Чак две минуле ноћи ја сам купала Сташу. Ја сама, без ичије помоћи. Мислим да је то први пут да сам иког (себе, наравно, не рачунам) самостално окупала.
/Код купања осталих сестрића, док бејаху бебе, само сам припомагала (што би се могло свести на држање посуде из које се вода, по команди, пролива); главни део су увек обављале мајке (оне што командују). Добро, сад се деси некад да ови већи инсистирају да их баш ја "проперем"; могу то и сами, али, што би рекла моја баба, што да горе руке, кад имају машице./
Сташина мама, срећом, није била присутна. Сигурна сам да би ми истрзала и купку и дете из руку. /Тако она. Каже ми да пресвучем дете, а онда ми се меша у посао. Дај мени, ја ћу (па ми отргне пелену или цимне устрану дечју ножицу)! Што, мислиш да ја не умем да променим пелену (ако дете нисам родила)? Ма нее, брани се она, него ја ћу брже. Што, је ли ово неко такмичење у брзини, журимо негде? Видиш, ово мораш да извучеш, да је не жуља! Ја залепим, а она одлепи, па наново, тобоже боље, сигурније, залепи... да не стеже, да не цури... Канда је и мењање пелена нека наука.
Као, она све најбоље зна, она све најбрже најспретније ради... Коначно бејах сама, никог није било да ме цима и дете ми отима. Купала сам како сам знала и умела. Сташа се није бунила, никакву примедбу није имала. Омех јој је вазда од ува до ува.
А срећа је и што Сташа још не говори, па нико не зна како сам у купању деце (не)спретна. Деца су, да вас упозорим ако вам кад падне на памет да их купате, као рибе: лако се из руку мигоље, праћакају се и клизе. Ја поливам тушем, а она се батрга и бије петама о каду, удара ко да су туђе. Примакнем туш да јој сперем купку с главе, а она шчепа оно црево и вуче из петних жила, једва јој истргнем. У једном моменту је и успела да ми истргне туш, који тресну на дно каде, а млаз се стушти на Сташино лице. Е, сад жмиркај, жмиркај, неваљалице! /И то имајте у виду: бебе често буду ко мали пањ (који велика кола обара) -- уздржите се од обарања руку с њима, да се не осрамотите./ Вала, ако је ћерка каменоресца, баш је, на тату се уметнула -- може волу реп да ишчупа (а камоли туш из теткиних руку).
На крају је умотахм у пешкирић, који јој увек падне на очи, па се она буни, док не увидим у чему је проблем. Затим станемо пред огледало и обема нам се смеју очи, ма играју као жеравице. Срећна сам јер сам тетка (мало наопака, мало незрела, мало разиграна и неодрасла...). И канда смо обе срећне што се имамо.
/Код купања осталих сестрића, док бејаху бебе, само сам припомагала (што би се могло свести на држање посуде из које се вода, по команди, пролива); главни део су увек обављале мајке (оне што командују). Добро, сад се деси некад да ови већи инсистирају да их баш ја "проперем"; могу то и сами, али, што би рекла моја баба, што да горе руке, кад имају машице./
Сташина мама, срећом, није била присутна. Сигурна сам да би ми истрзала и купку и дете из руку. /Тако она. Каже ми да пресвучем дете, а онда ми се меша у посао. Дај мени, ја ћу (па ми отргне пелену или цимне устрану дечју ножицу)! Што, мислиш да ја не умем да променим пелену (ако дете нисам родила)? Ма нее, брани се она, него ја ћу брже. Што, је ли ово неко такмичење у брзини, журимо негде? Видиш, ово мораш да извучеш, да је не жуља! Ја залепим, а она одлепи, па наново, тобоже боље, сигурније, залепи... да не стеже, да не цури... Канда је и мењање пелена нека наука.
Као, она све најбоље зна, она све најбрже најспретније ради... Коначно бејах сама, никог није било да ме цима и дете ми отима. Купала сам како сам знала и умела. Сташа се није бунила, никакву примедбу није имала. Омех јој је вазда од ува до ува.
А срећа је и што Сташа још не говори, па нико не зна како сам у купању деце (не)спретна. Деца су, да вас упозорим ако вам кад падне на памет да их купате, као рибе: лако се из руку мигоље, праћакају се и клизе. Ја поливам тушем, а она се батрга и бије петама о каду, удара ко да су туђе. Примакнем туш да јој сперем купку с главе, а она шчепа оно црево и вуче из петних жила, једва јој истргнем. У једном моменту је и успела да ми истргне туш, који тресну на дно каде, а млаз се стушти на Сташино лице. Е, сад жмиркај, жмиркај, неваљалице! /И то имајте у виду: бебе често буду ко мали пањ (који велика кола обара) -- уздржите се од обарања руку с њима, да се не осрамотите./ Вала, ако је ћерка каменоресца, баш је, на тату се уметнула -- може волу реп да ишчупа (а камоли туш из теткиних руку).
На крају је умотахм у пешкирић, који јој увек падне на очи, па се она буни, док не увидим у чему је проблем. Затим станемо пред огледало и обема нам се смеју очи, ма играју као жеравице. Срећна сам јер сам тетка (мало наопака, мало незрела, мало разиграна и неодрасла...). И канда смо обе срећне што се имамо.
Нема коментара:
Постави коментар