Zastarelo je, gospođo, prošlo je 30 godina. (Što si dosad ćutala? Sad si se setila? I šta sad hoćeš? Da ti verujemo nećemo. Kakva zluradost i podrugljivost!)

Niko ne piše da 85% Srbije nema za hleba. (Silujte, koga briga; gladni smo, dajte leba. Leba i silovanja!)

On ne mora da siluje (jer je lep, zgodan, pametan... šta god). (To što ne mora ne znači da nije.)

To je laž. (Kakva smelost! Ja očima svojim često ne verujem. A moja baba je govorila: kad ne valja - ne valja, pa da mi je trepavica iz oka ispala.)

Mora da se Leka nije dobro pokazao kad se sve žale. (Ovaj svet je zastrašujući svet muškaraca. Siluj, prijatelju, ali se i "pokaži", da ućutkaš kučke. Moraju biti zadovolj(e)ne i kad kažu NE.)

Koliko ograničenih i neempatičnh ljudi! Ja sam istinski prestrašena.

I kakva smelost da optuženog proglašavaš nedužnim, a iskaze žtve mora da potvrdi sud.

Kakva je svrha tih priča kad je toliko godina prošlo?

U pravo, sud i zakone se ne razumem. Ali je svojevrsna pravda i da silovatelj bude imenovan. Osuda javnosti (nažalost nedovoljna i nepotpuna) je svojevrsna kazna.