Ијаааао, хвата ме паника: Нове године ето за сат времена, а ја још нисам у пиџамии!

Веће није обавезно и вредније. Надам се да ће то разумети моји сестрићи кад под јелком препознају своје поклоне.

Размимоилажење

Не видим да л' веју, веју пахуље, ал' мраз по стаклу шара (како сам ноћас заборавила да спустим ролетну, смрзнух се од зиминог сликарског талента),.. Иде Нова година, а одлази стара... А не, обрнуто: стару докрајчисмо, нова треба да се начне...

Нова година, чарапе и геронтофилија

Била сам у искушењу да купим термо чарапе с Деда Мразом. Црвене, па ко новогодишња Ћелекула, с гомилом брадатих глава поменутог деке. Или на црвено-беле пруге, украшене само једном овећом (али лепшом) главурдом Деда Мраза. И одолела сам, кад сам мало промислила. Шта ће мени деда? Па нисам ја геронтофил! 

Да бејаху ирваси или снешко, па хајде де, не бих се ни опирала. Али деда! Само би фалило да почне да ми кашље!

Лак за нокте изазива несаницу

Несаница која ме месецима (а можда и годинама, не водим прецизну евиденцију) мори има разне узроке: кратак дан, а бујна машта и велика стваралачка жудња; љубавне муке (најтеже су кад љубави нема); којекакве и којечије обавезе, потурене као кукавичје јаје...)... 

А некад, као ноћас, изазива је и лак за нокте (зелени, мада то није ни од каквог значаја за поенту). Налакирам нокте у ситне сате (умало да кажем под старе дане; не знам откуд ми то, кад сам у цвету младости... а цвет полусвео), па морам да чекам док се осуше (паметније ми је но да замажем постељину и покварим, какве-такве, нокте... некад и моја девиза: "не види се из авиона" не буде тачна). Зато куцам по тастатури (то могу, сасвим опуштено, а и успешно, да радим и склопљених очију (увек хоће оне да спавају кад ја нећу и не могу; после им досади да се опиру, па легну на руду, тј. на тастере).

Отпаци и самохвалисање

Кад мој отац испразни канту у купатилу или кухињи, те отпатке однесе до контејнера, о томе прича наредних седам(наест) дана. Кад моја мајка отпатке из истих канта однесе до контејнера, о томе слушам наредних седам(наест) дана. И обоје исту песму певају: нико неће да испразни, само ја празним, кад ја не бих... кад мене не би било... Пропао би свет (како да не; верујте, ако ће вам лакше бити)!
Кад ја испразним канте за отпатке, о томе се нигде не чује ни реч. Нити о томе пише штампа, нити ико на телевизији о том подвигу извештава. Истина, ја то чиним јако ретко (немам времена и за банално и за креативно... а често сам и занесена, с главом у облацима... не марим за приземне активности). Али кад учиним, ја то ненаметљиво и неупадљиво, без галаме. И не бусам се у груди (можда то није ни препоручљиво; само фали да се улубе).

Маша и ја против ријалитија

Док смо Маша и ја у кухињи кројиле јелке за честитку, на ТВ-у бејаху неки учесници Парова (као да иначе приказују нешто друго). Тако смо се заједно и у исти глас грозиле таквих људи и таквог програма (мали моји сестрићи, али знају шта не ваља). 
Ти то гледаш, упита она (спремна већ да ме прекори). Ма не гледам, ја и немам ТВ у соби (тачније, имам ТВ, али немам онај сет топ бокс). Понекад нешто о њима прочитам. Кад у кухињу дођем по храну, кад кроз њу прођем да дођем до тостера, ја видим и чујем понеког. (ТВ остаје укључен чак и кад је мој отац на послу, и кад је моја мајка у комшилуку... И увек је на њему неки ријалити... Док однекуд не искрснем ја, наглас опсујем и снажно стиснем тастер за искључење... глупости и гадости./
Кад једна времешна певаљка (убеђена да има неку каријеру... а из ријалитија не избија), неким поводом, изјави: ја много волим мушкарце, Маша само одмахну главом: боже, боже... Јао, ти се с њом дружиш, испољи разочараност. Ју, далеко било, откуд ти то? Па рекла си да си је видела на Фејсбуку... Ама, Машо, рекла сам да понекад нешто о тим људима прочитам (на неким другим местима, какав црни Фејсбук), искрсне ми, па ето... 
Ааа, чисто одахну моја сестричина. /Са тетком је још увек, бар наизглед, све у реду. Од бабе и деде и бог је дигао руке... а да бар хоће, кад је већ заузео погодан положај, да их снажно звекне по тинтари (да се уздрмају мождане вијуге, не би л' какав курцшлус избио)./

Старлете и осиње гнездо

Јао, види ову, у гаћама! /Од ових разгаћених старлета не може се живети. Вазда по екрану шетају, ако не гологузе, оно оскудно (раз)одевене, готово у доњем вешу. Мислим, нисам ја никакав пуританац; али таква разголићеност примерена је за дневну собу, кухињу, у властитом дому где је коме драго./ Боже сачувај, и Маша додаде. 

Шта јој јее, још упита, набравши нос. Па ставила силиконе у усне, сигурно затезала лице, можда стављала силиконе и у јагодице (ни не знам где се све то тура)... А ја видим да је ружна, начинивши гадљив, а помало и саосећајан, израз лица, изјави Маша. 

Ружна, него шта, ко да се замерила осињем гнезду (тако су јој усне набубреле).

Породични романтичар (или шта једна бабадевојка о љубави има да каже, тј. прећути)

У соби јасно чујем свог оца како, не скривајући смех (можда својеврсну очараност) у гласу, чита о јучерашњој просидби пред камерама. 

Наиме, неки је водитељ, прерушен у Деда Мраза, у живом програму запросио своју колегиницу . Он чита мајци, готово узбуђен, а свакако импресиониран. /Донекле то доживљава и као личну срећу: будућа млада сваког јутра, док се он спрема за посао, извештава на ТВ-у./ 

Ја вртим главом у неверици и гунђам себи у браду: боже, шта је с овим човеком? (Одрастао човек, срамота! Да сад може да живи живот испочетка, вероватно се мојој мајци не би удварао тако што је саплиће док она игра коло. Тешко мени, тај би се у ријалитију оженио./

Све чешће се испоставља да ја нисам ич романтична. /На кога ли сам се уметнула? На оца очито нисам.../ Или пак не волим патетику, отрцане фазоне колико и отрцане, стереотипне (свеједно јесте ли или није камера укључена и јесу ли актери у крупном кадру, са сузама радосницама) просидбе... Он клекне и извади прстен, или цвет, или и једно и друго... Он пита: хоћеш ли... (јок, неће мачка сланине) бла-бла; она једва дочека да урликне: дааа... 

Много бих се разочарала да ме неко запроси (јавно или у четири ока). Па то као клинци кад питају: хоћеш ли да пођеш са мном? Где да пође? У три лепе? Хоћеш ли да се удаш за мене? Е, сад више нећу!
Кад се воли, нема ту шта да се пита и озваничава. Обома је све одмах јасно и ћутећи се потпуно разумеју. Кад љубави нема, нема сврхе да се о њој говори; кад постоји љубав, нема потребе...

Црвено обуци, па се под јорган завуци

Радовала јој се ја или не, она се примиче (миц по миц и ето је). И увек долази с великом помпом. Звончићии, звончићии звоне целу нооћ... Џаба затискујем уши, џаба жмурим...
Гледам последњих дана излоге. Сви пуни јелових гранчица (углавном вештачких), црвених, златних и сребрних украсних куглица (и куглетина, богме -- свак према својим оквирима -- стакленим). Како су и улице преливене светлосним новогодишњим украсима, ни ја не успевам срце отргнути празничном расположењу. Није да ми то исто срце кипти од среће, али не могу, ма колико хтела (да будем контраш, намћор и очајник), да се уздржим од осмеха. Овде јелка, онде Деда Мраз, тамо ирвас, овде жбун... а не, не, то је уљез... Свеједно, ала ј' (бар пред Нову годину) леп   овај свет!
И сви излози пуни су црвене одеће. А као да је највише црвеног доњег веша (за који жене, стиче се утисак, не жале паре), или мени, из неког разлога, баш то запада за око. Црвене гаће, свакојаких сорта, и брусхалтери, црвени они халтери (с којима ја не знам шта бих)... црвене чарапе... /Од свих чарапица ја понајвише буљим у термо доколенице с ирвасима и Деда Мразевима. Шта ћу: нисам типична заводница, а немам ни кога да заводим... Мада, да се не лажемо, ко зна какав потенцијал у мени чами, не би то доколенице могле ни потрети ни зауздати. Па шта би фалило: црвене чарапе, црвена капица, црвена пиџамица... а испод пиџаме... амм... кхх...ммма ништа... И црвене или зелене шоље (две, две) с топлом чоколадом. Па јелка крај камина и неки удобни лежај... (не паше баш животињска кожа, ја волим живот, па и туђ ценим). Ех, каква би то Нова година била... И како би се чоколада слила... паа... ма ништа.../
Зурим и ја у све то црвено. И лепо ми, свиђа ми се... /Али шта ће ми? Ко да продавци  у кесу мећу и љубав гратис./ /И радо се, нарочито у децембру (понесена том црвеном еуфоријом), у ту боју облачим. Некако се од ње заруменим, зајапурим, развеселим...

Данас на каси у кинеској радњи чекам ред и гледам како нека девојка (што за новогодишњу ноћ можда има "паклени план"... а момка можда нема) плаћа црвени брус. А ја се мислим: сви ти брусхалтери су вам добра инвестиција једино ако их неће ваше руке саме откопчавати. Иначе, џаба вам новци (склизнуше у џеп Кинеза), моји синовци... 
Црвено обууци, нек слуути на... радост (канда све ове жене што пред Нову годину пазаре гаће ту радост увећавају наводницима) тако поручује неки народњак. Чак се и у часописима вазда подвлачи да у новогодишњој ноћи треба обући црвене гаћице (што баш гаћице, немам појма, али могу да претпоставим; канда је већини људи ту центар свега; не, не, ништа ја не спорим...). Добро, кад кажете, ајд, обући ћу... а онда лећи... и покрити се јорганом до грла (хладно је, чак и у црвеном вешу, нарочито у новогодишњој ноћи, кад нема руке која нежно грли).

Коначно сам успела да у својој соби заведем, какав-такав, ред. Невоља је што ништа не могу да гурнем под тепих, јер га немам. Зато трпам у кревет, под сточић, у ормар...

Купус и мирођија (а у ствари...)

Ове године, мајка рече стрини, купус  (кисели) није ни за к....
Манух се свог посла тек да упитам (а и љубитељ сам поменутог, купуса мислим... мало ме потресла ситуација): извини, а ко би то у купус увијао? И што?
Мислим, знам да је купус пун витамина Ц, здрав је, пресан "извлачи ватру"... Зар лечи и импотенцију? Или неки не воле традиционалну сарму? То неки сексуални фетиш?
А, брате, и тај неизбирљив потрошач (кад чак ни за њега није добро, онда дибидус не ваља) својеврстан је пандан мирођији: у све се меша (ето, из народних израза не избија; не може се човек, чак ни кад је жена, поштено изразити, а да се о њега не "ослони").

Је ли овај Давутоглу неки кувар, какве супе и чорбе спомиње? Онај други можда не зна да кува, ал' што нам је запржио чорбу, алал му варјача! ;)

Ћошак који брачни статус одређује

Тек кад сам себи насула тањир супе и села за сто, Миа и Матија су пожелили и сами да једу. Устадох да послужим обоје, што значи да они заузеше расположива места за столом. Онда ја привукох столицу од телевизора, колико да могу да дохватим кашику. А Миа, између два срка, изненађено упита: села си на ћошак?! 
Да, што, упитах некако значајно (ко да не знам какву сам бојазан у својој сестричини изазвала). Ма ништа, насмеши се стидљиво она, одлучивши да се мане осетљиве теме.

Истина, изазивам судбину: седим на ћошку стола, па никад нећу бити прибележена у књизи венчаних. Ко да бих се иначе удала!
Увек тако седи, моја сестра добаци (донекле љутито, знам; не може да ми опрости ту несмотреност, односно тврдоглаво и упорно деловање против саме себе), неће она да се удаје (и у томе се јасно зачу прекор). 
А зато се ти ниси удала, закључи Миа, канда озбиљно (као да је управо склопила Рубикову коцку). Зато. Сто је за све крив (дабогда се расклимао, па замењен округлим био). Надам се да га (као жижак) гризе савест (што ја никад у зеленој венчаници нећу мамити задивљене уздахе сватова).

Кад су бомбоне умотане у зелену фолију, ја мислим да су све за мене.
То ће ми бити аргумент (којим ћу се бранити од гневних, за слаткиш ускраћених, укућана) ако поједем и преостале две. :)

Јуче нисам имала интернет. И стрпљиво сам подносила муке, не знајући да је проблем решив. Вечерас ми је Боки зачас средио каблове и мало је фалило да од среће скачем. /Тек вечерас је и мајка признала да се о каблове била саплела, па је ваљда нешто ишчупала./
Сад имам да спавам као беба, рекох, зурећи у Фејсбук (јао, читаву ноћ и читав дан се нисам конектовала). /Без интернета бих била узнемирена и озлојеђена./
Пре ће бити да не спаваш, насмеја се Боки. И би у праву. ;)

ТЛИ ЈЕЛКЕ

Јуче сам у једној кинеској радњи нашла дивне звезде за врхове јелки. Такве највише волим: од жице и конца. Делују некако отмено. (И лепота и отменост само су у једноставности.)
Морам да признам -- нисам баш лако и брзо одабрала. Тражила сам длаку у јајету (не успевам увек да се отмем том пориву). Гледам једну страну, гледам другу... Овој штрчи кончић, нећу. Овој краци нису најсиметричнији, нећу ни ту. И на крају нисам ни знала која заслужује да буде моја. Ситуација у којој бејах подсети ме на ону бабу из народне анегдоте, која је некако слично бирала шљиве (свакој налазила мане), док јој најпосле све нису биле потаман (јер како која нестаје, тако друге постају квалитетније). 
Најпосле (кад већ бејах у опасности да постанем сумњива продавачицама -- то је једна врло сумњичава сорта и свак је потенцијални лопов, док се не докаже да није) узмем једну велику златну, за Миу и Матију, односно њихову јелку. Узмем једну једнако велику, само сребрну, за Машу, Игњата и Сташу. А себи морадох да узмем мању (према свецу и топар - моја је јелка у ствари јелкица, зимзелено (а вештачко) Биберче, Палчић међу јелкама...), не такву лепотицу као што су њихове (а опет, руку на срце, не могу да се жалим).
Кад спустих звезде на пулт, Кинескиња се зачуди и кроз осмех рече: ТЛИ ЈЕЛКЕ! И ја се насмејах: а  нису све моје (где бих све сместила, куку, и око ове се саплићем), купујем за сестре и за себе. Ааа, ја мислила твојее (канда се мало и разочарала). /У свима нама чучи детенце које воли да "прекардаши" у свему, а у угодностима поготово./
Ах, једну једину имам. И мислила сам се да ли да је уопште скидам са регала (где читаве године у кутији дрема). Да ли да је окитим, данима се питам, или не. Могу и да је окитим, па да је (слађе, с већим мазохистичким задовољством) рашчупам и покидам јој гране, покрхам украсне куглице и оставим је тако ојађену... Нека личи на мене изнутра. Без раскошних лампица, светлосних искрица што просецају мрак и буде у срцу тајанствену радост и жудњу за нежношћу, нека сећа на мој бол.
Вечерас сам је извадила из кутије, помогла јој да рашири руке и згрчене прсте, па сам јој на врх натакла ону звезду. Већ не изгледа лоше. Видећемо сутра хоћу ли је са сестрићима оденути у розе хаљиницу. А свакако знам да ћу за њима да исправљам "шавове" (треба деци допустити да се забаве, али тетка перфекциониста, не може "грешке" да трпи, поготово на свом дрвцету и крај свог узглавља (баш ту се јелка "нацртала").

Слатко од дуња

Једва се опирем нагону да одем тамо где је зимница, да узмем теглу са слатком од дуња, па да је сместа слистим, до дна све пождерем и покалаишем.  Кад мало размислим, не знам зашто се опирем.
Епилог: Под окриљем магле малопре једна прилика протрча двориштем с теглицом у рукама. Осврте се једном тек, да види не враћа ли се мајка кући баш сад (кад не треба). Затворивши за собом врата, упути се по орахе (који стоје скривени, мисли мајка... а не зна да за мене нема тајног места које ће то и да остане). 
И сад у својој соби грицкам ту дивну комбинацију. И терам слатким горчину из срца.

Босе ноге и безобразна песма

Баба је држала Сташу у наручју, што је Игњату дошло згодно да јој (Сташи, не баби), мало се помучивши, свуче доколенице, па да се томе смеје. Сташа се само смешила, без намере да се буни или брани. Канда је у том разголићивању и уживала. А баба се одмах сетила, те запевала: оп, мала босонога, како живиш без онога, како живиш без онога... 

Шта то певаш детету, пренеразих се и завртех главом негодујући. Па без онога лоле гаравога, пожури баба да оправда свој музички избор. Ма јесте, ко да ја не  знам ту песму. Док поменеш лолу, направиш паузу од пола сата. Па осећам ја цезуру и опкорачење на незгодном месту... Текстописац је имао јасну намеру (и успео) да слушаоцима, кроз тобожњу танану чежњу за драгим, потури ласцивне мисли.
У праву је била моја баба. Кад је мајка пре неколико година исту песму певала Маши,  свекрва је прекорила: ти детету певаш безобразну песму (о малој што ходећи босонога угрожава своје здравље, једнако као и сексуалном апстиненцијом)!

Докторе, ту ме боли

Како се ближе силни празници (што пре свега значи "силни нерадни дани" у свим битним установама, које ти никад но тад нису потребније), мајка је пожурила да узме упут за лабораторију. Док узме упут, па док однесе урин на анализу, па док стигну резултати... ето нове године, а треба jош отићи до интернисте.
Како су јој посету заказали за шест и петнаест увече, а њено присуство није нужно, скокнула сам место ње до Дома здравља. "Њена" докторка ради тек у четвртак, па су јој заказали код неке друге.
И тако ја седим, чекам, лекарка не прозива... А из друге ординације излази млађани лекар, могло би се рећи наочит, па седа са сестрама у картотеци и опуштено ћаска. Понестало човеку пацијената, па мора да убије време абровишући с медицинским особљем, које је за то увек вољно.
Погледах га овлаш који пут, водећи рачуна да то остане непримећено или бар да се чини као случајно. Уопште не изгледа лоше (ко да мени то нешто значи, сем као књижевна инспирација). И мислим се: мајко, стварно си подла! Заказала код докторке! Што не заказа код доктора, гле како беспослен седи (а угодан је оку)! 
Хм, можда бих могла лично да се пожалим на какве тегобе? Истина, и ко за инат, здрава сам ко дрен (мислим, нећемо сад да ситничаримо -- ментално здравље ћемо занемарити). Ал' ваљда би се могло штогод ископати... Рецимо, нека огреботина, подеротина, модрица... угануће можда? Докторе, ноћу не могу дуго да заспим... А кад то и успем, рано се пробудим (и то не само зато што тата сабајле кашље). Неиспавана сам стално, па раздражљива и безвољна.  И још ме нешто у грудима стеже (шалим се, то лекари не лече)... И срце ми је сломљено (ко да лекари купе те крхотине)... 
Јој, докторе, душа ме боли! Има  ли томе икаква лека? Сем времена, које лечи све... а дуууго мора да се чека.

Туђа територија (и туђе ноге)

Лепо смо се ушушкали у Дому синдиката и чекали Машу и медведа. Поскидали јакне, угнездили се у седиштима, ослонили лактове на наслоне. Добро, ја нисам баш могла да се тотално опустим, наслон сам делила са суседом. (Али кад чељад није бесна, ни наслон није тесан.) Беше то неки момак, који је на крилу држао омањег дечака (још млађег од Игњата), вероватно рођака (сматрам на основу неких околности).
У једном моменту, током представе, спазим да је Игњат спустио руку на ногу тог господина. И насмејах се, баш као и господин. Занео се Игњат, заборавио да му је сва родбина на супротној страни, од тридесет првог до тридесет четвртог седишта.
А касније спазим да се лева нога негде Игњату затурила. Пипам у оном мраку и никако не могу да одредим где ју је тачно ћушнуо, савио, подвио... Наједном ми се учини да сам је открила, па је и, не баш слабо, повучем, не бих ли је ишчупала (оданде где се заглавила) и поставила у удобнији положај. И схватим да Игњат уопште не реагује. Повукла сам ногу непознатог, већ поменутог, детета! Срећа што је сувише мало и ћутљиво, није ме тужило. Засмејах се пригушено. И сестрић и тетка вазда залазе на туђу територију (и кидишу на туђе ноге).

Нећеш више

Мој мобилни је неки малецки, скроз неупадљив, можда и неугледан, ситан и старомодан. Али мени служи... да подесим аларм (па да не закасним... иако сам већ закаснила на све важне животне догађаје), да шаљем поруке, да неког од укућана трзнем и евентуално да неког позовем. Та справа ми никад није служила као модни детаљ. 

А моје сестричине, изгледа, мисле како се ја ове "крнтијице" стидим, како жудим за неким модерним мобилним телефоном и покидаше се од муке што не могу да ми га приуште. Вечерас у ауту и Маша, док сам куцала поруку на том малецком телефончићу (ваљда самсунг, али не бих се смела заклети), готово љутито рече: нећеш ти више имати тај телефон; ја ћу да ти купим ко мамин (као цигла, са тач скрином и разноразним могућностима, о којима ја појма немам, а и који ће ми), зелени (јасно, једино би ме такав, без обзира на марку, и занео). 
Па кад ћеш ти да ми купиш, насмејах се загрливши је. Кад скупим паре, одговори она.

ОВО је твој Београд

Кад год одем код њих, Матија и Миа ме питају: колико дана ноћиш? Кад кажем да ујутру идем, они се растуже и протестују. Морам у Београд, правдам се увек. И тако, тај Београд се баш испречио између нас. Све ређе нас троје заједно спавамо у њиховој дневној соби. Све мање се виђамо. Морам у Београд. А кад одем, ја не умем да се вратим. Или се вратим полумртва, изнурена, изнемогла. Нисам ни за шта, а камоли за кућне вратоломије са сестрићима. 
И још ме пита Матија: јеси купила "оно ц'вено" (суву папају, коју он воли да грицка; добро је, двеста грама ни сто педесет динара, једно време је само очекивао аутиће). Хоћу, купићу ти, кад одем у Београд.
Вечерас је у Дому синдиката била представа "Маша и медвед". Стога се моја најужа фамилија сјатила у главном граду. А он, град, празничан, окићен, сав се сија (од украсних сијалица и радосних лица). На све стране јелке и лампиони, лизалице, кокице... 
Кад се у Кнезу нађосмо, па потом застадосмо крај пролаза на Теразијама, Матија ми одоздо (са свог нивоа) продрма торбу, не бих ли на њега обратила пажњу. ОВО је твој Београд, упита /вероватно прилично очаран). Насмејах се. И твој је, рекох, наш Београд. /Ја никад нисам био у Београду, потом је у пролазу изјавио. Изгледа да га нисмо скоро доводили, заборавило дете. И базање по тржним центрима не рачуна./

Сад си велика

Док смо се аутом враћали из Београда, рекох Маши: још нисмо окитили јелку, хајде да је окитимо у петак, кад дођу Матија и Миа. Али прво морамо да обришемо прозор, да ставимо лампице... сетих се и неугодних ствари. 

Важи, сложи се Маша. А онда додаде: ти сад можеш да радиш шта хоћеш, не мораш да питаш маму... сад си велика.
Кад се то тачно догодило (лане, ових дана...) не знам. Канда сам преко ноћи одрасла. Сад имам да радим шта ми је воља (и ћеф), а нек се кида од једа мајка моја.

Капа које нема и баште без плода

Сасвим непланирано, извела сам Игњата у Дом здравља (кад се већ затекао у близини, заједно ће нам бити лепше). После смо ми ишли код Кинеза по новогодишње кугле, дивили се уличном осветљењу, купили медено срце... али прво смо морали баби да узмемо упут за уринокултуру. 

Зимско предвечерје, а топло као да је април. У чекаоници се затекла само једна фина старија госпођа, док две сестре бејаху на шалтеру. Крајње интимна атмосфера и угодна. Сестре ме питају за чланове породице, за број потомака мојих сестара и старост сестрића... Баба се распитује за Игњата. А Игњат се натуштио ко Турчин. Он и иначе слабо говори, а вечерас као да је устао на леву ногу. Како су ти лепе очи, како ти је лепа глава, диви се баба, баш си леп. /Готово је исту хвалу касније и докторка изрекла./ Игњат не даје ни пет пара, нит говори нит ромори. Тетка учтива, па захваљује на комплиментима. Баци пет, каже баба. А Игњат и даље зури и не делује нимало дружељубиво. Имаш ли бату или секу, пита баба. Има две сестре, рекох. Али ја сам тетка, додадох одмах, да ми се такво богатство не припише (не заслужујем ја за то дивљење ни признање, други су се својски потрудили). Тренерка му се беше повукла навише, па му свукох ногавице до патика, да прекријем голе ножице. И пустих га да најпре хода, а потом (кад се мало одомаћио) и трчкара по чекаоници. Осмотрили смо и изблиза јелку. /Међу нама, ружна је ко ђаво -- не волим кич (и плаво, и црвено, и златно, и сребрно, и кугле и машне, и траке...)./ 

Како га ви држите (Игњатова рука беше у мојој), као да сте му мајка, насмеја се бака разнежено. Видим како му повлачите ногавице... Па, ето, ја га готово свакодневно чувам (морам то да радим како треба). И не само њега. Сестрића имам ко плеве, пет комада, похвалих се. Пет, изненади се бака, од две сестре? Јесте; једна двоје, једна троје деце. А ви немате своје? Немам, осмехнух се (можда би ко очекивао да заридам, но све што немам, као и све што имам, ја, бар привидно, прихватам с једнаким миром). За вас није било времена? /Хм... Можда нисам најупућенија, али сам уверена како зачињање деце не захтева превише времена (чак није ни одвише напорно ни непријатно, напротив), нашло би се већ./ Није било (ваљaног,  пожељног, доступног...) семена (то не рекох баби него контам за себе)! Ни за Рајка капа. 

Помислиш (након дуго трагања): ето, тај ми модел одговара и величина ми је баш таман.  Какав диван штоф, па прелепа боја... Та капа ми је суђена, одувек сам такву САЊАЛА, та капа мора бити моја! /Пре тога сам све капе гледала попреко и одбијала да их носим./ Кад оно: не можеш да је натучеш на главу или ти пада на очи. Најгоре је кад се испостави да је величина универзална, па на сваку главу стаје. (А с капом која паше свакој глави беба се не прави.) Ја желим једино капу која ће бити само моја./ 

Канда је баба у мени пробудила неку носталгију, прво ову "шнајдерску", а онда и "ратарску"... Што моје баште осташе без грана и слатка плода... (Зар у њима земља није уситњена и замамна, готово разблудна...? Зар немају мајчинске бокове, да их ратарове руке шчепају?) Гди је клетва, гди је... (Смешим се сетно; не плачем, не грцам, ни да кунем нећу.) Вај, вјетар хуји... а ја (упркос свему) мислим на те, и све те гледам (далеког, магловитог, нестварног... непознатог, туђег, тмурног, претећег...) кроз сузу што лије (поетски само, поетски), гдје... силазиш низ степенице, на којима си ономад, може бити, оклизнувши се угануо ногу (претпостављам да много не боли кад не постојиш). Не опазивши ме (како стотинама километара даље сањам о теби којег нема), нестајеш међ виновом лозом, с које ни пуце никад нећу окусити, ај.
Ех... Његову плодност не примих у своја њедра (која су   сасвим угодно узглавље и њему могла бити, на којима се могло спавати, будити, тешити, снити...), која су пустошили погледи гонича стоке на сајмовима и похлепних разбојника. Ја нећу никад водити за руку његову дјецу (ни возити их у зеленим колицима, ваљати се с њима по карираном ћебету простртом на ливади, постављати празничну трпезу, док насмејана ишчекујем његов долазак...). И приче које за њих давно припремих можда ћу испричати плачући... Ма, ником нећу рећи. Нити ћу плакати. Кад највише боли, суза се не пушта.

Тако тетка купа

Чак две минуле ноћи ја сам купала Сташу. Ја сама, без ичије помоћи. Мислим да је то први пут да сам иког (себе, наравно, не рачунам) самостално окупала. 
/Код купања осталих сестрића, док бејаху бебе, само сам припомагала (што би се могло свести на држање посуде из које се вода, по команди, пролива); главни део су увек обављале мајке (оне што командују). Добро, сад се деси некад да ови већи инсистирају  да их баш ја "проперем"; могу то и сами, али, што би рекла моја баба, што да горе руке, кад имају машице./ 
Сташина мама, срећом, није била присутна. Сигурна сам да би ми истрзала и купку и дете из руку. /Тако она. Каже ми да пресвучем дете, а онда ми се меша у посао. Дај мени, ја ћу (па ми отргне пелену или цимне устрану дечју ножицу)! Што, мислиш да ја не умем да променим пелену (ако дете нисам родила)? Ма нее, брани се она, него ја ћу брже. Што, је ли ово неко такмичење у брзини, журимо негде? Видиш, ово мораш да извучеш, да је не жуља! Ја залепим, а она одлепи, па наново, тобоже боље, сигурније, залепи... да не стеже, да не цури... Канда је и мењање пелена нека наука.
Као, она све најбоље зна, она све најбрже  најспретније ради... Коначно бејах сама, никог није било да ме цима и дете ми отима. Купала сам како сам знала и умела. Сташа се није бунила, никакву примедбу није имала. Омех јој је вазда од ува до ува. 
А срећа је и што Сташа још не говори, па нико не зна како сам у купању деце (не)спретна. Деца су, да вас упозорим ако вам кад падне на памет да их купате, као рибе: лако се из руку мигоље, праћакају се и клизе. Ја поливам тушем, а она се батрга и бије петама о каду, удара ко да су туђе. Примакнем туш да јој сперем купку с главе, а она шчепа оно црево и вуче из петних жила, једва јој истргнем. У једном моменту је и успела да ми истргне туш, који тресну на дно каде, а млаз се стушти на Сташино лице. Е, сад жмиркај, жмиркај, неваљалице! /И то имајте у виду: бебе често буду ко мали пањ (који велика кола обара) -- уздржите се од обарања руку с њима, да се не осрамотите./ Вала, ако је ћерка каменоресца, баш је, на тату се уметнула -- може волу реп да ишчупа (а камоли туш из теткиних руку). 
На крају је умотахм у пешкирић, који јој увек падне на очи, па се она буни, док не увидим у чему је проблем. Затим станемо пред огледало и обема нам се смеју очи, ма играју као жеравице. Срећна сам јер сам тетка (мало наопака, мало незрела, мало разиграна и неодрасла...). И канда смо обе срећне што се имамо.

Царски рез и друге радости

Послала ми поруку данас једна другарица, коју можда чак две године нисам видела. Али сва моја другарства су тако искрена и чврста да им време не може наудити. Шест година да се не видимо, па кад се сретнемо, ко да смо се јуче растале.
Елем, пита јесам ли жива (пошто ме нема на Скајпу, а поруке ретко пишем). Ако је дисање довољан аргумент, жива сам. Данас је, каже, сазнала да је нашој заједничкој другарици (која сад вероватно вилени у породилишту, чита новине и шврља по Фејсу) за сутра заказан царски рез... а није ни знала да је трудна. Јако јој је тешко пало кад је схватила колико се живот брзо одвија и колико ми не стижемо да га пратимо (па ја све коленце пратим и свој, а камоли туђ). Зато је, каже, писала: да видим да немаш и ти неки царски рез или нешто... 

Насмеших се у аутобусу. Царског реза, одговорих, нажалост, неће бити, вероватно никад. /Никакве ожиљке ја на стомаку не носим, тек на срцу и души. Дете које у наручју недостаје можда је такође непреболна рана, која не крвари и не види се... а никад неће престати да тишти./ Постојање "нечега" ипак не могу да порекнем. /Има нештоо од срца до срца... нека танкаа нит... искрзана и наново везивана (па где је танко, ту се кида)./ Сви ми имамо нешто (можда мало, малецко, можда начисто ситно...) ради чега живимо. Неко воли, неко о љубави сања.

Венчанице упола цене

Пролетос, док чеках да аутобус крене, на огради аутобуске станице спазих, вееликим болдираним словима откуцан оглас: венчанице, па испод - 50 % попуста. Ју, зар је дотле дошло, зачудих се просто. Зна се да народ само за свадбе и сахране паре не жали (празни сламарице, диже кредите... ништа не сме да фали). 
Венчанице упола цене? Можда би било паметно узети две-три, нек се нађе. Нек стоје, не ишту ми хлеба. Можда бих могла ко Госпођица Хавишам под старе дане у њима да шетам и застрашујем младе момке. Да и ја неку радост у тим хаљинама осетим.

Један ил' ниједан

У нама драгом кафићу једна ми колегиница причала о некој својој познаници и њиховом разговору, давном, још у првим данима студирања. Елем, упитала познаница колегиницу колико је "имала" мушкараца (претпостављам да "имала" не значи држала за руку, потапшала по рамену, пољубила у уста и слично). За себе рекла: било би глупо да кажем (слажем) испод десет. /Дааа, ниједна (ако не рачунамо неке намћорасте бабадевојке) не жели да је сматрају затуцаном и непожељном... /Што си више мушкараца "поседовала", то си вреднија и привлачнија. Квантитет одређује квалитет, јакако. Чак и  Неераа (или би прикладније било Неда) много лакше сада кааже даа.../ И била би лаж, кад је истина осамнаест (претпостављам да је наведена цифра изговорена с поносом). 
Лелеее! /То се чудом чуди ова сањалица, што читавог живота само Једног сања, једног  који не постоји./ За двадесет година осамнаест... мушкараца! /Како је стигла и имена да им запамти (а камоли с њима да се зближи)?/ Па је ли их месечно мењала?! Ова саговорница се запањила, каже, њој много беше и изнад пет (што се није усудила да каже). /Некима је то много и са четрдесет година./ Можда је њен одговор тад био и нула, али... срамота да се обелодани (поготово кад седиш наспрам такве "срећнице").
За неке (ретке, реетке... "повучене, потиштене, удаљене"...) (не) постоји само Један за цео живот. /Некима један ко ниједан, а некима Један ил' ниједан./

Не плачи за онима што с осмехом одлазе

Летос док смо шетале, сестра помену како је нека девојчица плакала због дечка. Маша, којој то допре до ушију, упита, запањено: плакала због тога? И додаде у неверици: страшно! /Тако мала, а већ има исправне ставове о (назови)љубави./
Па вала баш.  Тотално је глупо ридати због мушкарца (који те не жели, који је престао да те жели...; неком другом ћеш доћи ко највећи дар...), чак и кад је само дечак. /Не плачи за онима што с осмехом одлазе... у туђе загрљаје./ Па није ни најбољи ни једини на свету. Сем тога, имај самопоштовања... и вере. 
Уосталом, како народ каже: један се отего -- други се протего (охрабљујућа изрека непримерена је за девојчице, чак и неке старије, а чедне девојке; но, не треба је схватати буквално, као подстицање на промискуитетност). Мушкараца наоколо као плеве (сад, питање је колико ваљаних, треба провејати). Нема разлога за панику.

Шта би зет да му падне таблет

Како је сестра неспретно дограбила мобилни с комоде, тако је нехотице на под срушила таблет. И ни трепнула није, а камоли рекла: ију. Зато сам ја (не нарочито оштро, ипак нисам представник владе) протестовала због њеног немарног односа према тој драгоценој справи. /Да будем искрена, не сналазим се баш најбоље на томе (оно пипање прстима ми не паше, стално нешто омашим), али, злу не требало, умео је да буде од користи./
Не може то тако лако да се полупа, насмеја се један рођак (који таблет најпосле и подиже). Зет, који је такође мирно посматрао невољу у којој се таблет нашао, а није у помоћ прискочио, само примети (женину равнодушност према властитим грешкама, због којих би другом уши пробила или очи извадила): а кад би мени пао...
/Сестра се истог трена зацерека (луда жена -- и њој би се о главу обило... или већ неком органу не би по вољи било), а ја тек који секунд потом (обично ми вијуге у сличним ситуацијама раде сто на сат, али, ето, данас окасниле). Ах, моје омиљене три тачкице, због којих понајчешће пуцам од смеха. И које непажљивим говорницима прете импотенцијом./
... То би била трагедија, надовезах се на зетову (злослутну) условну реченицу. Ма не секирај се, и за то има лека... свака апотека (мислим, ако не помогну биљни чајеви и народна медицина... видарица која веште руке има...). Сем ако је нека екстремна немоћ, пу-пу. 

Зету, наравно, ко и сваки пут кад се нас две углас смејемо (а смејемо се ко луд на брашно, а камоли кад пада што не сме) на његов рачун, не би право. Само нас прострели погледом (у каталогу погледа регистрованог као "ви нисте нормалне"), због обичаја да иза свега реченог чујемо нешто друго, и промрмља нешто заузврат, што, на срећу, нисам најбоље чула.

Само се осврнеш на кревет и видиш како је човек (имам одређене разлоге да не кажем жена) спавао. Јорган и ћебе се уплели тако да их сатима не би могао раскрстити. До пола кревета загулио се чаршаф. Од три јастука, два над амбисом висе, а трећи се нахерио као кров прастаре куће.
А, поврх свега, с десне стране вири лаптоп. Кад неко спава с рачунаром (који не уме или неће да грли), није му добро. И засигурно није легао пре два.

Танка торта и крива кобасица

Кад вечерас крочих у кућу, затекох стрину и мајку како филују торту. У, таман на време... да полижем ванглу, тј. шлаг који преостане. А не беше ми ни за зуб, толико су алаве те жене: све мажу, мажу, малтеришу свако ћоше, трпају, гомилају... само да мени не остане.
Поређале пишкоте у два реда, а између додале уздуж још три или три и по чак. Гледам, у тацни још има места, могле су све пишкоте да буду сложене у два реда. Али оне гледале да им са сваке стране остане подједнак простор око торте, као да ће неко дувати свећице за Светог Николу. Што нисте онако поређале, имале сте места? Како, побунише се обе, па да буде дугачка, а танка?
О, људи моји! Ја не могу да разумем те естетске принципе нити да их ставим изнад практичних. Мислим, могу кад то има смисла, али ове њихове торте ни другим се карактеристикама не намећу као кандидаткиње за мис универзума. Дугачка, а танка, то им је неприхватљиво. /Ко да би неко торти ишта замерио. Мени је важно само да је укусна; џаба да ме импресионира спољним гламуром, ако је то споља гладац, а изнутра... бљак./ 

Па то као кад даш слепцу кобасицу, а он каже: крива!

Празници нам стижу

Праазници нам стижу, праазници нам стижу... И ужасно ми иду на к....! 

Зато што сам ја једна надрндана бабадевојка (па каква бих иначе могла да будем?)... која нема камин... у којем не пуцкета ватра... крај које нема ко да је грли (уланчавање односних реченица допушта ми уметничка слобода колико и претпразнична пргавост)... А и не пијем газирана пића (иако се данас насмеших црвеном аутобусу с Деда Мразом и кока-колом -- ђаво је однео).
Праазници нам стижу, празници нам стижу... с лампионима и јелкама, с насмешеним лицима, с идиличним породичним фотографијама... Ако је икако могуће, молим да користе алтернативне путеве, те да ме у широком луку заобиђу. /Никад они не долазе сами; под свечаним столњацима, између свећњака и украсних венчића, прикрива се постпразнична депресија и чека својих пет минута./

Бежи ми с очију

Не знам у чему је проблем (а можда и знам, но шта ми вреди). Можда што сам, последњих месец дана, опет почела да је ишчекујем. И ниједне ноћи она ме не изневери (кад ничега ни за собом ни пред собом немаш, на њу можеш да рачунаш).
Страхујући од ње, одлажем и одлазак на спавање. А кад коначно, у ситне сате, легнем, она истог трена измили однекуд из мрака и седи ми за вратом. Гледа како се мучим и ни трунке саосећања нема. Уздишем, божју помоћ иштем... а она се не да поколебати. Кад се и учини да сам се смирила и да ћу јој утећи, она ми се навали на леђа, вуче ме за рамена и силом ми отвара очи. Најтеже је кад ме шчепа за мозак (тај ми већ и сам грдне невоље ствара). Наравно да се опирем и отимам, сатима, а никако да је надвладам.
Ноћас ми је досадило да жмурим и, тумбајући се у страшним мукама, ишчекујем њен нови напад. Отворила сам очи и смело је погледала. Добро, шта хоћеш од мене?! /Немам млека, немам меда, немам чај од камилице... ако би те ишта од наведеног умилостивило./ ШТА?! 

Зашто ме мучиш, а? Зашто ме не пустиш да спавам као сав остали свет (не кажем нормалан, јер таквом не припадам)? Шта сам ти толико скривила да ми не даш мира? Она само тупо зури у мене, реч не проговара, ћути ко заливена. /Али однекуд искрсну сећање на средњошколско проучавање књижевности и стихове: "Станимо мало, песмо. Јесмо ли живели, јесмо?" И чу се у мени песма како урличе. Или нариче (у складу са одговором)?/
Ево ја ћу сад да одем до купатила, пишки ми се. А кад се вратим, да те моје очи више не виде (од сна, којем ће се радо и бестидно подати). Марш у к.... (с некима се не може другачије), несанице!

Мало-мало па имам пропуштен позив од Луде куће.
Затурим мобилни на кревету (под јастуком, у ћебету) или испод њега, па морам да га зовем с фиксног. ;)

Научите вашу бебу како да преспава ноћ у пар корака! Научите мене како да преспавам целу ноћ, а да не коракнем из кревета, не укључим лаптоп, не зурим у монитор као дављеник у сламку... Научите ме како да заспим... И да се до позног јутра не будим.

Грозница и Свети Никола

Вечерас док сам са сестричином телефоном ћаскала о глаголским и именским додацима, напипах на уснама плик. И одмах почнем да цвилим и кењкам: јаоо, па штоо, ааа, па шта ћу саад... Шта ти је, пита моја сестричина. Изашао ми херпес (на усни, наравно, ту увек искрсне кад се најмање надам). Шта ти је то, она опет пита. Грозница (и заиста је грозна колико и име). Ааа, коначно схвати каква ме мука мучи.
Одем потом у кухињу, да и пред родитељима наричем над грозном судбом. Збогом, мајко, збогом, оче, идем да се обесим! /Они тек отпухнуше дим из цигарета, ич се не потресавши./ Но, уђох у собу, где не налетех ни на једно дрво. /У соби ниједно стабаоце никад није засађено, па нема о шта ни конопац да се пребаци (не рачунамо неколико дрвета на слици што виси над креветом). Онолика регалчина, пећ, сто... а дрвета НИГДЕ (некако ми је бешење о прозорску кваку сувише банално; више ми пристаје смрт узвишена). Али преда ме искрсну кревет. И ја легнем (шта ћу). 

Опет пропустих да се обесим. Сад ми не остаје ништа друго но да чекам да прође ово уснено ругло. Дуго сам успевала да останем читавих и здравих усана. А данас, не даде ми ђаво мира, неколико пута изађох на терасу у мајици. И ето ми сад! Кад ме мрзело јакну да одевам, сад нека ми усне данима буду грозне. А добро, ионако (на срећу?) немам с ким да се љубим (не рачунам оне који славе Светог Николу, а за чијим ћу асталима седети; ако су паметни, прескочиће традиционално љубљење у предсобљу).

Јадна не била: кућу промашила

Кући сам могла да приђем с две стране. Да аутобусом одем до последње станице, па да шипчим узбрдо кроз маглу и с тешком торбом о рамену. /То ми се није милило./ И да сиђем неколико станица раније, па ухватим сеоски аутобус, којим ћу се до куће спустити низбрдо. То је подразумевало прелазак друма на потпуно неосветљеном месту (једина светлост допире с фарова аутомобила, али уздати се у њих  није  много паметно), тумарање кроз маглу, изврдавање двоквадратних рупчага на споредном друму и најбрже могуће преваљивање пружног прелаза (без икаквог светлосног сигнала) до потпуно мрачне окретнице аутобуса. И онда неких петнаестак минута чекања и дрхтурења (у друштву непознатих људи, што се у магли чињаху као авети).
Нема веће среће но кад се у магли назру две слабашне светлосне тачкице. У ствари има: кад у тачкама спознаш фарове, кад возач окрене аутобус, паркира га и отвори врата... а ми путници грунемо у топло окриље. 

Завалих се на првом седишту, али на страни супротној од оне на којој ми је кућа. Онако разгрејану, мисли ме (тешке, или бар мучне, какве су ових дана; мисли пред којима се неми, а суза не пушта) обузеше. Рачунала сам да ће се аутобус кретати нешто спорије него иначе. Али кад видех да је прошло већ петнаест минута, баш се изненадих. Побогу, баш је претерао. Ваљда би сад требало да се припремим за излазак. Да будем искрена, нисам дотад ни гледала кроз прозоре. А и да јесам, тешко да бих ишта видела. Кад утом бус коначно опет стаде и отвори врата да нека жена с дететом изађе, умало се нисам шлогирала. Као у бунилу, препознавши Дом културе, затетурах се и искобељах напоље. Дошло ми је да прснем од беса. Па ја сам промашила станицу! О, мајко (што ме овако смушену и изгубљену роди), промашила сам властиту кућу! /Да не поверујеш: уопште нисам осетила низбрдицу, која мојој станици претходи... и у коју сам се уздала као у оријентир./ Еее, разумем (и не тек од вечерас) оног јадника који се у народњаку исповеда: може човек да промааши улицу и броој... али јаа сам промашио читав живот своој... Имали бисмо нас двоје, уз који литар вина, о чему да зборимо (док нам жал за младошћу ко чума за вратом седи... а компаса нигде, ни од корова)./

И сад сам, ипак, морала да идем узбрдо. Баш као да сам пола сата пре тога одабрала прву варијанту довлачења до огњишта. Само сам изгубила пола сата, или бар двадесет минута (а време је новац и лако испада из сламарице). Преко прече (и магла ми очи заварава), наоколо ближе, а узбрдо пешачење ти не гине (кад живиш у облацима, мала).

Струјне жице ко школске другарице

Дошла стрина синоћ и жали се како у кући нема струје (ваљда цркла једна фаза). И шта ћу сад, каже: немам светла, немам телевизор; да се свађам с њим (мојим стрицем)? Да избегне једину могућност, дошла да се дружи и кафу сркуће.
А скоро им исто тако искакао неки осигурач, често имају проблеме са струјом. Сигурно вам старе инсталације, пола питам, пола констатујем. Моје вршњакиње, избечи се стрина озлојеђено. Ауу (струјне жице старе ко школске другарице)! И да су моје, превише би било.

Слова из Аушвица и неваљали вук

Не знам шта је с овом Машом! Кад пише (а све преко воље, канда би и лепша и преча посла имала), слова јој танка, жгољава, ко да леба нису јела: усукала се, стомак им се за кичму залепио... Којем год слову (а, б, в...) треба да је истурен трбушчић, које год треба да је главато и буцмасто, ко да је брзоплету дијету држало, па начисто спешало. Сва ко управо изашла из логора: с душом у носу, ребра им се виде, једва се вуку... И, сем тога, ко да им мала свеска, све се једно другом лепе уз леђа и пењу на главу (ко путници на станици док ишчекују да возач отвори врата аутобуса). То, брате, сем што лепо не изгледа, није ни пристојно. Прилепили се једно уз друго ко возила (уредно сложена, додуше) у ланчаном судару. Сестра седи с једне Машине стране, а ја с друге. Обе повремено критикујемо, каткад наизменично, каткад у исти глас, а она приде и држи гумицу, те брише ли брише.

Кад коначно Маша погоди како треба исписати неко слово, пљеснусмо се длановима, а она се, видећи да на длановима имам чарапе (тек пристигле из Калифорније), упитно намршти и изјави: божее! /А шта ћеш, ниси ти крива што такву тетку имаш. Додуше, не видим што чарапе не би могле да угреју руке. И баш ми фино стоје./
Мајка јој прочита прво питање у вези неког текста: како се понашао вук у бајкама "Црвенкапа" и "Три прасета"? Маша (ова наша) упита мене и забрани мајци да говори: ћути, ћути, да видим да ли зна! Немам појма, рекох, па онда додадох: понашао се као мангуп. Она направи неки презрив израз лица и зграну се: била си наставница, а не знаш? Ма страшно! Важно је да Маша зна: вук је био неваљао.

(Само)послуживање у продавници

Пре неки дан Игњат је први пут крочио (сопственим ногама, а не у нечијем наручју) у продавницу слаткиша. Спазивши у полицама колаче у ринфузи, лагано је одшетао до њих и узео једно медено срце. 
У његовој кући највише се једу медено срце и бисквит од наранџе, који није увек Црвенкина јафа. /Прексиноћ су се старија сестра и он, који је био ближи, а тиме и бржи, готово посвађали око једног бисквита с наранџом, који се затекао у теткиној торби. Сместа смо, ради смиривања злих страсти, морали телефоном од родитеља да наручимо још./
Како ти живот некад задовољства учини доступним, постави их надохват руке. Игњат није морао ни да се пропне на прсте. Само пружи руку и послужи се меденим срцем. Једним, он није алав. Онда с тим (само)послужењем одшета даље. И није му било јасно што се мајка и рођака, која ту ради, смеју. Кад на столу негде стоји тацна с колачима, гости се служе. Исто је и с овим отвореним кутијама пуним посластица. Само се из ње служе многи, морају да буду велике.
Ала би се тај на пијацу сира најео!

Патриотско клечање

Па баш и није одабрао песму којом ће завршити концерт. /Ал' све му је опроштено због девојке из града и деструктивног понашања према кристалним чашама (крајње мирољубива, једино ову агресију, засад само вербално, додуше, допуштам, подржавам и прижељкујем); девојка из града вероватно је имплицитно уденута и међ ово стаклено посуђе, па сноси и делимичну одговорност за расуту срчу./ Оправдање му није ни то што је, тобоже, поступио по жељи своје супруге (у шеснаестом реду се није чуло шта му она из првог довикује, ал' кладим се да је певао што је њему воља). 

Ја сам одмах, у знак протеста, села. Но ме нервира што све те патриЈотске песме имају добар ритам, па ми колено (иако га прекорно гледам), и против моје воље, поцупкује.
Марширала, марширала краља Петра гаардаа... А цела сала (изузев моје сестре, мене и још понеког пргавог посетиоца који одбија да буде мали Мујо). у патриотском трансу! Боој се бије, бије, застава се вије (побогу, људи, лакше мало, изгинућете)... 

Елем, гледале их, гледале их београдске дааме... Мора да су били изузетно наочити, кад су оне клекле доле, клекле доле (ауу, ал' некој, ко мени, крцкају колена) па се богу мооле...
Могле су и нешто паметније да одраде (да им очисте ципеле, мислим), кад су већ клекле, довикнух сестри на уво, заједљиво се осмехнувши. /И патриотско клечање згодна је прилика./

Ето, тако знам да изненадим ја, што ми чедност из очију врца. /И људи ми се редовно извињавају кад у мом присуству случајно опсују или полне органе и односе помињу. Нека нас је на окупу десеторо, извини само мени упућују. Не знам зашто: нит се мрштим нит их корим, штавише, смејем се кад ми је смешно (ако псовка има "уметничку" функцију, пристаје говорнику и ситуацији, а није превише вулгарна). Увек се смејем том њиховом обзиру./

Невероватно  чедну и смерну родила ме мати, али се мозак, разуларен, не да зауздати.

Немам заказано

Моја мајка кашље ко кретен (не знам зашто је кретен мера за све што не ваља: она и пуши као кретен). Тешко дише, канда упалу плућа има. Али нема "заказано". Питаш: јеси ишла код лекара? Нисам, треба да закажем. Па како човек да не полуди?! 
Никако жена да сконта да се заказује само термин за узимање рецепата. Не планира човек кад ће се прехладити, поломити ногу или полупти главу. /Сетих се да сам једном на Фејсу видела неки постер: девојка грозно повређена, сва крвава, са секиром у глави, а сестра пита: имате ли заказано (или оверену књижицу)? То је тек благо искарикирано./
Ај види, мајке ти, кад будеш звала општу праксу, закажи и мени термин за шест година (канда је реално очекивати да ме стрефи неки канцер).

Што је баби мило, у тигању било

Он се изненада вратио кући, али с намером да одмах потом опет оде. Она тад беше у купатилу, па га замоли да сачека. Имам неко изненађење, рече.
Шта, крофне, излете њему (што је баби мило, у тигању било... па посуто шећером у праху). Крофне, згранула се жена, пруживши му карте за концерт. /Боље да не кажем шта сам ја помислила кад сам чула да беше у купатилу. Ја, рекох, пећ се разбуктала, дошло жени да скине све са себе... оваај... ништа.
Мора да ниси скоро месила, насмеја се моја сестра, боцнувши домаћицу. Можда су крофне већ тог дана биле на асталу (ништа без критике)./

А шта ће човек: стомак је на првом месту  и може да пева (и ломи чаше од кристала) само онај ком не крче црева.

Канда јесте

Рекох вечерас мајци и стрини да је у оближњем селу данас аутобус прегазио, тј. убио човека. Касније Огњен рече то исто, а моја мајка озбиљно упита: је л' намртво? О, жено (седиш ли на ушима?)! 

Главе на њему не оста, ал' можда се придигне ко недоклани петао (памтим те језиве сцене из детињства: баба с ножем, ил' беше секиром, у руци, а петао без главе по воћњаку скаче).

Никад ми кућа (све и да је само трошна колиба) није угоднија и дража но у магловито и мокро јутро. Тад се уз њу грчевито припијам ко дете, престрашено светом, уз мајчине скуте (вероватно бих се и ја, ридајући, мајчине сукње машила, да се није досетила, па тренерку облачи).
А морам да изађем и млатарам мачем, правећи се да се силно борим (и да живот, мој противник страшни, није она брката јуначина пред којом су пале мегданџије грдне).

Ко ми персира много ме нервира

Последњи минути ишчекивања баш су се отегли. Бус је на перон пристао таман колико да путници поулећу унутра, па да појури ка ауто-путу. Да уштеди време (и спречи бесомучно гурање на предњим вратима), возач отвори и задња врата. По обичају, ја бирам неко од последњих седишта. Тек што се завалих (спремна да за који минут паднем у сан), а млађани дечко (ако је тек коју годину преко двадесете превалио), што се сместио наспрам мене, рече: немој ту, мокро је! (Ја, будала, не бих то вероватно ни приметила.)
Е хвала ти! Не што си ме спасио квашења, већ што ми ниси персирао, што ниси рекао немојТЕ. Зато сам се осмехнула (тако мало треба да се буде срећан: суве фармерке и катаракта на очима младића). 

Полудим кад ми персирају двадесетогодишњаци (можда и више кад то учине двадесетогодишњакиње, те уображене гадуре што мисле да ће њихова младост вечно трајати). Немају они појма колико је мени година нити је моја крштеница непобитан доказ за то (лаже кучка, све лаже).

Бол испод леђа

Неки (допустићу себи да кажем: изузетно досадни) људи (који ме, допустићу себи да кажем, изузетно нервирају) имају обичај да питају (а пре тога нападају: дебелог да је дебео и мршавог да је мршав...): што те боли истина (која је канда увек у њиховим рукама, па је користе као копље против туђих срца)?
Па наравно да боли, баш зато што је истина. А и за лаж ме боли... оно с две полутке и четири слова, што се, кад си фин, каже задњица.

УриноКултура

Таман сам се лепо завалила у бусу, кад ми телефон зазврча. Ако наиђеш на неку апотеку, рече сестра, купи мајци ону бочицу за уринокултуру. Ај, добро. Сиђем код Београђанке, уђем у апотеку, тражим... Али апотекарка негде "испод тезге" извади бочицу какву досад нисам видела (с неким штапићем унутра). /Знам које мајка узима, оне као за сенф./
Видевши да сам збуњена, жена упита: хоћете за уринокултуру или за урин? Па, овај, ммм (ђаво би га знао)... Како ми показа ту другу, осмехнух се: та је!
И пишем после сестри, да проверим, треба ли бочица за уринокултуру или за урин? Она ми одговори најпростије могуће. И каже: ја хтела да будем културна, али не вреди.
Мислиш да си културна ако напишеш уриноКултура (па изазовеш забуну)?

Пакетићи и достава кроз прозор

Бејах дубоко заглибљена у лекторске муке, кад зазвони звоно на тераси и најави прекид тишине. У собу ми одмах потом, без куцања, околишања и обзира, груну сестра, радосно ускликнувши: стижу пакетићии! /Јесте Нова година на прагу, или бар на капији, али каквом пакету могу ја да се надам? Онај матори старац у црвеном, колико год да сам (непрестано) добра, никад ме се не сети. Једино ако ће бити као у оном вицу, где незнани мудрац препоручује да... извириш кроз прозор, па можда и ти од Деда Мраза добијеш неки к... А какве сам среће, и тај би био погрешан! Џаба ти био поклон што се кроз прозор уручује./
Одмах најмање дете баци преко мене, док зет унесе оно веће (оцу се беше на раме ослонило). Једно хоће да спава, друго хоће да једе, тек толико сестра рече (и из куће утече). Хоће ли неко и да ме зајаше, упитах. Неће сестра, жури с најстаријим дететом на фолклор. Иначе би ми душа на нос изашла.И шта ћу... једно успавам, друго баба нахрани... А и не питасмо које је гладно, а које поспано. Ваљда је сан пао на праве очи и храна допала у права уста. Тетки су руке још без новогодишњег пакета: ко зна куд њен пакет сад шета (и шта је Деда унутра ћушнуо). /Ако прозор и отворим, да проветрим собу, главу, а камоли шта друго, кроза њ не протурам./

Бог је љубав, човеку не сличи

Окрутно ли је срце у човека! Кад се кучка у (топлој) слами оштени, а домаћин не пристаје да храни нова гладна уста, он бива Усуд несрећним псићима. Он трпа младунчад, као безвредне крпе, у кесу или џак. И, пазећи да деца не разотркију његов наум, излази на капију, важан и посвећен тајном задатку као кад за Божић бира и сече бадњак. Подаље од дома, на раскршћу, ако не искрсне каква дубока јаруга, он оставља свој тешки терет, на милост и немилост... пролазницима и судбини. Штенад која једва стиже мајчино млеко да окуси остаје да дрхти од хладноће и неизвесности, да цијуче беспомоћно... док се газда мирним кораком и мирне душе, не журећи, враћа кући. Окрутан ли си, човече, страх ме од тебе! 

Једна стара жена (бог да јој душу прости), која је у мом животу имала важну улогу, била је, бар под старост, редовни учесник литургија, носила бројаницу, читала (па и мени препоручивала) којекакве здравомарије и оченаше (не знам ти пуно назива сличних штива)... Без имало свести о суровости свог поступка, поверила нам је једном како је некад младунчад своје мачке морала да дави у води (јер, шта ће с њима, превише их је).

Језива сенка пала је намах преко њеног узвишеног лика, деценијама брижљиво чуваног, а, опет, моју љубав према њој није угушила.
Ништа ти о вери не знаш, верниче! Бог је љубав, и ништа осим љубави. Бог сам ја (ко воли, тај разуме и прашта). И куче отргнуто од  смрти ко с топлих мајчиних груди. Ти верујеш, крстиш се и крсну славу славиш... па мирно спаваш и кад немоћне, ко оглодане коске керу, пред смрт бацаш, давиш.

Маша хоће да буде поп

Сестрићи ми, баш као и живци, беху расути по целој кући. /Њихова мајка за то време водила је телефоном са својим пријатељицама разговоре од изузетне важности./ 
Једно се дете устремило на моје фасцикле у соби, и ич не мари за моје опомене. Друго ми се у крилима дере и врпољи, сан га салетео. А треће раширило свеску из веронауке (лепо сам ја рекла: упиши грађанско, мада је и то неко ср... и млаћење празне сламе, али ко мене слуша), те пева, али не својим гласом, већ опонашајући учитеља. Божић, Божић, благи даан, благог Христа рођендаан... /Нека је са срећом! Дувајте свећице у тишини, подајте мира мојим напаћеним ушима./ Дева Христа родилаа, пеленама повилаа... /Је ли користила памперс или неке друге, питам (богохулим, а? само гађајте, јастуком сам се заклонила)./
Како учитељ пева као да је поп, чуди се Маша. /Добро, имаш времена, увежбаћеш. Мада, ја сам последњих месеци сведочила очајном певању једног свештеника, на сахрани, и више рецитовању другог, при свештању славског колача./ А мало потом и изјави: ја ћу бити поп, бићу свештеник... Па се порадова: имаћу златну чашу! Их, да ћеш само то, имаћеш којечега златног. Па џипове, "камионе, авионе, виле... пара ко шаше. Само за образ не гарантујем. /Постоји додуше једна неугодност: мораћеш да пустиш браду (добро, стомачину не мораш) и да се правиш да си мушко./ 
Имаћу пуно пара, сложи се и она, да идемо у биоскоп. /Ето како је то младо и наивно! Моћи ћеш да купиш биоскоп!/ 
Теби нећу да дајем паре, рече одлучно мајци (откако се Маша вратила из школе, мајка је непрестано љути; сад нек се помири с тим ненаданим финансијским губитком). Само ћу теби и Мии давати, обрати се мени (благо тетки, само то да ишчекам).

Гризла бих од беса! На апарат за сендвиче ставили кабл дужине 45 цм! Много вам било да пустите пола метара дуже? Да фабрика не пропадне, могли сте за толико да повећате и цену. 
Претпостављали сте да ћу хлеб грејати држећи апарат у рукама и стојећи крај утичнице? Срећом да је полица у шпајзу повисока, па се апарат да укључити, али се отвор мора окренути ка зиду.
Е, где ће човек пре куповине свега да се сети: и дужину кабла да проверава!

Црвена машна и радознала ташта

Прича о радости брачног даривања допрла је до мене сасвим случајно, но будући да актере познајем, мораћу од њих измолити дозволу за објављивање. 
Једне године, још с почетка брака, он њој беше купио поклон за Осми март. /Тај празник мени лично не да ништа баш не значи него ми и изузетно иде на нерве (особито ако га ко мени честита). Али разумем жене ако су једнако велике среће као ова моја рођака. Кад поклон паше, повод није битан./
И она, сва устрептала, развила поклон у кухињи, хвали се мами. А он, што у међувремену бејаше отишао до спаваће собе, дозива је са спрата, вирећи иза одшкринутих врата: дођи да видиш шта сам ти још купио! 
Крене она, још усхићена, ал' позва и маму: хајдемо да видимо шта ми је купио! /О, хвала ти, боже, што се никад не држах за мајчине скуте! Додуше, каква ми вајда: и да славим глупе празнике -- немам дародавца!/ Но како се обе појавише пред вратима, он поче из собе да запомаже и одвраћа ташту: НЕ ташта, НЕЕ ташта!
Сва срећа да жена одустаде: у несвест би пала и пре но што би ћерка поклон размотала. Свукао се био до голе коже! Замишљајући женино изненађење, не беше му тешко да се узбуди, те му не беше тешко ни да на "поклон" свеже црвену машну.
Је ли поклон потом конзумиран (или се шћућурио ко пљуснут леденом водом, спласнуо ко квасац силом враћен на дно шоље), да не кажем зграбљен оберучке, није ми познато. 
Многе жене (од њих сам чула) од својих мушкараца за Осми март (као и за рођендан, Нову годину и Дан заљубљених) добију (исти) к...ц. /Ал' бадава кад га пажљиви дароваоци не доведу у стање ерекције. Често и немају м..а./ 
Како год окрену, шта год да добију, једно им не гине: могу да се ј..у (под условом да им мајка не стоји за леђима)!

Дадиља на мукама

Позамашно искуство дугогодишње дадиље могло би некоме помоћи да сачува живу (и не много оштећену) главу и оно мало преосталих живаца. Тек кад будете имали у виду све муке и опасности које вас могу задесити око једног кревеца, или, да (не)срећа буде већа, између два, кад будете знали с каквим "непријатељем" имате посла, можете се и надати позитивном исходу. 
Да је чување детета мачји кашаљ схватићете тек кад вас у кућу затворе с двоје (или више) деце.
Чување деце (а све једно другом до ушију... и косе, за коју се чупају, па онда вриште и пиште... да ти се срце откине од страве) изузетно је захтеван и напоран посао. Стога не треба замерити тетки која до по дана шета у хулахопкама, једну папучу обује чим сиђе с кревета, а другу овлаш навуче тек пола сата касније, кад се сети или на њу случајно набаса... Више пута мало је фалило да седне (схватите то као еуфемизам и камуфлажу правих намера) на ве-це шољу с дечјим адаптером. А и на спуштену даску (потпуно разумљиво: не зна да л' је дошла ил' је пошла, да ли тек треба да пишки или је то већ обавила). Уосталом, пражњење бешике је некад могуће обавити једино ако се дете, све с носиљком, такође допреми у купатило. Тад су, срећом, још увек мали да би се у воајере рачунали.

На крају често, исцрпљена, и помирена са судбином, легнем на кревет, не марећи шта се око мене дешава. Да им падне на ум аутопут преко мене да изграде, пустила бих да ме залију бетоном. Ионако се свих тих сати осећам ко да су ме тенкови газили.

Прво и основно правило за дадиље (које из те дужности не желе да изађу с душом у носу и подочњацима до пода) јесте: кад деца спавају, спаваш и ти (остављаш и лаптоп, и кашику, и метлу... и лаптоп, рекла сам, опет си га узела)! Само, треба их успавати... једно, па друго (другачије се неће дати).
Једна од највећих мука дадиље јесте да двоје деце НИКАД неће да заспи у исто време. Али ће се врло вероватно пробудити.
Каниш ли брзо да успаваш дете, нипошто не пуштај на компјутеру песме које дотад није чуло, не буди му радозналост (скочиће да погледа нове ликове). Песме које дете радо слуша не пуштај такође: опет ће скочити да гледа спот, а почеће и да се њише у ритму. Певај сам(a), како знаш и (не) умеш. И певај увек истo, што досадније, мислим монотоније, и понављај више пута док се детету не смучи, док му не изађу на нос, па место слина почну да цуре стихови.
Не навађај га на цупкање, тј. љуљушкање у ходу (и поскакивање), јер врло брзо (чак и ако је мајчино млеко једино што куса) поскочиће скала на ваги. А дете ће навићи на процес успављивања и, чим седнеш, мамузаће те ногама и трзати главом док не устанеш (па ће ти од тежине отпадати утроба). Мајка ће увек моћи да га успава седећи, чак остављајући га самог у кревецу да пије млеко, може да скокне и до комшинице. Али ти, тетка, немој ни да сањаш (да можеш да зуриш у Фејсбук).
Мој Игњат се врпољи кад год пробам да седнем. Морам да устанем и увијам куковима (некад се гледам у огледалз и, признајем, -- уопште не изгледа лоше, штета што то још неко не види), док се не умири. /Знала сам да ће ми се часови оријенталног плеса и оне осмице на споља и на унутра вишеструко исплатити (у другу сврху то умеће још нисам користила, што не значи да нећу)./
Препоручујем да, пре но што приступите успављивању, с ушију обавезно уклоните минђуше које звецкају (и разбуђују децу). Или их (онако љубичасте, па зелене, наранџасте, плаве...) маме (па очи никако да склопе), а руке им јаке -- можда вас обогаље.
Док држите дете у наручју, покушавате да му спутате ноге и руке (док тетка пева, они хоће да се веселе), те цупкате и поскакујете (знам да ме нисте послушале и да мали неваљалци захтевају да их љуљате стојећи), обавезно изујте папуче, које никад (чак и кад им је ђон мекан и крпен) не лупкају с већим задовољством.
Ма колико да (тихо) ходате на прстима, имајте у виду како, кад дете тек урања у сан, ламинат, паркет, мермерне или керамичке плочице, итисони и теписи -- све једнако шкрипи, по свему кораци громогласно одјекују.
Врата, све и да су јуче машћу подмазана, шкрипе ко да урличу, до по села одјекује (и суседску децу буде).
Воз који пролази пругом удаљеном шеснаест километара, што, разуме се, никад пре нисте чули, док вам се дете у наручју трза и мешкољи, звижди ко да управо тутуњи кроз дневну собу и успиње се на спрат.
Кокошке, у туђем дворишту (ако се која није кроз плот провукла), какоћу ко бесне, мачке мјаучу (чекају оброк, ко да су управо дошле с робије или ко да у животу нису леба јеле, услед чега би, требало да остану без гласа, али ето...).
Спуштајући уснуло дете у креветац, никад нећете омашити вртешку и она никад неће пропустити да зазвечи. Где год у кревецу спустите руку, дотаћи ћете неко магаре, неког медведа који звецка. А детету сан лаган, очи се зачас отворе. И што дотад није имало обичај да звечи (и прекривач, и јастуче...), зазвецкаће (с нескривеним злурадошћу и поругом) из петних жила. Џаба псујете (или то само ја радим?).

Пре него што дете спустите на кревет, покушајте да своју руку припремите за неосетно извлачење испод његових леђа. Немојте, као ја, по пет минута наликовати ноју, са задњицом истуреном увис и главом побијеном у кревет док споооро извлачите руку (и трзате се на сваки детињи помак и трептај ока).
Увек се (пошто се пробудите -- није неуобичајено да дође до контраиндикација: ко мачем замахује, од мача и страда) осврните уоколо, пре но што ногом на под станете: можда је друго дете баш ту паркирало своје возило. Не запиње вам да се покршите (и заглавите у Ургентном) или буком пробудите децу коју сте, на једвите јаде, тек успавали. Најгори сценарио подразумева следеће: замислите како беспомоћно бауљате по поду, мобилни сте испустили и одлетео је негде под кревет (том приликом раставио се на најмање три дела и не зна се куд се батерија катапултирала), а дете у кревецу вришти... у другом кревецу такође. То је само претпоставка, одахните.
Обавили сте (рударски) посао ваљано. Сад можете да се завалите на угаоној у дневној соби и примакнете лаптоп. Јаоо, шта је ово, зар већ: беби аларм се црвени ко рак и дречи?! Које то дете плаче? Трк до врата спаваће собе: тајац, ништа се не чује!
Хух, можете да одахнете, помало кивни на пораст наталитета у крају (овој справи мешају се сигнали; некоме се, можда и три километра даље, пробудила беба, саосећам).

Памперс лоптице

Ако сте мајка, отац, тетка, баба (деда се у нашој кући не сматра поузданим чуваром) или тек дадиља по занимању, а не силом прилика (по крвном сродству), имам за вас један занимљив предлог.
Наиме, моменте који, руку на срце (а богами и на нос), не спадају у најпријатније искористите за (луду) забаву (детета, а и вашу властиту). Пелену (натопљену одређеном течношћу, не морамо је именовати) коју скинете детету и замотате тако да добије лоптаст облик (бар се тако у мојој породици "пакују") немојте одмах бацити у канту. Можете неко време њоме жонглирати (мање или више вешто; ја сам, рецимо, у томе добра скоро колико и у бацању палачинки из тигања). Дете ће се, усхићено зурећи за памперс лоптицом, која брзо нестаје у висини и исто се тако стропоштава у руке бацача, смејати од срца. А и ви ћете се смејати како одавно нисте. 

Напомена: уколико се дете укакило, ради ваше безбедности, уздржите се од такве игре.

Превише не могу да поднесем више

Превише је одеће у ормарима (одваљују се странице, испадају шрафови и шарке, врата се строваљују). Превише којекаквих (материјалних) успомена по кутијама и фиокама (разноразних улазница, писама, разгледница... које вероватно нећу никад више погледати, јер немам кад; уосталом, непрестано пристижу нови "докази"... да је моје тело било негде од духа остављено). Превише исписаних дневника, над којима се не може задржати контрола. /Шта ако једног дана непланирано умрем? Свакоме ће бити доступне моје тајне, а ја, читавог живота тајанствена, бићу површно и како не треба спозната). 

Превише је покварених апарата, откинутих дугмића (нека их, можда ћу некад пожелети да их ушијем... као да се та дугмад не кида из дана у дан: док једна пришиваш, друга се по поду котрљају).

Превише је књига које те салећу да их прочиташ, али мало оних које то заслужују. (Превише је оних за којима ништа не осетиш, и понека која те из темеља протресе.)
Превише је људи који ти са заносом говоре о стварима које те нимало не занимају, а ти се смешиш и тобоже пажљиво слушаш (проклета учтивости!), док у себи вриштиш: ућутите, имајте милости, ућутите (од вас не могу на миру да патим)! Превише је оних што ти показују своје огреботине, очекујући за то твоје саосећање, па им држиш руку на рамену, трудећи се да не посрћеш од бола и пазећи добро да прикријеш крв што ти из рана липти.
Превише је твојих речи које вапе за одзивом, а на које се нико не обазире, па тужне и скрхане падају на самотно срце. Превише оних које називаш пријатељима или ти се сами (лажно) представљају. Праве пријатеље можеш на прсте да набројиш.
Превише друштвених мрежа... Фејсбука, Инстаграма, Твитера, ку....а, палчева...! Превише дигиталних фотографија на рачунарима, на интернету (вероватно их никад нећеш погледати, јер времена је све мање, а фотографија све више)! Превише!
Чему то мноштво? Да ли си мање усамљен кад се око тебе церека гомила људи (у којој комотно можеш да скапаш од туге, непримећен)?
Превише је ствари и превише људских бића. Премало је времена (да уживаш). Узми се у памет, ослободи се!

Ја некад (и то све чешће) не желим да устанем. Али ме на то силе они који од мене нешто очекују, принуђује ме пристојност (ј... јој пас матер).
Ја онда желим и да све отерам у три лепе... Али се, растројена и сломљена, придижем и смешим.
Шта желите, само реците; да ме зајашете као Еро с оног свијета? Не, не, таман посла, није никакав проблем! Хоћете да вам посветим ово мало времена (што преоста)? Па наравно, ма шта ће мени то, ко да имам паметнија и преча посла од вашег.  (Јебо вам пас матер, што ми се не скинете с грбаче и пустите ме, ако ми воља, да цркнем ко човек!)

Јабука није опрана

Свратих јутрос код сестре на посао, а она ме опскрби храном за читав дан. Хоћеш да ти намажем ајвар? /Откуд њој ајвар на послу? Па то је таква фирма која допушта припремање домаће хране. Колегинице кажу да је пренела читаву полицу из подрума./ Ајде, намажи... али на ове лепињице што је мајка месила, понела сам две. 
И таман изађем на улицу, а она ме зове телефоном да се вратим. Тутну ми у руку још и једну чоколадну бананицу и малу црвену јабучицу. У, бре, ти хоћеш да се ја угојим (а таман ми минулих дана спало пет кила ).
Неко време потом посла ми поруку: јабука није опрана! Слатко сам се насмејала: е, ако ме та јабука не би убила, не знам шта би (лажем, знам... али пружaћу отпор)! 

Лепо од ње што ме упозорава на опасност од пестицида. Али где си била, сестро, свих ових година да ми не даш у пропаст да срљам, да ме хладном водом пљуснеш док ми поглед снени блуди? Да ми кажеш: не, не иди тамо; кад схватиш да нема излаза, касно ће бити да се вратиш! Где си била да кажеш: не веруј... у стихове и риме, и да може бити што бити не може? Где си била да ме кориш: не лебди, не сањај, залуд дивни снови твоји; апсолутна љубав (чак ни између мајке и детета) НЕ ПОСТОЈИ!
Ком је срце сањало, рањено, пестицида тај ич се  не боји. Јабука ми неће наудити, сем ако ми залогај у грлу не застане. Поета сам, сањалица, крваре ми тешке ране.

Веронаука и Плејбој

Једног су учитеља веронауке деца видела како на часу листа плејбој. /Досадно било док деца цртају рајски врт (па да не дангуби)? Код куће жена виси над главом, а није толерантна на голотињу?/
Касно се оженио, каже моја сестра, испољавајући разумевање. /Па зар то не значи да се пре брака иживео? Зар је чекао личну жену да искуство стиче?/ Човек, жива душа... /Јест', само сузе што ми не кануше. Лицемери под окриљем цркве! /А и људски је грешити, као и самозадовољавати се.
А опет... ај да предаје историју, или хемију, али веронауку! Побогу, људи! И тај ми после паметује о Богу, Исусу, свецима...
Канда је Плејбој додатна литература (можда је то специјално издање, у којем сви гологузани носе смоквине листове?), специјално наставно средство...
И каже сестра: плата иде сваког месеца, а он по цео дан дрнда ј..., да не кажем чеше м.... Е па, ако ради то што кажеш, морао је Плејбој да користи као помагало.

Аспирин и падање цене

Јесење вече, па није баш ни топло. А неко плаво девојче (неугледно колико симпатично), с више пудера на лицу но што јој је тканине потрошено за сукњицу. Неутрални посматрач (или пак врло заинтересован, као ја) у дилеми је хода ли девојка улицом у сукњи или без ње, па само повлачи дуксерицу да прекрије задњицу. Чизмице које је обула имају високу и скроз танку штикле, на којима она хода као на ексерима, али самоуверено, мислећи да има нешто што ниједна друга нема. Можда је баш то "ретко благо" нагони да хода као да јој је онај аспирин из вица међ ногама (многи би мушкарци напрасно осетили главобољу, па де не буди хумана). 
Е, девојчице, можда је велика потражња, али и понуда велика, па обара цену. Сем тога, кад је то многима доступно (макар и само визуелно, у машти), брзо ће бити обезвређено.

Ако је Телеком, пусти га

Последњих годину дана службеници Телекома ме опседају, не дају ми да дишем. Хоће да ме навуку на потписивање невог уговора, да ме вежу за себе (страхују да бих могла другим провајдером да их заменим, али нећу: једно, што се за све везујем, друго, што немам никакве замерке на услугу). Нуде разне пакете и повољности: бокс два, бокс три, интернет два месеца за динар, а после ко и досад... Добро, хвала, видећу с татом (на њега се води телефон, он је газда у кући и може му се како хоће, чак и ако није повољније). А тата, ако уопште и разговарамо о овоме, све хоће да види са Здравком (јер "Здравку сестра ради у Телекому"; аман, човече, шта ће ми Здравко и његова сестра, све ти лепо пише). У суштини, мене баш брига: само да имам сталан доток интернета. Тату исто баш брига, он ниједном годишње не позове неког с фиксног. Мајка је једина којој је та справа неопходна. /Ја фиксни користим само ако ме неко "тражи" и то се увек нервирам што ме у неком послу омета./
И тако, мало-мало, па ме неко из Телекома позове. Некад ме зову по два пута дневно: рецимо, мушкарац позове ујутру, а жена увече. И већ ми одавно јаако иду на нерве. Чим видим непознат број, а тудим се да њихове, бар делимично, упамтим, ја пустим мобилни да звони и звони (некад га шикнем дубоко у фиоку, а некад под јастуке). Зову прво на мобилни, па онда (ако не чујем, јер сам у бусу или ми је мобилни у фиоци, а некад и нећу да се јавим јер претпостављам да су они) на фиксни. И таман да довикнем мајци: ако мене траже, нисам туу. А онда већ, проклетница, љубазно одговара: јесте, и пружа ми слушалицу.
Знате, тата ми није код куће. Можете ли да га позовете? Не могу; у аутобусу је и не могу сад да му објашњавам. /О, боже, ови људи постају све насртљивији, безобразно нам задиру у лични живот./ А кад да вас назовемо, може сутра у ово доба? Човече, не знам хоћу ли бити жива, а камоли где ћу бити. Добро, сложим се, само да их се ратосиљам. И ништа не говорим тати, не мислим о томе (па ја не знам где ми је глава). Уосталом, не желимо да мислимо о томе. Можда је исплативије, али брига нас. 
Једне вечери Игњат се јавио на фиксни, па само нешто мумла. Ко је, види, рекох сестри (преузми слушалицу, ко ће тог малог мумљавца разумети). А онда се досетих: ако је Телеком, пусти га! Обе се на то злобно насмејасмо.

Не подносим људе који спавају... онда кад ја морам да устанем и одем од куће.

Ваше је само да умрете (ми сносимо трошкове)

Малопре ме мајка и стрина позваше у кухињу. /Скршила сам им све по списку док сам се придизала с кревета./ Стрина се сва узрујала (да је прикључисмо на апарат за мерење притиска, избио би курцшлус). Вечерас је на телевизији (и то оној којој од наредне године треба плаћати претплату, а која, иначе, емитује само "вампире", како репризе назива мој стриц, па зато телевизију и не гледа) спазила најаву новог ријалитија (и шокирала се жена, баш као и ја потом).
Све смо већ видели: и проводаџисање, и мување, и упражњавање секса, и свадбе, рађање беба, размењивање жена... Али ни онај последњи обред, везан за крај животног циклуса, неће остати забатаљен. Ускоро креће емисија "48 сати -- сахрана". /Имате цирка четрдесет осам сати да се опростите с ближњима (мада, ко им јебе матер лицемерну), да "скрстите руке" и да вас покопају. Ваше је само да умрете  (ми сносимо трошкове), камере су укључене./ Људи моји!
А како то, питам стрину, пријави се ко би желео да умре? (Па му онда телевизијска екипа бане кад се не нада и де буди спреман да загњуриш у Стикс! Или дођу тек по "свршеном послу"; а џаба, кад главни лик не може да се обрадује својој слави.)Видитељка (нагађам да би морала бити жена, можда чак с особитим телентом за нарицање) пропитује родбину, размерава њихову тугу, копа им (оним помодним изливеним ноктима, с мацама, зекама и цирконима) по ранама, да види којег више боли. Ко вам је умро, дека? Је ли вам жао деке? Јок, ко га јебе!
С ожалошћеном (донекле стварно, а однекле нушићевски) породицом бира погребну опрему (и од дебелог погребника изнуђује попуст од двадесет посто). Да ли храстов, да ли јаворов сандук? Једноставан или китњаст крст? Жути или љубичаст покров, од дамаста или оног ко цедило (ако ће фамилија да уштеди који динар и претрпи коју злураду примедбу познаника: зар је ТАКО заслужио покојник, мало ли им је оставио?). 
Повремено ТВ-екипа надгледа копање раке. Водитељки ветар тера косу (док она тера ветар капом) и високе танке штикле побадају се у разгажену иловачу. Најбржи (вероватно и најмлађи) од гробара баца ашов (који притом звекне колегу у колено и овај се пресамити од бола), хитро искaче из "вечите куће" (туђе, богу хвала) и отима земљи плавушу (узгред је, тобоже случајно, опипавајући блатњавим рукама).   Мајстори, срећан рад! Јесте ли се уморили? Да тргнемо по једну љуту! Ајд живели (мислим, сем овог који је умро)! Докле сте стигли, седми ашов вадите? Алал вера!
 Очистивши касније чизме од блата, укључи се у оно коло наопачке; кад је већ ту, можда и коју сузу пусти. Па зближи се с народом, јеботе, саосећа. /Можда се укључи и у сумануту потрагу сродника за уштеђевином покојника: а ко ће знати је ли теглу с новцем, проклетник, на таван или у пушници под пепео скрио?/У кухињу завири, па и окуси мало сарме, пите с вишњама (жене јој нуде све најбоље комаде). Ммм, изврсно; ни на једној сахрани још такве нисам јела! /На крају сезоне могла би се бирати најбоља посмртна пита. И најбоља редуша -- жена која готови храну за даће./
Кад крене церемонија, камере на све стране зверају: како која снајка нариче (и прави паузе да поправи шминку, не би ли на екрану деловала што утученија, а опет лепа); чији су искази поетичнији и која се ослања на лирску народну поезију; која узима комплет црнину, а која само црну мараму...
Камера, иде! Марамице у руке, нек се сузе лицем котрљају! Пази, снима се! Молим солисткињу у првом реду нек крене с нарицањем! Пратећи вокали, спремни?  Идемо! Јаој мении, сиња кукаавиицее, што не ставих пудер ја на лиицее; јаој мении, како сам сад блеедаа, a публика нетремице глеедаа... Погрешио је Његош рекавши: благо оном ко довијек живи... Па видите шта пропушта!

Пуж са сталном адресом

Лепо га питам: тата, где је Позориштанце Пуж и којим превозом могу да одем дотле? Знам сва позоришта где су, каже он, то не знам. Знаш ли, питам, где је Милешевска улица, Радослава Грујића...? Милешевска ми позната, знам где је, али не могу сад да створим слику; могу ли сутра да ти јавим? Ајде, може.
Одем до собе, завирим на Гугл, па се опет вратим до кухиње: знаш ли где су Средачка, Пожаревачка... (све су то негде, уоколо... ко зна, можда се досети). Пожаревачка је на Бановом Брду, канда се обрадова. Пожаревачка, бре, не Пожешка!
Имаш позориште на Славији, каже ми. Ама, човече, ти не разумеш: треба ми Позориштанце Пуж. И мислиш, ако је Пуж, да се  по целом граду, с кућом (и покућством, тј. позоришним реквизитима) сељака и слуз оставља. Пусти, Пуже, рогове, од Врачара до Славије...

Ко из тегле са слатком узме само једну шљиву (док нико не гледа), ала је карактер! :)

Порођајне сузе

Наишло мојој сестри да прича о порођајима (не онако крваво, хвала богу, не спада у онај тип жена који о првој спознаји мајчинства прича са страшћу окорелог ратника; други су моменти били осветљени). 

Није, каже, запамтила, ону прву сцену с ћерком, одмах пошто се на овај свет измигољила. А сина је с пупчаном врпцом запамтила. И кад се родио, одмах је заплакала. 

Вероватно су сви мислили, насмеја се, да плачем што сам дете добила (људи су склони патетичном виђењу), а ја плакала од среће што се нисам (као на првом порођају) мучила, већ одмах породила. 

Није све онако дирљиво како се чини. Мајка, дакако, новорођенче воли, али плаче од среће што не боли.

Нећу да растем

Подлегавши неком непојмљивом лудилу (услед којег је непрестано јурцао и скакао), Матија је синоћ више пута задобио и лаке телесне повреде (глава, рука, мали прст на нози...). 

Последње у низу, звекнувши о наслон угаоне гарнитуре, настрадало је дупе. Матија се, цмиздрећи, одмах завукао мајци у крило, у којем, док си мали, пребива утеха за све несреће.
Но  и мајке се каткад, јасно, уздржавају од традиционалног лека: љубим да прође. Немој да плачеш, мама само рече, од тога деца расту (врло довитљиво; кад би се од бола, душевног мислим, расло, па ја бих сад била џин).
Неећуу да раастеем, још јаче заплака Матија. Вала баш, џаба ти било: ко висину воли, мора поднети дупе да га боли!

Старење и ваздухопловство

Јави ми се вечерас на Фејсбуку драга пријатељица. Сто година се нисмо чуле. И како онда жени да не одговорим како сам. А не умем да лажем. Нешто сам потиштена, кажем. Упитасмо се и за остатак фамилије, за децу... Деца расту, а ми старимо, к врагу, пожали се (па додаде како је и она коракнула у четрдесете; а није то ништа страшно, веруј ми, ја сам ту цифру и превалила). /Старење је још теже кад децу не поседујеш. Лепо је рекао Душко Радовић: девојке, мислите о томе на време -- боље је бити нечија баба, него само баба./ Ти баш умеш да орасположиш човека (с неба па у ребра, с врата па старост на грбачу... само ми је још она фалила), насмејах се, упркос свему.
Па шта ћеш, признадох (немам куд, ни чиме да побијам чињенице), старимо... али нисмо усамљени, скупа смо, па можемо да се тешимо (тиме што се још није родио ко је довек млађан био). "Али ти си увјек иста, рече она, за тебе вриједи она пјесма: остала си увјек истааааааааа." Е, камо лепе среће, насмејах се. Није да ми не прија, дивно то звучи (и осмех на лице мами), али ни ја се не могу одупрети зубу времена (па тај је досадан ко стеница, све пред собом глође... а и пред купатилом, ха-ха). Неће мене време да поштеди зато што још нисам порасла.
Дај, каже она, по фоткама, ма изгледаш као авион (шта, зар тако огромна?). /И само летим, летим, неки ми то стално замерају... Јао, како ли ће гадно бити кад се приземљим.../
Онда нема друге, морам неку писту да начиним (да по орању колена не погулим).