Не може човек (нарочито кад је жена) нигде да остане сам. Ако те нико не повуче за рукав, не препречи ти пут, онда ће буљити у тебе док ти се не смучи.
До аутобуса сам имала још двадесетак минута, па седох у парк. Волим (а ретко имам прилику) да останем са својим мислима насамо (ма колико да су неугодне, бар да се саберем). Најпре на клупу стоварих оне силне кесе са шећером, сољу, уљем (проклетим уљем, без којег се не може замислити ручак моје мајке)... Дан, иако је јесен позна, беше топао и сунчан, па ми се такав као мелем сливао на лице (које, осећам, одаје неку дубоку тугу, а ја се и не трудим да је скријем). Ето, неко ме ипак милује, неко ме воли...
Некако махинално брисала сам поруке из мобилног (да не дангубим) и повремено бацала поглед низ улицу. У једном трену спазих да човек који ждере мастан бурек (то ја претпостављам), у ауту паркираном тик до парка, јесте школски друг моје сестре. Не беше ме тад спазио, хвала богу, па сместа одвратих поглед. Али ће ме свакако спазити. На мени је да добро пазим да нам се погледи не сретну. Не желим никоме да махнем, да се осмехнем, ни са ким да разговарам... Не желим никоме, а поготово смарачима. Нећу никоме да говорим где и од чега живим, шта, и да ли, радим, с ким живим (живим ли уопште?), јесам ли удата, разведена, вољена, забатаљена... имам ли деце, љубавника...
Сваки од таквих радозналаца веровато се сматра квалификованим и препорученим за улогу утешитеља. Ђаво да вас носи! Не подносим те маторе (чак и кад су од мене млађи) давеже, огрезле у дугогодишњем браку, с двоје-троје деце и женом на коју им се више не диже. Па сад зуре у све што је женско и иоле пристојно изгледа. Чак и кад се од жене не види ништа до зелена капа, јакна и чизме. Сигурна сам да не делујем раскалашно, разблудно, чак ни приступачно... На челу ми не пише: тражим мушкарца! /А и да пише, високи су моји критеријуми: није "мушкарац" сваки којем међ ногама виси мало јада./ Али, ето, не можеш од похотних погледа утећи...
Двапут ми се очи с његовим погледом готово сретоше. Готово, јер сам очима даље прелетела, правећи се луда (а нисам морала баш пуно да се правим). Човек је појео бурек, згужвао мастан папир и, док прежива, блене у мене, очекујући ваљда да и ја њега спазим, па главом климнем, оком мрднем... ако нећу силно да се обрадујем (таквом заводнику).
Хвала богу за мобилне телефоне. Увек могу да се направим како нешто богзна како важно читам или пишем. Чак сам и уздисала, као да ме нешто тешко мучи. (Добро, нисам се много претварала.) А он је гледао, па ме беше страх да ће из аута изаћи, игноришући моје јасне сигнале: држи се подаље, не прилази, одбиј! Не, немој ми прићи (снаћи ћу се, веруј, и без тебе)!
Нисам желела да ризикујем, па покупих оне кесе и спустих се журно до станице. Мало ћу стајати с тим теретом у руци, али ћу сачувати, какав-такав, мир.
До аутобуса сам имала још двадесетак минута, па седох у парк. Волим (а ретко имам прилику) да останем са својим мислима насамо (ма колико да су неугодне, бар да се саберем). Најпре на клупу стоварих оне силне кесе са шећером, сољу, уљем (проклетим уљем, без којег се не може замислити ручак моје мајке)... Дан, иако је јесен позна, беше топао и сунчан, па ми се такав као мелем сливао на лице (које, осећам, одаје неку дубоку тугу, а ја се и не трудим да је скријем). Ето, неко ме ипак милује, неко ме воли...
Некако махинално брисала сам поруке из мобилног (да не дангубим) и повремено бацала поглед низ улицу. У једном трену спазих да човек који ждере мастан бурек (то ја претпостављам), у ауту паркираном тик до парка, јесте школски друг моје сестре. Не беше ме тад спазио, хвала богу, па сместа одвратих поглед. Али ће ме свакако спазити. На мени је да добро пазим да нам се погледи не сретну. Не желим никоме да махнем, да се осмехнем, ни са ким да разговарам... Не желим никоме, а поготово смарачима. Нећу никоме да говорим где и од чега живим, шта, и да ли, радим, с ким живим (живим ли уопште?), јесам ли удата, разведена, вољена, забатаљена... имам ли деце, љубавника...
Сваки од таквих радозналаца веровато се сматра квалификованим и препорученим за улогу утешитеља. Ђаво да вас носи! Не подносим те маторе (чак и кад су од мене млађи) давеже, огрезле у дугогодишњем браку, с двоје-троје деце и женом на коју им се више не диже. Па сад зуре у све што је женско и иоле пристојно изгледа. Чак и кад се од жене не види ништа до зелена капа, јакна и чизме. Сигурна сам да не делујем раскалашно, разблудно, чак ни приступачно... На челу ми не пише: тражим мушкарца! /А и да пише, високи су моји критеријуми: није "мушкарац" сваки којем међ ногама виси мало јада./ Али, ето, не можеш од похотних погледа утећи...
Двапут ми се очи с његовим погледом готово сретоше. Готово, јер сам очима даље прелетела, правећи се луда (а нисам морала баш пуно да се правим). Човек је појео бурек, згужвао мастан папир и, док прежива, блене у мене, очекујући ваљда да и ја њега спазим, па главом климнем, оком мрднем... ако нећу силно да се обрадујем (таквом заводнику).
Хвала богу за мобилне телефоне. Увек могу да се направим како нешто богзна како важно читам или пишем. Чак сам и уздисала, као да ме нешто тешко мучи. (Добро, нисам се много претварала.) А он је гледао, па ме беше страх да ће из аута изаћи, игноришући моје јасне сигнале: држи се подаље, не прилази, одбиј! Не, немој ми прићи (снаћи ћу се, веруј, и без тебе)!
Нисам желела да ризикујем, па покупих оне кесе и спустих се журно до станице. Мало ћу стајати с тим теретом у руци, али ћу сачувати, какав-такав, мир.
Нема коментара:
Постави коментар