Како се прослављао Свети Арханђел (Михаило), по дневној соби се устумарало неколико, ситих и напитих, људи. Деца бејаху у дечјој соби. Једино је Миа на угаоној седела држећи Сташу.
Не сећам се најбоље, али претпостављам да сам се ја (где бих друго) врзмала око тацне с колачима, па ми један умало из уста не испаде. На екрану, баш наспрам мојих сестричина, управо се емитовала сцена озбиљног секса. Жена, гола до паса, беше у улози џокеја, а под њом неки матори коњ. Ијуу, вриснух панично и почех да се обазирем у потрази за даљинским. Даљински, где је даљински, викала сам усплахирено и смејући се сопственој реакцији. И који је уопште?! Јебем ти дигитализацију: откако нас та мука снађе, ја никад не знам на ком даљинском мењам канале, којим појачавам тон, а где гасим ТВ.
Даљинскии, дајте ми даљински! Ако Миа дотад и није спазила шта се збива, моја дрека је натера да обрати пажњу. Све време се пригушено кикотала мојој пометености.
Не сећам се најбоље, али претпостављам да сам се ја (где бих друго) врзмала око тацне с колачима, па ми један умало из уста не испаде. На екрану, баш наспрам мојих сестричина, управо се емитовала сцена озбиљног секса. Жена, гола до паса, беше у улози џокеја, а под њом неки матори коњ. Ијуу, вриснух панично и почех да се обазирем у потрази за даљинским. Даљински, где је даљински, викала сам усплахирено и смејући се сопственој реакцији. И који је уопште?! Јебем ти дигитализацију: откако нас та мука снађе, ја никад не знам на ком даљинском мењам канале, којим појачавам тон, а где гасим ТВ.
Даљинскии, дајте ми даљински! Ако Миа дотад и није спазила шта се збива, моја дрека је натера да обрати пажњу. Све време се пригушено кикотала мојој пометености.
Десну руку бејах пружила очекујући да ми неко (ко ми је најближи и најхитрији) у њу даљински тутне, а леву, као и ногу, кук, раме на истој страни... тобоже пред екран, не бих ли спровела какву-такву цензуру. Сад смо сестра (Миина друга тетка) и ја вриштале удруженим снагама, иако нам неки даљински беше у рукама. /Џаба, кад не знамо је ли то одговарајући и немамо кад да утврдимо који тастер, од свих што нам играју пред очима, треба стиснути. Време одмиче, а жена на филму канда се још више распомамила, страхујући да ћемо јој сваког часа ужитак прекинути. Погнух главу и забуљих се у оне тастере, али, од силног узбуђења, ниједан нисам могла брзо, а поготово јасно, да уочим. Стога моја сестра и ја скочисмо да бар заклонимо опасну зону (бар слику да ометемо, кад уста тих бестидника не можемо да затиснемо). Хвала богу што нас начини тако позамашнима, па покрисмо готово цео, богами голем, екран.
Утом пристиже и домаћин, те он реши проблем како је најбезбедније -- угасивши телевизор (канда није било другог начина да се ратосиљамо оне напаљене жене). Соба утихну, тетке с олакшањем одахнуше, па се и остали гости умирише.
Нема коментара:
Постави коментар