Stvarno, šta je ovo, ove godine se uzdržavamo?
Jaja na sunce, šta krijete ko zmija noge!

 Lako ćemo za jaja i dekoraciju, nego s prašinom sad treba boj biti (a slabo krpom bararamo)!

Piše mi sestra iz Kanade: Šta je ovo, sestro...nema jaja na Fejsu?!
Zadnje vreme došlo! ;)

 

Isti ljudi isto se oblače i isto govore, isto (ne) razmišljaju, posećuju ista mesta i s njih objavljuju iste slike na društvenim mrežama.

Ne mogu više gledati istost. Ubi me monotonija!

 Kad u decembru bejah u izolaciji, sivi brusthalter je pucao. A sad jad pogledati tu komociju.
Zašto se uvek prvo mrša s pogrešne strane?!

 Žena: - Muž mi je u bolnici.
(Ja: - Blago tebi, mojeg nigde nema.)

 

U kuhinji zatekoh nepoznatog mladića i devojku, iako mi se činjahu nekako poznati.

- Gde su mi otac i majka? - upitah.

Kažu: - Popili smo vitamine!

Skinite deci uzice od svile

Nedavno Ignjat upade u moju sobu i, po običaju, sede na TA peć.
- Celim putem smo planirali Stašin rođendan! (Desetak minuta dakle, koliko su se vozili od svoje kuće.)
Nisam baš zapamtila ceo program, ali on i Staša su osmislili da se deo proslave odvija u kući, deo u dvorištu i deo u voćnjaku, u nekom njima omiljenom kutku. (Odnedavno pomere u stranu dve-tri stare tarabe i zavuku se među šljive; svoj deci želim da odrastu na takvim mestima.)
Kako im i majka uđe u sobu, Ignjat ljutito uperi rukom u nju, optužujući je, odnosno očekujući moju podršku:  A ova žena hoće da nam dovede neku ženu da nas zabavlja! (Izraz njegovog lica i intonacija jasno su pokazivali koliko je pretpostavljena zabava njima zabavna i potrebna.)
- Ljubi vas tetka! - zasmejah se (zato što su tako pametni, zbog toga što sam na njihovoj strani i protivnik običaja, ili pre pomodarstva, da se obavezno i po svaku cenu angažuju animatori).
Nekoliko dana ranije Ignjat je bio na nekom rođendanu gde je decu zauzdavala "žena koja zabavlja" a koja, sasvim sigurno, nije uvek zabavna). I podeli sa mnom nelagodnost koju je osećao: - Ona pustila neku muziku, a ja ne znam (valjda ni da pleše, ako sam dobro razumela njegovu gestikulaciju).
Njemu, malo stidljivom, to je svakako bilo veoma neprijatno. Zato je tako čvrsto rešen da majku spreči u naumu.

Danas se deci ništa ne dopušta po njihovoj volji. Svaki korak im drugi planira i nameće. A detinjstvo zahteva slobodu. I nije mašti potrebno uputstvo kako da uzleti. Neće dete da ga sputavaju pravila, da mu drugi govori šta i kad da radi. Neće da trči po komandi i ucrtanom putu; hoće kad, kud, kako i koliko se njemu hoće.
Dopustite deci da se igraju spontano!
Možda će majke smatrati da su proslave s animatorima bolje, da su roditelji koji ih angažuju bolji, izdašniji, moderniji (neka će se, međutim, dosetiti da su snobovi)... Ali deca, sasvim sam sigurna, žele da ih pustite na miru. Ako im se skače, da skaču, ako im se sedi, da sede, ako im se ćuti, da ćute... Nije njima zabavno samo kad se klovn kliberi (za koju hiljadarku). Zabavno im je da preskaču plotove, da pucaju iz drvenih motki (umesto skupocenih puški iz Deksika), da gledaju jaganjce na livadi, da jurcaju za psima, kotrjaju se po travi, bauljaju u pesku...
Dopustite im da se igraju kako im se ćefne. Bez brige, imaju za to urođen dar. To je njihov posao, u koji se odlično razumeju, ništa neće pogrešiti. Pustite ih, samo ih pustite!
I pročitajte još jednom onu pesmu o Fifiju, što živi na uzici od svile.

 

Pravo da vam kažem, brinem se za Kosmaj.

Uopšte mi se ne dopada što je privukao toliku pažnju i rulju.

Kad ljudi nagrnu u netaknutu prirodu, mogu samo nešto da pokvare.

 Dok sam u sobi, Žućko spava čvrstim snom. Kad izađem, liže kefir iz moje čaše.

 Staša: - Mama, ti si rekla da ćemo danas kupiti.
- Ignjat (s godinu dana prednosti, iskustva i mudrosti, i otuda s mirom): Staša, veliki ljudi lažu!

 

Maša hoće šešir.

Ma šta će ti, sašiću ti ja!

Staša hoće plišano buljavo kuče koje laje.

Ma preskupo je, a glupo. Sašiću ti ja (i lajaću, ako insistiraš)!

Ignjat hoće pušku, auto...

Ma sašiću ti ja.

Vidi lego kocke!

Ne bacaj pare, ja ću ti sašiti.

Ja mogu sve sa ruke dve (i isto toliko šivaćih mašina).

 

Pretpostavljam da je za novi šporet vreme kad se na starom izbrišu one sličice pod prekidačima.

Dotle obrneš na najjače, pričekaš, pa pipaš ringle. A može i bez opekotina: pitaj majku.

 

Između loše sečenog, a ukusnog i savršenog naoko, a bljutavog kolača ja biram prvi.

Suštinu pre forme (iako mi je forma, inače, vrlo bitna). Ako se ne mogu vrednosno uskladiti.

 Moram kod psihologa. Nemoguće da me iritiraju (iste) objave gotovo svih na Fejsu (ponajviše masovno čestitanje i fotografije kao dokaz slavljenja crkvenih praznika) i da je sa mnom sve u redu, jelda? Možda sa mnom ima neka greška.

Staša je sinoć sama platila haljinu na kasi.

- Treba li kesa? - pitala prodavačica.

- Ne treba - Staša uze haljinu u ruke.

- Dobro je da sam se setila da ne treba kesa - dodatno htede da mi udovolji.

- A ova je papirna, mogla si i da uzmeš. One se u prirodi razgrađuju. Plastične ostaju sto godina.

- Pa šta me zezaš? - bila je vidno zbunjena.

- Papirne se brzo raspadnu. Ali ako nisi uzela. Ne treba uzimati bez potrebe. Stavićemo u Mašinu kesu.

Maša, Staša i ja skupa smo čekale red u toaletu tržnog centra.

- Ee,ovaj radi (tj. slobodan je) - najednom kliknu Staša, pokazavši rukom na vrata baš naspram nas.

I stvarno, niko od nas nikad nije primetio pod bravom male kružiće. Kad je crveno - zauzeto je, kad je zeleno - možete ući. Kakvo otkrovenje!

Pitam je posle: - Pametnice! Pa kako si ti to znala?

A njoj prija hvala: - Paa, kad si mali onda znaš.

A potom se ispravi,smeškajući se nadmoćno: - Kad si pametan, onda znaš.

Nije nebitno da su te tačkice otprilike u nivou njenih očiju. A među crtaćima koje prati očito ima vrlo korisnih.

 Preživeli smo na Fejsu Božić, evo (jedva) preživljavamo Vrbicu, pa za neki dan Uskrs. Posle ostaje još srećna slava svima koji slave.

Staša i Ignjat su se u kolima posvađali. On njoj nije dao da vidi njegovu igračku. Jer je ona pre neki dan kupila jednoroga pa njemu nije dala da vidi.

- Ti ne dolaziš na moj rođendan! - dosetila se kako će ga kazniti.

Ali on se ič nije uzbudio.

-Ja živim tu. Tvoj rođendan je kod kuće.

 

Jebote, ko zmaj u bajkama ili crni Arapin u epskoj poeziji... Na noć ište mladu i devojku, pa devojku Arapine ljubi, a nevestu Arapove sluge. Crni zmaj od Jagodine...

Očevi i majke ne počupaše mu grkljan, sugrađani mu na put ne stadoše, niko ni glasa ne diže... dok nije došla jedna hrabra žena.

Ne ćutite, ne trpite zlo, ne dopuštajte mu da buja! Ne secite korov, čupajte gas korenjem!

Nedostaje mi

Nedostaje mi Beograd...

Nedostaje mi (ona ružna,najružnija u gradu) stanica kod Franša, jedna radnja s tkaninama na kilogram (u kojoj maštam i kreiram), Karađorđev park (koji krije neke tajne), Nebojšina (i moja) ulica, Rankeova i onaj trabant obložen veštačkom travom, Narodna biblioteka (u kojoj je spokoj i radost, u kojoj se uči i saznaje, sanja i planira... i ima internet). I fontana pred Bibliotekom, i Frikomov zamrzivač, i beli mačo baš iz tog zamrzivača (kad izađem iz čitaonice da se častim).

Hram Svetog Save mi ne nedostaje, ne sviđa mi se i ne zanima me. Ne krstim se pred njim ni jednom, a kamoli tri puta (sem u sebi, kad vidim one koji to, tobože skrušeno, rade). Ali mi nedostaju neke klupe kraj Hrama, na kojima sam sedela i čekala, mislila i sumnjala, nadala se...

Nedostaje mi prodavnica na ćošku, možda beše Idejina, ne pamtim. I jedna knjižara malo niže. Nedostaje mi Metro na Slaviji, jedna radnja u TC Fortuna.Nedostaje mi i pozorište "Slavija"...

Nedostaje mi onaj dugački žuti trideset kec, u kojem gotovo uvek ugrabim mesto, da odem do Terazija. I onda najpre u jedan sekndhend, pa onda u drugi, treći... Potom da svratim do knjižare Kreativnog centra. Usput da virnem u radnju Liupke, gde sam prvi put sela za mašinu. Nedostaje mi da kod Politike sačekam trolu i odem do Studentskog trga, svratim na faks da piškim (to će zauvek ostati moja druga kuća), pa opet sekndhend u Kralja Petra, pa Derma u istoj ulici...

Nedostaje mi i Uzun-Mirkova, staklorezačka radnja u kojoj mi je nekad radio tata. I druga radnja u Cara Dušana, gde je, nakon tragedije svog kolege, okončao radni vek.

Nedostaje mi Kalemegdan, baš mi nedostaje. Ne pamtim kad sam njime prošetala. A pamtim kakav je bio pre četrnaest godina (baš ovih dana tačno), kad sam na jednoj tezgi prodavala keramiku. Proleće se budilo, ptice razgaljivale (ionako već razgaljeno) srce, cveće opijalo mirisom (mene već opijenu). Lišće i trava nikad nisu bili zeleniji, nebo nikad nije bilo plavlje, srce nikad nije bilo ispunjenije...

Nedostaje mi Kalemegdan, i ovaj sad, manje zelen i manje topao... Čak mi nedostaju neke zimske večeri...

Nedostaje mi onaj zidić na kojem sam dremala i gledala reke i Kulu Nebojša.

Nedostaje mi Gradska biblioteka, da malo u njoj posedim i posmatram beskućnike po ćoškovima. Onaj ružni tržni centar što je Biblioteci izbio rebra nimalo mi ne fali.

Nedostaje mi i biblioteka u Zmaj Jovinoj. I Đurina kafana u kojoj smo Ana i ja podelile porciju nekog mesa kad je ona diplomirala.

Nedostaje mi i Ekran servis, kojem sam se više puta žalila zbog problema s telefonom. Tamo radi neki fin i ćutljiv čovek.

Nedostaje mi pogled na Tri kostura, Zavodove knjižare, Ulica carice Milice i opet neke prodavnice polovne garderobe. Nedostaje mi devedeset petica, da odem do Ušća ili osamdeset četvorka da odem do centra Zemuna (kad ne stigoh do Gardoša).

Nedostaje mi Zeleni venac, oko kojeg ove buseve čekam. I one radnjcie s obe strane, u kojima kupujem suve kajsije. I Sokoštarkova radnjica, gde kupujem sestrićima čokoladice. Pa mi nedostaje Kamenička, prelazak onog parka, od kojeg uvek, posebno uveče, pomalo zazirem. Prodavnica na ćošku, još jedna. Žuran prelazak ulice do parka kod pokojne Lastine stanice. I konačno stanica na kojoj čekam bus za povratak. Pred kojom u proleće cvetaju lale, a opasane su zidićem na kojem volim da posedim.

Nedostaje mi i Balkanska. Nedostaje mi Lomina i da prođem kraj tetkinog i tečinog prozora, a nekad i svratim. I Ulica Narodnog fronta, knjižare Ars i Raško... Ulica Milovana Milovanovića i neka radnjica s carinjenom robom... Nedostaje mi i Bagatov servis, naročito mi nedostaju igle za mašinu. I pozamanterija preko puta... I hotel Moskva mi nedostajea. I onaj park naspram njega, drveće pod kojim jedem sladoled. Nedostaje mi Trg republike, ali onaj stari, na kojem sam sedela s drugaricama. Čak i Mek, ne zbog brze hrane, mada volim sladoled s prelivom od jagode ili karamelom.
Nedostaje mi Beograd i u drugom smeru... Odlazak trideset kecom do Lidla i Džamba u Vojislava Ilića. Pre toga takoreći domaća gibanica u maloj pekarici, omiljena mi. Nedostaje mi povratak trolom do Slavije ili čak do Studentskog. Nedostaje mi sedamdeset osmica i Banjica, Banjička šuma i šetnje s Ivanom (Ivana, žensko, da ne bude zabune) i Kekecom, Ivanino gostoljubivo, toplo potkrovlje, koje mi je, ne jednom, bilo utočište. Nedostaje mi i ona radnjica kraj pijace, gde kupujemo alvu raznih veličina i ukusa. Nedostaje i naša uzajamna svakidašnja jadikovka. I smeh, naizmenično i kako nam dođe. Upravo sam joj obećala da ćemo se skoro kucnuti belim mačom (ili voćnim kornetom), pa dugo sedeti na nekoj klupi, negde, kao nekad. A nisam još ni videla sve prinove koje su zauzele potkrovlje, sve te silne macekoje imaju sreće da imaju Ivanu. Sigurno me se i Kekec uželeo, stiče se utisak da sam mu uvek bila naročito draga. Ako se nije pretvarao, nije muškom stvoru verovati. Ivana odlično kuva i uvek mi ugađa. Nedostaje mi njeno dinstano povrće i sarma, najbolja koju sam jela. Nedostaju mi slatkiši iz Švajcarske, koje nikad nije bez mene pojela. Nedostaje mi Kekec koji me prati pogledom s prozora...

Pojma nisam imala koliko je svega što mi nedostaje, koliko dragih mesta, na kojima sam uglavnom sama, ali u tome uživam. Nedostaju mi moje uspomene, nedostaje mi moj život!

I znate šta? Ja ću idućeg meseca kupiti mesečnu kartu i prekinuću nedostajanje, pa kud puklo da puklo.

Sama šetam, gužve se klonim (i kad nije pandemija), nosim masku, prskam alkohol... Prekinuću nedostajanje i vratiti sebi Beograd (i sva zadovoljstva koja me u njemu čekaju)!

 Jedva čekam da svane, i da pravim kolače, i da jedem dok ne crknem.

Stigao juče paket od predsednika i uneo pometnju u kuću.

I sad čujem majku kako se telefonom raspituje koliko se pije cinka, a koliko vitamina D.

Izgleda da će biti od babe devojka!

(Momak od dede neće jer moj otac, dobitnik čudesnih pilula, ne mari naročito za farmaceutske poslastice, čak i kad su "osveštane" od državnog vrha.)

Nemam ništa protiv da ljudi budu strasni zaljubljenici u telefoniranje, osim ako delimo životni prostor, a naročito kad ustaju pre no što se ja razbudim i odobrovoljim i ne prestaju da melju.

Evo mislim se da li da iskočim iz kože ili iz kreveta, pa da počupam sve kablove.

 

Sestra mi niz stepenice baca krpe da obrišem sto i upozorava me: - Ovo je platnena, a unutra je truleks.

Ne znam koja je svrha jer ja hvatam kako hvatam i ako omašim-omašim, pa bacila mi krpu ili kašikaru.

 Da je svima moj mozak, falilo bi otave.

 Kad se smanje kilogrami, poveća se brusthalter.
Nikad dva dobra zajedno, majku mu.

 

Ukućani: - Moraš da se vakcinišeš.

Moj otac: - Ma beži, da me pitaju od koje bolesti bolujem - ja ne znam, nisam tri'es' godina bio kod lekara.

(A bio bukvalno dvaput u životu. I ta dva puta na bolovanju, od toga jednom zbog operacije. Čudo u zemlji Srbiji!)

 

Juče u šetnji moj Ignjat zajahao štap, kojem se jedan kraj po kamenitom putu vuče i skakuće, a drugi mu dodiruje intimne delove.

- Šta radiš to? - upitah, iako pretpostavih.

- Masiram pišu - priznade s osmehom.

A potom dodade: - Samo kad bi ti imala jaja, videla bi kako je to lepo.

Jbg, život je nekom majka, neko nema jaja.

 Sestra (pita nekog telefonom): Imate negde (da idete) za Đurđevdan?
Ja (za sebe): Ili ćete na nekom drugom mestu da se zarazite?

 

Staša je bolesna i došlo je do rotacija. Ona spava dole s mamom. Ostali spavaju gore u Mašinoj sobi i novom krevetu.

- Hoćeš ti da spavaš gore sa mnom... i sa tatom? - pita Ignjat.

- E sa njim neću - naglasih namerno.

- Pa ja ću vas pregraditi - nastojao je Ignjat da me privoli.

Svi se u kolima nasmejasmo. Inače, kad je sestra, nakon porođaja, bila u bolnici, zet spavao na jednom kraju kreveta, ja na drugom s bebom, koju sam danonoćno čuvala. U to vreme taj krevet bio jedini u kući, a na ugaonoj zet ne htede da lomi kičmu. Kad svastika nije besna, ni krevet (prostran ko livada) nije tesan.

 Ja ne znam kako mene ne ganu te srceparajuće scene, veridbe, udadbe, ženidbe... Valjda nisam baš normalna. Pa malo nisi (ko da se to stepenuje), reče mi i sestra.

 

Mia je jutros poranila u školu. Izgleda da se silno radovala. Čuh je kako ustajući spominje školu, seme i pleme. Valjda ima biologiju, pa se preslišavala. 😉

 

Matija se sprema za školu, ne ispuštajući mobilni i igrice, pa mi zavidi: Blago tebi, ti ćeš da leškariš, da gledaš TV...

A neću. Kad ustanem, gotovo je s ležanjem. Neću, ali Matija mi zavidi što MOGU (ono što on ne može), samo ne umem da cenim i valjano krckam dokolicu.

 

Zet: Kako ti uvek dođeš kad ima trileće?

Ja: Nisi razumeo (uzročno-posledični odnos), trileće se uvek pravi kad ja dolazim. 😉

 

Kod nas kažu: Idi u selo - il' ćeš nešto (slasno) da dobiješ il' će kuče da te ujede.

Rođaci, nabavite agresivna pseta oštrih zuba, da smršam malo. 😉

 

Videh sad neku vežbu za tanak struk i podizanje zadnjice.

I shvatih da toliki napor verovatno nikad neću uložiti.

Jednostavno mi nije stalo, više nego što sam lenja.

 

Upravo sam na nogama pod mašinom otkrila dve različite papuče. I obe su desne.

Pojma nemam kad je to i kako počelo. ☺

 

Nezgodno je kad vam prezime u osnovi krije eufemizam za muški polni organ.

A Ignjat gledao poznate ličnosti na naslovnoj, pa nije siguran vidi li slavnog tenisera. A i prezime, ispostaviće se, nije upamtio, sem da ima veze sa spolovilom.

Stoga upita majku: - El ovo Qjac?

Pa šta da mu tepa (mada R još ne uspeva da savlada)!

 

Nezgodno je kad vam prezime u osnovi krije eufemizam za muški polni organ.

A Ignjat gledao poznate ličnosti na naslovnoj, pa nije siguran vidi li slavnog tenisera. A i prezime, ispostaviće se, nije upamtio, sem da ima veze sa spolovilom.

Stoga upita majku: - El ovo Qjac?

Pa šta da mu tepa (mada R još ne uspeva da savlada)!

 - Staki, hajde da pravimo voćni jogurt!
- Pa nećemo da pravimo.
- Kako nećemo?
- Ti ćeš da praviš.

Koliko će nam vremena trebati da naučimo opet da se ljubimo 3 puta ?

 Ovih dana samo vremenska proGroZna.

 Kakvo je to prokletstvo da oni koji nemaju šta pametno i korisno da kažu imaju toliku snagu i volju da neprekidno govore?!

 

Svakog dana Fejsbuk mi izbaci po jedan recept: popijte ovo uveče i već ujutru ćete imati manje kilograma; ili pojedite ovo ujutru i do uveče ćete imati manje kilograma...

Ama, još ću se ugojiti od tog silnog ića i pića (suve šljive, sirova heljda, kefir, jogurt, cimet, med...)!

 

Majci sam na sto stavila neki poslužavnik, ali preko daljinskog i telefona, pa se pobunila.

Otac je priskočio da popravi stvar, primetivši:

- Samo da otkurči! Pa na koga je, na tebe!

Majka mu vraćala milo za drago: - Na tebe je! Tvrdoglava (i ko zna šta sve piše na njenom skrivenom spisku).

- Ne svađajte se, nisam ni na jedno!

(Na sebe sam samo. Na porodičnom stablu sedim na nekoj osamljenoj, verovatno suvoj grani, koju povremeno pokušavam da odsečem.)

I moje sestričine bejahu lude za nekom tiktokerkom, od koje su kupile neku msjicu za 1.200. Taj zanos kad je pomenu samo sam ja rušila govoreći da joj je nadimak polovina muškog polnog organa. Malopre blenuh po Jutjubu i ne beše mi teško da pohledam snimak na kojem pomenuta otvara poklone fanova. Olovke, slajmovi, šolje, hrana za psa, tegla nutele... Nikad nisam imala idola kojem bih dala nutelu umesto da je sama pojedem.

Kao i svi popularni tiktokeri, jutjuberi, blogeri devojka je ne mnogo rečita, OMG i WTF, glumi spontanost, od čega mi se bljucka. I sprema, kaže, neki projekat, haos. Valjda će vunene kuglice ćuškati u slajm i zatezati ga u zid.

Sreća da nemam ćerku i da ćerka nema mene, izginule bismo u borbi s glupošću i banalnošću. Mada se nadam da bismo ipak bile na istoj strani.

Staša: - Kad se naljutim, ja režim.
Majka: - Što?!
Staša: - Da vas upozorim. 

 

Eno paradajzaa u prodavnicama!

I nije skup koliko je ružan!

Danas sam sadila krompir.

Sutra ću imati upalu mišića.

Nije ratarstvo za ruke moje.

Al' motika i budak mi lepo stoje. ;)

Jaja na prodaju

Šetajući juče selom na jednoj kapiji spazih oglas: JAJA NA PRODAJU!

Videh, pročitah kako pročitah, pomislih šta pomislih, ali odlučih da Maši ne skrećem pažnju na to. Međutim, njoj samoj padne pogled na taj natpis i istog trena, pogledavši me značajno, prsnu u smeh.
Tog trena se i ja zasmejah, malo samom oglasu i artiklima, a malo zbog činjenice da Maša razmišlja u potpunosti kao ja.
Htela -- ne htela, s kim si -- takav si. Sasvim sigurno uvek će sve sagledavati iz raznih uglova, birajući, kad god je moguće, onaj humoristički.

Baklave i geometrija

12.4.2021.

Pred slavu se i sestra latila baklava. Nisam mogla sama da stignem, žurila u prestonicu, pa ona rešila da pripomogne. Lepo, lepo. Ovako... pospeš mlevene orahe, pa dodaš malo seckanih i neko zrno suvog grožđa, pa zamotaš. Isprva je grešila, sve nekako trouglić preoblikuje, iskrivi, izvitoperi... Jedva skontala kako tačno treba. 

A onda se ispostavilo da joj ni slaganje u plehu nije najjasnije. Ženo, upitah, jesi li učila u školi matematiku? Pa posle se deca pitaju za koji će im geometrija. Evo zašto, evo! Naiđe trenutak kad je slava u petak, pa hrana posna, pa treba da složiš baklave u pleh. Trouglovi s jednakim katetama, pravougli, a ona napravi nek krivi, gde je svaka stranica drugačije dužine. Dva trouglića treba da se uklope u jedan kvadrat. Ali jok, njeni štrče. 

Ženo, šta ti je? Samo ti se nameće kako da motaš. Ali u plehu stavi katetu do hipotenuze, i eto problema i neuklapanja. Ni majka joj ne zna tako složiti. 

- Bože - negodovah - pa to i dete zna. Staša! - pozvah je da dođe iz sobe. - Hajde spakuj ovu baklavu. Treba da izgleda isto kao ove već poređane. 

Staša primače baklavu onako kako je stajala, a kako se ispostavi da nije potrefila, okrete je jednom i ona stade baš onako kako treba. - Vidite - obratih se pobedonosno majci i sestri. - Pametnice moja - rekoh i poljubih Stašu. 

Dete od četiri i po godine. Eto čemu služe i one silne slagalice.
Na dan slave, kad gosti odoše, Mia priđe da zatvori prozor u sobi. Gurnu desno krilo, ali ono udari u levo. Matija gurnu jače, ali beše nemoguće da se provuče, nedostajalo je prostora. Gleda on u čudu, mrdne malo ručku levo, mrdne desno, zapne... ali ne može zatvoriti. Ne pozove on u pomoć nikog, ali priđe Matija. Rekoh, mlađi je, a on će to rešiti. Međutim, razočarah se. Nisam mogla da verujem. Pravio je iste greške, a nije se dosećao u čemu je problem Kad napkon priđe i Maša, pomislih: Ona je tu češće, sad će im pokazati. Maša takođe gurnu desno krilo prema levom i ne protera, naravno. Onda i ona mrdnu ručku gore-dole, i ništa. Ja sam se za stolom smejala u neverici. I očajavala zbog nesnalažljivosti sestrića, zato što ne uviđaju problem, pa ne mogu naći ni rešenje. 

Vi niste normalni, rekoh. Kako je moguće da nešto tako prosto ne znate da rešite? Priđoh, otvorih desno krilo, unutrašnje, pa spoljašnje.... A troje mojih sestrića se nasmeja i ispusti zvuk uviđanja: Aaaa. Nismo znali da se to otvara, rekoše. ali me ne utešiše. Logično bi bilo da ispituju i traže rešenje. I posle vi ugrađujte samo one PVC prozore s jednim oknom. Deca ove staromodne prozore ne znaju ni da otvore ni da zatvore, lele.

 

Maša i ja juče smo s Igijem vozile bicikl, a danas na Viberu razmenjujemo muke.

Ja: Boli me dupe.

Maša: I mene.

Ja: I posle neko nek kaže da sticanje kondicije nije bolno.

 Ljudi s većim koeficijentom inteligencije imaju češće problem sa spavanjem.
Pa ja ne znam kako ikad ikako spavam!

 

Prekjuče smo gledali "Mirka i Slavka".

A tamo neki ranjenici leže.

Ignjat s pažnjom gleda, pa najednom izjavi: - Zamisli da sam ja tako ranjen! Ne bih mogao da izvučem gaće iz dupeta!

I pošto je zdrav i čitav, odmah učini to što ranjen ne bi mogao.

Pri kraju vožnje Maša i ja parkirasmo bicikle pred seosku prodavnicu, da se častimo balim mačom (i odmah nadoknadimo ono što smo potrošile).

- Ti izgleda hoćeš da smanjiš godine, kad se družiš s mlađima - primeti gazda.

- Ja se oduvek družim s mlađima.

Šta smanjujem ne znam, ali sreću umnogostručavam.

 

Tvrdim da na svetu ničeg lepšeg od druženja s decom nema.
Ne propuštajte te dragocene trenutke!

 Pada, pada, pada, pada... (Igram u sebi kolo.)
A šta to pada, bože dragi?
Skala na vagi!

 Novi predlog mera: nema ljubljenja mlade i svadbenog kola.
Predlažem da se svatovi za užičko kolo upišu na folklor, pošto je to dopušteno.

 Ne znam za vas, ali ja opet upasujem pidžamu u čarape.

Gledam kako ova deca iz tehničkig imaju neke besmislene zadatke i traljave rezultate, od kojih se i ne očekuje više.

Ne znam da li me pamćenje izdaje, čini mi se da smo mi razbijali tehničko crtanje.

 

 Zastarelo je, gospođo, prošlo je 30 godina. (Što si dosad ćutala? Sad si se setila? I šta sad hoćeš? Da ti verujemo nećemo. Kakva zluradost i podrugljivost!)

Niko ne piše da 85% Srbije nema za hleba. (Silujte, koga briga; gladni smo, dajte leba. Leba i silovanja!)

On ne mora da siluje (jer je lep, zgodan, pametan... šta god). (To što ne mora ne znači da nije.)

To je laž. (Kakva smelost! Ja očima svojim često ne verujem. A moja baba je govorila: kad ne valja - ne valja, pa da mi je trepavica iz oka ispala.)

Mora da se Leka nije dobro pokazao kad se sve žale. (Ovaj svet je zastrašujući svet muškaraca. Siluj, prijatelju, ali se i "pokaži", da ućutkaš kučke. Moraju biti zadovolj(e)ne i kad kažu NE.)

Koliko ograničenih i neempatičnh ljudi! Ja sam istinski prestrašena.

I kakva smelost da optuženog proglašavaš nedužnim, a iskaze žtve mora da potvrdi sud.

Kakva je svrha tih priča kad je toliko godina prošlo?

U pravo, sud i zakone se ne razumem. Ali je svojevrsna pravda i da silovatelj bude imenovan. Osuda javnosti (nažalost nedovoljna i nepotpuna) je svojevrsna kazna.

Zbogom, Hero

Nismo se poznavale. Videsmo se svega nekoliko puta u prolazu kroz našu varošicu ili kod zajedničke prijateljice. Ali je slučaj hteo da nam se putevi ukrste onda kad je Svevišnji mrsio njenu životnu putanju, ne dajući do danas da iko nasluti krajnje odredište.

Pre nekih nedelju dana majci je jedne noći, a potom i ujutru, pozlilo. Sve je ukazivalo ponajviše na urinarnu infekciju (kojoj je sklona), ali pad saturacije i temperatura nisu dopuštali da se zaobiđe Infektivna klinika.
Tako smo mi čitav dan, od recimo 12 do 19, proveli tamo, što u holu, a što pred ambulantama. I tu sam među pacijentima spazila Heru. Nisam baš odmah bila sigurna da je ona, ali tog trena prozvaše Keiru i ona nestade iza jednih vrata.
Sa Herom (Keirom), Alžirkom, koja je živela u našem kraju, kao što rekoh, delim prijateljicu. Tu prijateljicu obavestih porukom da je Hera bolesna i da čeka transport do Kruševca. (Sve se to, dok čekaš, čuje. Bolesnici i pratioci glasno razgovaraju, planiraju, kolebaju se, teše, razmatraju, savetuju... A i direktno sam se obratila Herinoj kćerki.)
Nije ni delovala tako loše i nemoćno, samo potišteno. Povrh bolesti, neugodno je čoveku i kad ga pošalju u najbližu bolnicu, a kamoli na tako dalek put u nepoznato (i višestruko neizvesno). Beogradske bolnice bejahu pune, a Heri suđeno da, neplanirano, poseti Kruševac, koji, kako kiseonična maska ne dopušta šetnju, verovatno, ni kroz prozor nije videla.
Već kroz nekoliko dana pričalo se da će Hera skoro kući. I mene je to radovalo. Hvala nebesima, dobro je.
Međutim, uprkos nagoveštajima povoljnog ishoda, dobra Alžirka Keira je danas napustila Kruševac, Srbiju i ovaj svet.
U nekoj dalekoj bolnici, u sobi punoj sapatnika koji ćute i udišu kiseonik, daleko od svog zavičaja i svojih bližnjih, od svog dugogodišnjeg doma, potpuno sama, bez ikog kome bi se požalila, poverila i ko bi je (kako samrtnici ištu) držao za ruku, Hera se ugasila.
A tužno je, mnogo tužno, otići s ovog sveta sam, bez ikog ko bi te, bar u mislima, ohrabrio i ispratio na put bez povratka.
Mislite o tome! Čuvajte sebe i svoje bližnje!

 

Da čovek poludi od ljudi "ne kaže se Uskrs nego Vaskrs jer Hristos nije uskrsnuo nego vaskrsnuo". (Među nama, nema argumenata ni za jednu varijantu, a obe su jezički ispravne.)

Da zanemarimo to što pojma nemate, a uvereni ste da ste svu pamet sveta popili: ako se već pozivate na Hrista, pretpostavljam da bi mu mnogo više značilo da u svom srcu, za promenu, nosite samo ljubav, blagost, razumevanje i praštanje.

Kad bi sad uskrsnuo (ima prava koliko i da vaskrsne) i bacio pogled na neke od "velikih vernika", namah bi se iznova upokojio, odričući se mogućnosti uskrsnuća.

Suština (i sinonimi), braćo i sestre, a ne zvona i praporci!

 

Od svih međa na svetu najgora je ona oko mozga.

Ne smeta mi vrzina između komšijine i moje njive. Do ludila me dovodi šiblje oko njegovoga ograničenog uma.

Džabe da mu govorim: Vidi kako je nebo plavo, vidi kako se šume zelene i livade cvetaju...

On ne vidi, ali "zna" da je narcis naš, a lijander njihov, da je u našoj tradiciji hrast, ali ne i baobab, da su naši potoci, poluzatrpani smećem, lepši od njihovih uređenih reka...

Molim vas, srušite umne međe (nek mudrost sve granice pređe)!

 Mudrost ne pripada nijednoj naciji, zemlji, religiji. Mudrost je sveopšte dobro.

 

Sad kad mi otac i majka dobiju po TRI kutije čudotvornih vitamina, za mesec dana biću najstarija u kući. ;)

Komentari, naročito žena, o silovanju užasavaju me koliko i samo pomenuto zlodelo.

Stavi se na mesto žrtve. Možda ćeš tad razumeti "zašto je (dosad) ćutala".

 

 Vežbanje je prenaporno.
Ne mogu to više gledati po Fejsu.

 Slatkiše volim koliko i ukućane, pa sve idem pred njima i makljam dok oni ne vide - brinem o njihovom zdravlju.

Jebote, kad gledaš tutorijale za kuvanje, to sve lagano, s pola snage i očas posla. A kad se ja latim istog, traje letnji dan do podne.

Znate kad ću opet da pravim pitu s pečurkama? Kad se udam! (Venčanje je zakazano tačno onog dana kad na vrbi rodi grožđe.)

Stvarno nije u redu da nam Baba Aprilka s.ebe ovo malo proleća.

 Moj Matija večeras, pošto je završio domaći, rešio da se časti, izjavivši: Mislim da je ovaj majmun zaslužio jednu bananu! :)

Igrat na spratu igra neke igrice. Nema ga, nema, pa me najednom dovikne.

- Molim? - odazovem se iz prizemlja, već znajući kakve ga muke muče.

- Dođi!

I dođem, znajući da je naišao na jezičku prepreku.

- E znaš ti da čitaš engleski? Šta treba da uradim? - ne ispušta onaj džojstik iz ruku.

Pre neki dan je trebalo da se vrati do prodavca oružja i čuje neki savet. Danas je trebalo da vozi neki avion.

I tako je Ignjat stigao do cilja.

Nesumnjivo već sad zna da ceni poznavanje stranih jezika. A biće da razume i tetkinu neprocenjivost. ;)

 

Studenti su pokupili smeće, wow!

Problem je što su ga bacili.

(Ja, recimo, ako kante u blizini nema ili je prepunjena, otpatke stavim u torbu i prvom prilikom bacim na predviđeno mesto.)

 Preterana samokritičnost u svetu nesamokritičnih svojevrsni je mazohizam.

 Ljudi na te odapinju otrovne strele, a očekuju da im uzvraćaš rečima mednim.

 Čovek ima 20.000 gena, a pirinač 46.000! Kakve to informacije oni nose, koje nasledne osobine određuju? Uputstvo za kuvanje na dvojci ili trojci, ponašanje u slanoj i slatkoj varijanti?

 Svaki čovek treba da nadvladava, pobeđuje i poboljšava sebe.
Većina smatra da je besprekorna.

 

Ignjat: Kako je bilo lepo kad je bila korona, bez mame i tate, da ne viču. :)

Tako je kad si u izolaciji s tetkom koja igra kako joj sviraš. ;)

Fudbalerske suze

Kad je, sav zajapuren, znojav i pokunjen, uleteo u sobu i bacio se na krevet, jagnjurivši lice u jorgan, znala sam da je opet izgubio. Već nekoliko dana igra sam protiv tri devojčice (manje-više), pa ga one nadjačaju obično za jedan go (što i nije nešto, tj. ništa je). A Ignjat jednostavno ne trpi poraze.
- Opet su te pobedile? - priskočih da pružim emocionalnu pomoć. - Nemoj da se sekiraš. Ti si jedan, a njih je tri. Ti si utoliko vredniji i jači. I da si najbolji fudbaler na svetu, borba je neravnopravna.
- Ja sam najgori igrač na setu - konačno zagrca i tuga pokulja iz njega.
- Niisi, ti si dobar igrač. Ali ne možeš protiv njih tri.
Suze su lile, pa sam ih brisala držeći ga u krilu i privijajući mu melem na samopouzdanje.
- Pa što igraš sam?
- Zato što Maša neće da mi dobaci loptu (misli da može sama da da go), a Staša samo sedi (donese stolicu na go).
Dakle, Maša je sebična i slavoljubiva, a Staša tromija i ljubiteljka udobnosti. Neće s njima da sarađuje. 

Ali se dosetio: - Hoćeš ti da mi braniš?
Mislim, ja hoću (ako ne iskrsne koji drugi golman), ali pitanje je da li bih umela (da se opustim pred publikom). Ignjat teško podnosi poraze, a ja njegove suze.

Ronaldova traka

Gledao je i Ignjat tu utakmicu s Portugalom. Video i da je Ronaldo bacio kapitensku traku i napustio meč.

Ispričah njemu i Staši kako je neki čika tu traku uzeo, pa će je dati na aukciju, a novac od toga poklononiće jednom dečaku, kojem je potreban za lečenje.
Ignjat se snuždio, govoreći kako on želi da kupi tu traku. 

- Nemamo mi toliko novca koliko će neko drugi moći da uplati.
- Ali ja želim - nije odustajao.
- Ma šta će ti ta traka?! Ronaldova, vrlo važno. Ja ću ti sašiti. Ovom dečaku je potrebnija. Šta je najvrednije na svetu?
-Duša - javi se Staša, već sad mala štreberka, uvek hitrija od drugih.
- Tako je. Život, duša. Ronaldova traka za ovog dečaka znači život.
Ignjatu je i dalje malo krivo, ali oboje pažljivo slušaju moja objašnjenja.
Malopre videh da je traka Gavrilu donela  sedam i po miliona dinara. Nadam se da će mu doneti i ozdravljenje. Zdravo dete može fudbal da igra i u dvorištu. Ne mora ni da ima traku ni da bude Ronaldo.

Kaže mi Staša danas kako joj je tetka rekla da se svaki dan pred ikonom moli za ozdravljenje bližnjih, trenutno na bolničkom lečenju.

Odmah otrča u dnevnu sobu, a ja na prstima do vrata, pa provirim.

Ignjat sedi na radnim elementima i testeriše krišku hleba, a ona oveću drvenu ikonu Bogorodice prislanja uz praznu plastičnu flašu.

Uvidevši da ne ide, ode hitro do stola, ne ustručavajući se zbog mog prisustva i domunđavanja s Ignjatom. Pod ikonu podmetnu neki ram sa slikom, prekrsti se i upita: Kako ono beše, amin u ime oca...?

Ja se nasmejah, a ona, svečano stojeći pred Bogorodicom, izgovori: "Amin, u ime oca i sina i svetoga duha, amin. Molim vas (starijima i nepoznatima se persira), pomozite mojoj baba Žici, i teči Saši, i Sanji. Amin, u ime oca i sina i svetoga duha, amin."