Пре неки дан Матија је нацртао неког змаја (ако се добро сећам, мада поента и није на мотиву) и цртеж наменио својој мами.
А за мене цртеж, побунила се тетка. Матија се нашао у незгодној ситуацији. Канда га је мрзело да нацрта још нешто на другом папиру, а није желео ни маму ни тетку да повреди, тј. лиши драгоценог поклона. /Испоставило се касније да је баш маму желео да обрадује, али да изгледа како је ту одлуку донео непристрасно, ни по баби ни по стричевима, односно ни по мами ни по тетки./
И посегнуо Матија за разбрајалицом (ето, судбина ће одлучити, неће он да се меша, он воли обе): еци-пеци-пец, ти си мали зец, а ја мала препрелица, еци-пеци-пе-ц... --. /Није се снашао при крају брзалице и вероватно лоше прорачунао да ће мама остати празних руку, па у паници преломио једносложну реч на два дела, а онда увидео да се још горе упетљао, но се сместа ишчупао (како је знао и умео)./
Како се Ц заломило на тетки, Матија је додао и један мукли неартикулисани глас (а немам слова којим бих га обележила) и уперио прстом у маму. Тако је правда била задовољена, Матијина савест мирна, а змај у маминим рукама.
Нема коментара:
Постави коментар