Пакетићи и достава кроз прозор

Бејах дубоко заглибљена у лекторске муке, кад зазвони звоно на тераси и најави прекид тишине. У собу ми одмах потом, без куцања, околишања и обзира, груну сестра, радосно ускликнувши: стижу пакетићии! /Јесте Нова година на прагу, или бар на капији, али каквом пакету могу ја да се надам? Онај матори старац у црвеном, колико год да сам (непрестано) добра, никад ме се не сети. Једино ако ће бити као у оном вицу, где незнани мудрац препоручује да... извириш кроз прозор, па можда и ти од Деда Мраза добијеш неки к... А какве сам среће, и тај би био погрешан! Џаба ти био поклон што се кроз прозор уручује./
Одмах најмање дете баци преко мене, док зет унесе оно веће (оцу се беше на раме ослонило). Једно хоће да спава, друго хоће да једе, тек толико сестра рече (и из куће утече). Хоће ли неко и да ме зајаше, упитах. Неће сестра, жури с најстаријим дететом на фолклор. Иначе би ми душа на нос изашла.И шта ћу... једно успавам, друго баба нахрани... А и не питасмо које је гладно, а које поспано. Ваљда је сан пао на праве очи и храна допала у права уста. Тетки су руке још без новогодишњег пакета: ко зна куд њен пакет сад шета (и шта је Деда унутра ћушнуо). /Ако прозор и отворим, да проветрим собу, главу, а камоли шта друго, кроза њ не протурам./