Маша и Миа су са мном биле у цркви (да освештамо славски колач и жито).
Чим се докопасмо неког "угла" (у округлој цркви сваки угао има наводнике и подразумева неко неупадљиво, или мање упадљиво, место), стадоше да задижу главе и гледају иконе. Маша се нарочито врпољила и окретала уоколо, па најпосле поче и да хода иза мојих леђа. Где ћеш, Машо, прекорих је шапатом и руком задржах. Могу ли да пипнем (фреске), и она мене шапатом упита. Насмејах се (и људи око нас вазда су им се смејуљили -- лепе су ми сестричине ко богиње).
Како да им објасним да се Бог (а ни ма који од његових представника) не
може опипати... ни загрлити; нит се можеш са њим руковати нити га по
рамену (пријатељски) потапшати (да не кажем завалити)?
Нема коментара:
Постави коментар