Позамашно искуство дугогодишње дадиље могло би некоме помоћи да сачува живу (и не много оштећену) главу и оно мало преосталих живаца. Тек кад будете имали у
виду све муке и опасности које вас могу задесити око једног кревеца, или, да (не)срећа буде већа, између два, кад будете знали с каквим "непријатељем" имате посла,
можете се и надати позитивном исходу.
Да је чување детета мачји кашаљ схватићете тек кад вас у кућу затворе с двоје (или више) деце.
Чување деце (а све једно другом до ушију... и косе, за коју се чупају, па онда вриште и пиште... да ти се срце откине од страве) изузетно је захтеван и напоран посао. Стога не треба замерити тетки која до по дана шета у хулахопкама, једну папучу обује чим сиђе с кревета, а другу овлаш навуче тек пола сата касније, кад се сети или на њу случајно набаса... Више пута мало је фалило да седне (схватите то као еуфемизам и камуфлажу правих намера) на ве-це шољу с дечјим адаптером. А и на спуштену даску (потпуно разумљиво: не зна да л' је дошла ил' је пошла, да ли тек треба да пишки или је то већ обавила). Уосталом, пражњење бешике је некад могуће обавити једино ако се дете, све с носиљком, такође допреми у купатило. Тад су, срећом, још увек мали да би се у воајере рачунали.
Једна од највећих мука дадиље јесте да двоје деце НИКАД неће да заспи у исто време. Али ће се врло вероватно пробудити.
Каниш ли брзо да успаваш дете, нипошто не пуштај на компјутеру песме које дотад није чуло, не буди му радозналост (скочиће да погледа нове ликове). Песме које дете радо слуша не пуштај такође: опет ће скочити да гледа спот, а почеће и да се њише у ритму. Певај сам(a), како знаш и (не) умеш. И певај увек истo, што досадније, мислим монотоније, и понављај више пута док се детету не смучи, док му не изађу на нос, па место слина почну да цуре стихови.
Не навађај га на цупкање, тј. љуљушкање у ходу (и поскакивање), јер врло брзо (чак и ако је мајчино млеко једино што куса) поскочиће скала на ваги. А дете ће навићи на процес успављивања и, чим седнеш, мамузаће те ногама и трзати главом док не устанеш (па ће ти од тежине отпадати утроба). Мајка ће увек моћи да га успава седећи, чак остављајући га самог у кревецу да пије млеко, може да скокне и до комшинице. Али ти, тетка, немој ни да сањаш (да можеш да зуриш у Фејсбук).
Мој Игњат се врпољи кад год пробам да седнем. Морам да устанем и увијам куковима (некад се гледам у огледалз и, признајем, -- уопште не изгледа лоше, штета што то још неко не види), док се не умири. /Знала сам да ће ми се часови оријенталног плеса и оне осмице на споља и на унутра вишеструко исплатити (у другу сврху то умеће још нисам користила, што не значи да нећу)./
Препоручујем да, пре но што приступите успављивању, с ушију обавезно уклоните минђуше које звецкају (и разбуђују децу). Или их (онако љубичасте, па зелене, наранџасте, плаве...) маме (па очи никако да склопе), а руке им јаке -- можда вас обогаље.
Док држите дете у наручју, покушавате да му спутате ноге и руке (док тетка пева, они хоће да се веселе), те цупкате и поскакујете (знам да ме нисте послушале и да мали неваљалци захтевају да их љуљате стојећи), обавезно изујте папуче, које никад (чак и кад им је ђон мекан и крпен) не лупкају с већим задовољством.
Ма колико да (тихо) ходате на прстима, имајте у виду како, кад дете тек урања у сан, ламинат, паркет, мермерне или керамичке плочице, итисони и теписи -- све једнако шкрипи, по свему кораци громогласно одјекују.
Врата, све и да су јуче машћу подмазана, шкрипе ко да урличу, до по села одјекује (и суседску децу буде).
Воз који пролази пругом удаљеном шеснаест километара, што, разуме се, никад пре нисте чули, док вам се дете у наручју трза и мешкољи, звижди ко да управо тутуњи кроз дневну собу и успиње се на спрат.
Кокошке, у туђем дворишту (ако се која није кроз плот провукла), какоћу ко бесне, мачке мјаучу (чекају оброк, ко да су управо дошле с робије или ко да у животу нису леба јеле, услед чега би, требало да остану без гласа, али ето...).
Спуштајући уснуло дете у креветац, никад нећете омашити вртешку и она никад неће пропустити да зазвечи. Где год у кревецу спустите руку, дотаћи ћете неко магаре, неког медведа који звецка. А детету сан лаган, очи се зачас отворе. И што дотад није имало обичај да звечи (и прекривач, и јастуче...), зазвецкаће (с нескривеним злурадошћу и поругом) из петних жила. Џаба псујете (или то само ја радим?).
Да је чување детета мачји кашаљ схватићете тек кад вас у кућу затворе с двоје (или више) деце.
Чување деце (а све једно другом до ушију... и косе, за коју се чупају, па онда вриште и пиште... да ти се срце откине од страве) изузетно је захтеван и напоран посао. Стога не треба замерити тетки која до по дана шета у хулахопкама, једну папучу обује чим сиђе с кревета, а другу овлаш навуче тек пола сата касније, кад се сети или на њу случајно набаса... Више пута мало је фалило да седне (схватите то као еуфемизам и камуфлажу правих намера) на ве-це шољу с дечјим адаптером. А и на спуштену даску (потпуно разумљиво: не зна да л' је дошла ил' је пошла, да ли тек треба да пишки или је то већ обавила). Уосталом, пражњење бешике је некад могуће обавити једино ако се дете, све с носиљком, такође допреми у купатило. Тад су, срећом, још увек мали да би се у воајере рачунали.
На
крају често, исцрпљена, и помирена са судбином, легнем на кревет, не марећи шта се око мене дешава.
Да им падне на ум аутопут преко мене да изграде, пустила бих да ме залију
бетоном. Ионако се свих тих сати осећам ко да су ме тенкови газили.
Прво и основно правило за дадиље (које из те дужности не желе да изађу с
душом у носу и подочњацима до пода) јесте: кад деца спавају, спаваш и
ти (остављаш и лаптоп, и кашику, и метлу... и лаптоп, рекла сам, опет си
га узела)! Само, треба их успавати... једно, па друго (другачије се неће дати).Једна од највећих мука дадиље јесте да двоје деце НИКАД неће да заспи у исто време. Али ће се врло вероватно пробудити.
Каниш ли брзо да успаваш дете, нипошто не пуштај на компјутеру песме које дотад није чуло, не буди му радозналост (скочиће да погледа нове ликове). Песме које дете радо слуша не пуштај такође: опет ће скочити да гледа спот, а почеће и да се њише у ритму. Певај сам(a), како знаш и (не) умеш. И певај увек истo, што досадније, мислим монотоније, и понављај више пута док се детету не смучи, док му не изађу на нос, па место слина почну да цуре стихови.
Не навађај га на цупкање, тј. љуљушкање у ходу (и поскакивање), јер врло брзо (чак и ако је мајчино млеко једино што куса) поскочиће скала на ваги. А дете ће навићи на процес успављивања и, чим седнеш, мамузаће те ногама и трзати главом док не устанеш (па ће ти од тежине отпадати утроба). Мајка ће увек моћи да га успава седећи, чак остављајући га самог у кревецу да пије млеко, може да скокне и до комшинице. Али ти, тетка, немој ни да сањаш (да можеш да зуриш у Фејсбук).
Мој Игњат се врпољи кад год пробам да седнем. Морам да устанем и увијам куковима (некад се гледам у огледалз и, признајем, -- уопште не изгледа лоше, штета што то још неко не види), док се не умири. /Знала сам да ће ми се часови оријенталног плеса и оне осмице на споља и на унутра вишеструко исплатити (у другу сврху то умеће још нисам користила, што не значи да нећу)./
Препоручујем да, пре но што приступите успављивању, с ушију обавезно уклоните минђуше које звецкају (и разбуђују децу). Или их (онако љубичасте, па зелене, наранџасте, плаве...) маме (па очи никако да склопе), а руке им јаке -- можда вас обогаље.
Док држите дете у наручју, покушавате да му спутате ноге и руке (док тетка пева, они хоће да се веселе), те цупкате и поскакујете (знам да ме нисте послушале и да мали неваљалци захтевају да их љуљате стојећи), обавезно изујте папуче, које никад (чак и кад им је ђон мекан и крпен) не лупкају с већим задовољством.
Ма колико да (тихо) ходате на прстима, имајте у виду како, кад дете тек урања у сан, ламинат, паркет, мермерне или керамичке плочице, итисони и теписи -- све једнако шкрипи, по свему кораци громогласно одјекују.
Врата, све и да су јуче машћу подмазана, шкрипе ко да урличу, до по села одјекује (и суседску децу буде).
Воз који пролази пругом удаљеном шеснаест километара, што, разуме се, никад пре нисте чули, док вам се дете у наручју трза и мешкољи, звижди ко да управо тутуњи кроз дневну собу и успиње се на спрат.
Кокошке, у туђем дворишту (ако се која није кроз плот провукла), какоћу ко бесне, мачке мјаучу (чекају оброк, ко да су управо дошле с робије или ко да у животу нису леба јеле, услед чега би, требало да остану без гласа, али ето...).
Спуштајући уснуло дете у креветац, никад нећете омашити вртешку и она никад неће пропустити да зазвечи. Где год у кревецу спустите руку, дотаћи ћете неко магаре, неког медведа који звецка. А детету сан лаган, очи се зачас отворе. И што дотад није имало обичај да звечи (и прекривач, и јастуче...), зазвецкаће (с нескривеним злурадошћу и поругом) из петних жила. Џаба псујете (или то само ја радим?).
Пре
него што дете спустите на кревет, покушајте да своју руку
припремите за неосетно извлачење испод његових леђа. Немојте, као ја, по
пет минута наликовати ноју, са задњицом истуреном увис и главом
побијеном у кревет док споооро извлачите руку (и трзате се на сваки
детињи помак и трептај ока).
Увек се (пошто се пробудите -- није неуобичајено да дође до контраиндикација: ко мачем замахује, од мача и страда) осврните уоколо, пре но што ногом на под станете: можда је друго дете баш ту паркирало своје возило. Не запиње вам да се покршите (и заглавите у Ургентном) или буком пробудите децу коју сте, на једвите јаде, тек успавали. Најгори сценарио подразумева следеће: замислите како беспомоћно бауљате по поду, мобилни сте испустили и одлетео је негде под кревет (том приликом раставио се на најмање три дела и не зна се куд се батерија катапултирала), а дете у кревецу вришти... у другом кревецу такође. То је само претпоставка, одахните.
Обавили сте (рударски) посао ваљано. Сад можете да се завалите на угаоној у дневној соби и примакнете лаптоп. Јаоо, шта је ово, зар већ: беби аларм се црвени ко рак и дречи?! Које то дете плаче? Трк до врата спаваће собе: тајац, ништа се не чује!
Хух, можете да одахнете, помало кивни на пораст наталитета у крају (овој справи мешају се сигнали; некоме се, можда и три километра даље, пробудила беба, саосећам).
Увек се (пошто се пробудите -- није неуобичајено да дође до контраиндикација: ко мачем замахује, од мача и страда) осврните уоколо, пре но што ногом на под станете: можда је друго дете баш ту паркирало своје возило. Не запиње вам да се покршите (и заглавите у Ургентном) или буком пробудите децу коју сте, на једвите јаде, тек успавали. Најгори сценарио подразумева следеће: замислите како беспомоћно бауљате по поду, мобилни сте испустили и одлетео је негде под кревет (том приликом раставио се на најмање три дела и не зна се куд се батерија катапултирала), а дете у кревецу вришти... у другом кревецу такође. То је само претпоставка, одахните.
Обавили сте (рударски) посао ваљано. Сад можете да се завалите на угаоној у дневној соби и примакнете лаптоп. Јаоо, шта је ово, зар већ: беби аларм се црвени ко рак и дречи?! Које то дете плаче? Трк до врата спаваће собе: тајац, ништа се не чује!
Хух, можете да одахнете, помало кивни на пораст наталитета у крају (овој справи мешају се сигнали; некоме се, можда и три километра даље, пробудила беба, саосећам).
Нема коментара:
Постави коментар