Превише је одеће у ормарима (одваљују се странице, испадају шрафови и шарке, врата се строваљују). Превише којекаквих (материјалних) успомена по кутијама и фиокама (разноразних улазница, писама, разгледница... које вероватно нећу никад више погледати, јер немам кад; уосталом, непрестано пристижу нови "докази"... да је моје тело било негде од духа остављено). Превише исписаних дневника, над којима се не може задржати контрола. /Шта ако једног дана непланирано умрем? Свакоме ће бити доступне моје тајне, а ја, читавог живота тајанствена, бићу површно и како не треба спозната).
Превише је покварених апарата, откинутих дугмића (нека их, можда ћу некад пожелети да их ушијем... као да се та дугмад не кида из дана у дан: док једна пришиваш, друга се по поду котрљају).
Превише је књига које те салећу да их прочиташ, али мало оних које то заслужују. (Превише је оних за којима ништа не осетиш, и понека која те из темеља протресе.)
Превише је људи који ти са заносом говоре о стварима које те нимало не занимају, а ти се смешиш и тобоже пажљиво слушаш (проклета учтивости!), док у себи вриштиш: ућутите, имајте милости, ућутите (од вас не могу на миру да патим)! Превише је оних што ти показују своје огреботине, очекујући за то твоје саосећање, па им држиш руку на рамену, трудећи се да не посрћеш од бола и пазећи добро да прикријеш крв што ти из рана липти.
Превише је твојих речи које вапе за одзивом, а на које се нико не обазире, па тужне и скрхане падају на самотно срце. Превише оних које називаш пријатељима или ти се сами (лажно) представљају. Праве пријатеље можеш на прсте да набројиш.
Превише друштвених мрежа... Фејсбука, Инстаграма, Твитера, ку....а, палчева...! Превише дигиталних фотографија на рачунарима, на интернету (вероватно их никад нећеш погледати, јер времена је све мање, а фотографија све више)! Превише!
Чему то мноштво? Да ли си мање усамљен кад се око тебе церека гомила људи (у којој комотно можеш да скапаш од туге, непримећен)?
Превише је ствари и превише људских бића. Премало је времена (да уживаш). Узми се у памет, ослободи се!
Превише је људи који ти са заносом говоре о стварима које те нимало не занимају, а ти се смешиш и тобоже пажљиво слушаш (проклета учтивости!), док у себи вриштиш: ућутите, имајте милости, ућутите (од вас не могу на миру да патим)! Превише је оних што ти показују своје огреботине, очекујући за то твоје саосећање, па им држиш руку на рамену, трудећи се да не посрћеш од бола и пазећи добро да прикријеш крв што ти из рана липти.
Превише је твојих речи које вапе за одзивом, а на које се нико не обазире, па тужне и скрхане падају на самотно срце. Превише оних које називаш пријатељима или ти се сами (лажно) представљају. Праве пријатеље можеш на прсте да набројиш.
Превише друштвених мрежа... Фејсбука, Инстаграма, Твитера, ку....а, палчева...! Превише дигиталних фотографија на рачунарима, на интернету (вероватно их никад нећеш погледати, јер времена је све мање, а фотографија све више)! Превише!
Чему то мноштво? Да ли си мање усамљен кад се око тебе церека гомила људи (у којој комотно можеш да скапаш од туге, непримећен)?
Превише је ствари и превише људских бића. Премало је времена (да уживаш). Узми се у памет, ослободи се!
Нема коментара:
Постави коментар