да нећу никад, али ни да тражим. Само нећу шта, и кад, други хоће.
Нема коментара:
Постави коментар