У твојој соби као да је пала атомска бомба, рече ми отац (онако напамет, и не провиривши, и погоди). /Ја сам ЈЕДНОМ ушла (дакле, поспремила), не пропусти мајка да узвелича свој труд, и више не улазим. И немој, ни да помишљаш, још нисам успела да нађем све што си ми "спаковала"./
Није бомба, рекох, али су ми "пала" два сестрића, Игњат и Маша. Не бих ја то могла сама, не бих, ма колико да се трудим. То једно дохватило клешта, а друго маказе, па прво закмечало и отело маказе другоме... Онда Маша узела бушаче, а Игњат видео да се коњи кују... По поду остали расути папири и картони, папирне марамице, кутија с накитом, ацетон, два несесера, фарба за косу... У непосредној близини остале сребрне сандале, прексиноћ изувене. И ја већ сат времена седим на кревету и гледам, а не знам одакле да почнем (а да не заплачем).
И није тако страшно кад у соби падне атомска бомба (није први ни последњи пут, навикло се, брате: тај атомски рат деценијама у мојој соби траје), али кад у исти мах падну две - не да се лако расклонити ршум који за собом оставе.
Нема коментара:
Постави коментар