понедељак, 2. новембар 2015.

Чекај да прође печење

На прослави га шмекале неке девојчице, међу њима и нека плавуша (такве се, ценим, још сматрају доступнијима од осталих, што ја оспоравам: ниједна се не отима). И браћа и другари га вазда ћушкали лактом у ребра (не би ли га осоколили): иди, зови је! 
/Данас се тако лако "смувавају" млади на журкама. Нема шта да се трудиш, па, претпостављам, ни много чари. Она те погледа, а ти одмах у напад. Она оком, а ти скоком (са столице, па у мрак). Она те погледа, а ти је "зовеш", и она дође. (Тешко земљи куда војска прође и девојци која сама дође. Ја сам ти начисто конзервативна бабадевојка.) 
Често се то не заврши на једној. Жене су ти као вино: никад ти није доста једна чаша (пијеш док се не загрцнеш, док ти не дође до грла... или већ, шта ја знам) - срце ти пуно тек кад видиш пун шанк искапљених. 
Шта ћеш кад су питке, па саме склизну низ грло, а богами и у крило. Шта ћеш, кад те гледају многе, а ти "волиш жене, волиш све". И знаш да од вишка (поготово кад још немаш ни двадесет лета) глава не боли. Грабиш, бре, и капом и шаком, не иште ти леба. А и ако заиште - пуни су га астали./ 
А он, мој сестрић (који зна да снага на уста улази), тешка ладовина, рекао: чекај да прође печење!

Нема коментара:

Постави коментар