Нећу да растем

Подлегавши неком непојмљивом лудилу (услед којег је непрестано јурцао и скакао), Матија је синоћ више пута задобио и лаке телесне повреде (глава, рука, мали прст на нози...). 

Последње у низу, звекнувши о наслон угаоне гарнитуре, настрадало је дупе. Матија се, цмиздрећи, одмах завукао мајци у крило, у којем, док си мали, пребива утеха за све несреће.
Но  и мајке се каткад, јасно, уздржавају од традиционалног лека: љубим да прође. Немој да плачеш, мама само рече, од тога деца расту (врло довитљиво; кад би се од бола, душевног мислим, расло, па ја бих сад била џин).
Неећуу да раастеем, још јаче заплака Матија. Вала баш, џаба ти било: ко висину воли, мора поднети дупе да га боли!