Пази, снима се

Ја не волим камере. У ствари, не волим камере које мене узму на нишан. Да будем прецизнија, не волим кад ме сниме, па се то после данима и годинама разгледа, анализира и коментарише. А ја сам несигурна и смотана и  кад ме погледају, а некмоли кад ме снимају, што се на снимцима и види. Не могу, брате ни иначе да будем опуштена и спонтана, а тад поготово. 

И тако се ја на сваком весељу од камере кријем... иза леђа ближњих, иза стубова, под столове (шалим се, где да подерем сукњу и колена)... Кад играм коло (па играм, и то не лоше; знам чак и влашко - то вам је оно коло на крају кола, кад на подијуму остану само највештији и најиздржњивији; е па да, научила сам од сестре и сад спадам у "фолклорашку елиту"; нарочито је задовољство изути се, па играти бос - истина, и ја синоћ пробала, само после ти црни табани), добро пазим куд је камера уперена: камери за леђима скачем ко навијена, а пред њом све уситним и улаганим, за сваки случај. Знате како се у колу жене (мислим, нарочито у неким деловима) тресу ко пихтије. Е паа... ја желим да избегнем бележење тих тренутака. (Мада, ако је за утеху, и оне од двадесет поскакују ко луде. Шта ћеш, природно па флексибилно.)
Али јуче од оног камермана није се могло живети. Стара гарда, па се на нас "старије" наврзао и само нас снима... како певамо и умерено се њишемо и увијамо (а омладина тамо рипа по столицама)... Овај је канда присталица става да је од маторе коке најбоља супа и да су жене, попут вина, лепше кад мало "одстоје".  

Требало би му утувити у главу да је млађе-слађе (иди, човече, с милим богом, да данем душом). /Мислим, међу нама, није то баш истина, бар не у сваком случају, али ја хоћу да се ратосиљам камере, а циљ оправдава средство./