Nismo se poznavale. Videsmo se svega nekoliko puta u prolazu kroz našu varošicu ili kod zajedničke prijateljice. Ali je slučaj hteo da nam se putevi ukrste onda kad je Svevišnji mrsio njenu životnu putanju, ne dajući do danas da iko nasluti krajnje odredište.
Pre nekih nedelju dana majci je jedne noći, a potom i ujutru, pozlilo. Sve je ukazivalo ponajviše na urinarnu infekciju (kojoj je sklona), ali pad saturacije i temperatura nisu dopuštali da se zaobiđe Infektivna klinika.
Tako smo mi čitav dan, od recimo 12 do 19, proveli tamo, što u holu, a što pred ambulantama. I tu sam među pacijentima spazila Heru. Nisam baš odmah bila sigurna da je ona, ali tog trena prozvaše Keiru i ona nestade iza jednih vrata.
Sa Herom (Keirom), Alžirkom, koja je živela u našem kraju, kao što rekoh, delim prijateljicu. Tu prijateljicu obavestih porukom da je Hera bolesna i da čeka transport do Kruševca. (Sve se to, dok čekaš, čuje. Bolesnici i pratioci glasno razgovaraju, planiraju, kolebaju se, teše, razmatraju, savetuju... A i direktno sam se obratila Herinoj kćerki.)
Nije ni delovala tako loše i nemoćno, samo potišteno. Povrh bolesti, neugodno je čoveku i kad ga pošalju u najbližu bolnicu, a kamoli na tako dalek put u nepoznato (i višestruko neizvesno). Beogradske bolnice bejahu pune, a Heri suđeno da, neplanirano, poseti Kruševac, koji, kako kiseonična maska ne dopušta šetnju, verovatno, ni kroz prozor nije videla.
Već kroz nekoliko dana pričalo se da će Hera skoro kući. I mene je to radovalo. Hvala nebesima, dobro je.
Međutim, uprkos nagoveštajima povoljnog ishoda, dobra Alžirka Keira je danas napustila Kruševac, Srbiju i ovaj svet.
U nekoj dalekoj bolnici, u sobi punoj sapatnika koji ćute i udišu kiseonik, daleko od svog zavičaja i svojih bližnjih, od svog dugogodišnjeg doma, potpuno sama, bez ikog kome bi se požalila, poverila i ko bi je (kako samrtnici ištu) držao za ruku, Hera se ugasila.
A tužno je, mnogo tužno, otići s ovog sveta sam, bez ikog ko bi te, bar u mislima, ohrabrio i ispratio na put bez povratka.
Mislite o tome! Čuvajte sebe i svoje bližnje!
Tako smo mi čitav dan, od recimo 12 do 19, proveli tamo, što u holu, a što pred ambulantama. I tu sam među pacijentima spazila Heru. Nisam baš odmah bila sigurna da je ona, ali tog trena prozvaše Keiru i ona nestade iza jednih vrata.
Sa Herom (Keirom), Alžirkom, koja je živela u našem kraju, kao što rekoh, delim prijateljicu. Tu prijateljicu obavestih porukom da je Hera bolesna i da čeka transport do Kruševca. (Sve se to, dok čekaš, čuje. Bolesnici i pratioci glasno razgovaraju, planiraju, kolebaju se, teše, razmatraju, savetuju... A i direktno sam se obratila Herinoj kćerki.)
Nije ni delovala tako loše i nemoćno, samo potišteno. Povrh bolesti, neugodno je čoveku i kad ga pošalju u najbližu bolnicu, a kamoli na tako dalek put u nepoznato (i višestruko neizvesno). Beogradske bolnice bejahu pune, a Heri suđeno da, neplanirano, poseti Kruševac, koji, kako kiseonična maska ne dopušta šetnju, verovatno, ni kroz prozor nije videla.
Već kroz nekoliko dana pričalo se da će Hera skoro kući. I mene je to radovalo. Hvala nebesima, dobro je.
Međutim, uprkos nagoveštajima povoljnog ishoda, dobra Alžirka Keira je danas napustila Kruševac, Srbiju i ovaj svet.
U nekoj dalekoj bolnici, u sobi punoj sapatnika koji ćute i udišu kiseonik, daleko od svog zavičaja i svojih bližnjih, od svog dugogodišnjeg doma, potpuno sama, bez ikog kome bi se požalila, poverila i ko bi je (kako samrtnici ištu) držao za ruku, Hera se ugasila.
A tužno je, mnogo tužno, otići s ovog sveta sam, bez ikog ko bi te, bar u mislima, ohrabrio i ispratio na put bez povratka.
Mislite o tome! Čuvajte sebe i svoje bližnje!
Нема коментара:
Постави коментар