Најлепша је природна лепота

Често се дешава да изађем на улицу, идем својим путем, гледам своја посла, али не могу да не приметим како сви гледају у ме. Непријатно ми, не знам шта се дешава: да л' сам чупава, да л' сам бркава, да л' сам слинава (мора да ми нешто фали, чим сви зуре)... Сагнем се да видим, можда ми је откопчан шлиц (дешава се)... Најчешће се испостави да ме ништа од тога, хвала богу, није снашло. Па што онда буље у мене? Ко ће га знати! Ваљда другачије, па шарено, зачуђено, замишљено...

Пре доста година десило се да сам се једног јутра (у време док сам још покушавала да наликујем другима) нашминкала (ако се све девојке шминкају, треба да се шминкам и ја; требало је пола живота да мали Мујо схвати да не мора куд и сви Турци) у мраку (сијалица ми у купатилу беше прегорела, а још ни зора није зарудела - не беше видно), онако отприлике нанела пудер.
И седела сам после спокојно у једној слушаоници, док ми се другарица није појавила (срећа да је уранила и стигла међу првима, те спречила да се више обрукам) и пренеразила: ииии, шта ти је то? Како сконтасмо да сам сва наранџасто-шарена, отрчах до тоалета, да се решим те беде (мислим да сам тад на шминкање ставила тачку; не знам, брате, то, и не годи ми... тек неколико пута годишње за специјалне прилике нашминка ме сестра). 
То је био својеврсни хибрис, прекорачење, за које сам адекватно кажњена. Што ће мени пудери и кармини, кад лепо каже Здравко Чолић: најлепша је природна лепота... Можда и није најлепша, али је  најреалнија: то сам ја, па ко воли - нек изволи (мислим, може да пружи руку, па да га по њој клепим).