Празници нам стижу

Праазници нам стижу, праазници нам стижу... И ужасно ми иду на к....! 

Зато што сам ја једна надрндана бабадевојка (па каква бих иначе могла да будем?)... која нема камин... у којем не пуцкета ватра... крај које нема ко да је грли (уланчавање односних реченица допушта ми уметничка слобода колико и претпразнична пргавост)... А и не пијем газирана пића (иако се данас насмеших црвеном аутобусу с Деда Мразом и кока-колом -- ђаво је однео).
Праазници нам стижу, празници нам стижу... с лампионима и јелкама, с насмешеним лицима, с идиличним породичним фотографијама... Ако је икако могуће, молим да користе алтернативне путеве, те да ме у широком луку заобиђу. /Никад они не долазе сами; под свечаним столњацима, између свећњака и украсних венчића, прикрива се постпразнична депресија и чека својих пет минута./