Иако јој је рођендан већ прошао и прослављен у кругу породице, Миа га је у суботу поново славила са својим другарима и рођацима у играоници.
Мени је одмах (на несрећу те дечице) била додељена улога фотографа. А кад је апарат у мојим рукама, ја сам досадна ко стеница (станите овде, уза зелени зид, промените места, приближите се, помери руку, спусти главу, насмеши се...). Поред свега, ја сам од оних за које би ова делатност крај неке литице била кобна (како ја гледам да што боље кадрирам и одмичем се уназад корак по корак, напослетку бих у амбису завршила, вриштећи: птичицааа).
Како које дете пристигне, тако се са слављеницом фотографише, па се изува и улеће у онај кавез (који је за мене, не још задуго, велика тајна, а баш ме копка... чега све тамо има). И тако се сат-два унутра кобрљаху и преметаху, цичаху и вриштаху. После им беше тешко, ознојенима и разбарушенима, пице навашати, да поврате енергију.
Кад су им, након рођенданске песме и дувања свећице, коначно сервирали торту (а ја сам морала још подоста да чекам, иако су ме целог живота учили да старији имају предност), пустише и гангнам стајл, а
деца, готово сва, поскакаше и почеше да ђускају. Није им требало ово пустити, рекох. Ко на свадби кад стигне купус, а засвирају коло (па сви
ђипе и батале тањир; и ја сам тад растрзана: гледам купус, преплићем ногама).
Захваљујући једној околности, за мене повољној (немам обичај да се радујем туђој несрећи, али док једном не смркне...), успела сам да се увучем у забрањену зону (ко би рекО да ће једном доћи мојих пет минута, мислила сам да су само заблуда која живот чини сношљивијим).
Није да пре нисам покушавала. Једне сам године већ почела да изувам патике, у намери да се само примакнем и припомогнем сесричинама (које тад бејаху још мале и неспретне), али ми је речено да то није дозвољено (па замислите кад би и остале тетке изразиле исту жељу и захтевале иста права... какав би кркљанац настао и колика силна деца била прегажена у оним тунелима). Због тога су моје сестричине надале дреку, али ни крокодилске сузе нису помогле. Вазда сам обилазила као мачка око сланине, мамило ме то. Али шта ћу кад ми се крштеница пред задовољство испречила. Но зар то није својеврсна дискриминација?!
Елем, Душица, девојка која је иначе задужена за надзор деце у
играоници, разболела се, што ју је спречило да дође на посао и довело до
тумбања међу послугом, услед чега су нам пице и пирошке остале непечене,
живе, тј. декаве. Али, шта да се ради: никад два добра заједно.
Сад је стража била мекша срца, а, благо речено, широких рамена (и леђа, и стомака, и свега... што се, претпостављам, може приписати редовном радном месту) - не би се сама могла завући међу децу (или, још горе, можда би се завукла донекле, а оданде је нико не би ишчупао... сем неког металоглодача и металостругара, опремљеног бонсецима и сличним справама, које и гвоздена врата отварају) коначно сам ступила где сам годинама желела (али нису мее пуустиилиииии). Услед тога, морам да вам кажем, провела сам се ко никад пре (лудо, буразере, лудо).
Обла, а врло симпатична и насмејана, тета, коју су из кухиње (на жалост наших желудаца) прекомандовали на Душичино место, допустила ми је да уђем у лавиринт. Коначно! Од силне радости не знадох одакле да кренем. Добро, најпре сам свукла чизме, а онда стала раширених руку и усана (смешила сам се, већ у заносу): куд ћу сад?
Срећом, имам ја искусне сестричине, које су ме непознатим и опасним путевима проводиле. Не бисте веровали куд сам прошла. Као камила, кроз иглене уши, између Сциле и Харибде, моме ђогу и моме јунаштву свуд бејаху броди... Кад наиђох на неки обруч, упитах се гласно могу ли да прођем; шта ћу ако се заглавим? Некако ћемо те одглавити, умири ме слављеница.
А замислите бруку да се заглавим негде насред оног чуда, па после само да зову ватрогасце у помоћ и да не смем од стида две године на улицу да изађем (а две године у мојим годинама су позамашан период, не могу толико време да отурим). Ко би се други "нормалан" увукао (и кад би могао да прође) за мном у спасилачкој акцији (моји зетови? па они, и кад би хтели, не би макли даље од "предсобља")? Само сам се пред неким висећим мостом нећкала и премишљала, страхујући да ме не би издржао: шта ако се откине? (Није што бих пала - зарасле би и ране и срамота, него би ме деца, кивна, попреко гледала: матора кобила). А изазов ми беше да и туд прођем. Стога растерах знатижељну децу, што су, бауљајући преда мном, застајкивала и ишчекивала мој следећи корак, да направим места и опружим се преко моста тако да се што мање о њега ослањам). И пређох га као да је на Дрини ћуприја, па му не можеш крај сагледати: миц по миц, обазриво.
На сву срећу, све је прошло веома глатко. Загледала ме мало деца, чудила се. Једна девојчица упита Миу, осврћући се: шта ти је ова? Тетка, одговори Миа насмејана (њој се њена тетка уопште не чини неноромалном, откако је зна иста је оваква). Боже, како се провлачи, не може да верује вршњакиња (нисам ја крива што све тетке нису на исти калуп, неке су на своју руку). Пузим ја /као војници на одслужењу војног рока, ко Бошко Буха или неки од "отписаних", не сећам се, са саборцима, у "колони", кроз уску цев (та сцена ми се увек чинила застрашујућом: шта ако се насред цеви заглаве, па ни напред ни назад, ни лево ни десно? или у цев куљне нека вода?)/, провлачим се, увијам, гузим се и савијам, па се спустим низ спирални тобоган (како није предвиђен за оволике задњице, богу хвала да сам своју уденула и да ме издржао). Јааооо, каква је то милина! Једном сама, једном с Матијом у свом крилу, једном и с Машом и Матијом...).Онда испочетка. Клизају ми мало ноге низ оне гумене степеничице (нису баш предвиђене за оволика стопала; како, бре, не предвидеше споредни улаз за децу у годинама), али не посустајем ја.
Маша ме пред полазак кући, док бејасмо у последњој експедицији, довела у ћорсокак. Готово ме ухвати паника: куд сад да се вратим, хоћу ли моћи... Забава се примакла крају (гледају ме родитељи који долазе по своју децу, а ја се мувам по оном кавезу, церећи се и говорећи деци како им је ту добро).
Све гледам има ли неке пречице, али ђавола. Нема Аријадне, нема клупка... Али ту су ми Маша и Миа. Па оне напред, а ја за њима: корак по корак, препрека по препрека... док се опет не докопах светлости дана. До краја сте ишли, зачуди се радница одговорна за оне недопечене пице и пирошке, тренутно у улози држача фена којим деца суше косе. Само у последњу коцку нисам се усудила да уђем, рекох. Страх ме било да ћу се тако изувијати да не могу да се искобељам. Само ми фали да пукне брука: слављеничина се тетка заглавила у играоници. У свему треба имати меру и треба знати кад је паметно стати. Доста ми све оно што сам савладала. И лепо је знати да још могу да се провучем кроз мале размаке. То би могло да ми служи као контролни пункт: кад запне и не можеш да протуриш стомак - обавезно смањи порцију.
Што би рекле моје сестричине (по угледу на неке своје филмске јунаке, петпостављам): ово ми је био наајлепши дан ИКАД.
