Игњат не воли много да говори. Кад ожедни и не спази своју флашицу у близини, а сам није надомак чесме, мало закмекеће, испусти неки крик и чека док неко не дешифрује његову потребу. Летос је пет минута мумлао: м, м, м... обухватајући погледом сто у дворишту, који бејаше пун којечега (јестивог или не). Хоћеш воде? Одмахује. Хоћеш, рецимо, диносауруса (нисмо имали редак специјалитет на трпези, мислим на гумену играчку). Одмахује, љутито. Хоћеш оловку? Опет одмахује и љутито мумла, већ је на ивици живаца. А прстом се не сећа да покаже. Или је баш и показивао, али ко да спази иглу у пласту сена? Коначно сконтасмо да се човеку пријела крушка (она што се неупадљиво шћућурила измеђ силних чаша и шољица). И кажем му ја, кад напокон добије жељену воду (па навали да лоче ко да је данима у пустињи без воде био): научи, бре, бар да кажеш: водее (зар хоћеш да скапаш од жеђи?).
А јок, тврдоглаво то. У последње време научио само две (омиљене) јестиве именице, па наизменично (или зависно од ситуације у фрижидеру) инсистира: ја-јаа, ја-јаа или то-таа, то-таа (и тетка би, Иги, мазни два парчета).
То воли да једе, па само то и зна да наручи. Чује ли да когод помене јаја, одмах заурла ја-јаа, ја-јаа и похита, сав усхићен, на врата просторије у којој нам је фрижидер. Онда се јаје обари, па га Игњат очас посла смаже. И лице му се озари кад год ја-јаа каже.
А јок, тврдоглаво то. У последње време научио само две (омиљене) јестиве именице, па наизменично (или зависно од ситуације у фрижидеру) инсистира: ја-јаа, ја-јаа или то-таа, то-таа (и тетка би, Иги, мазни два парчета).
То воли да једе, па само то и зна да наручи. Чује ли да когод помене јаја, одмах заурла ја-јаа, ја-јаа и похита, сав усхићен, на врата просторије у којој нам је фрижидер. Онда се јаје обари, па га Игњат очас посла смаже. И лице му се озари кад год ја-јаа каже.
Нема коментара:
Постави коментар