Последњих годину дана службеници Телекома ме опседају, не дају ми да дишем. Хоће да ме навуку на потписивање невог уговора, да ме вежу за себе (страхују да бих могла другим провајдером да их заменим, али нећу: једно, што се за све везујем, друго, што немам никакве замерке на услугу). Нуде разне пакете и повољности: бокс два, бокс три, интернет два месеца за динар, а после ко и досад... Добро, хвала, видећу с татом (на њега се води телефон, он је газда у кући и може му се како хоће, чак и ако није повољније). А тата, ако уопште и разговарамо о овоме, све хоће да види са Здравком (јер "Здравку сестра ради у Телекому"; аман, човече, шта ће ми Здравко и његова сестра, све ти лепо пише). У суштини, мене баш брига: само да имам сталан доток интернета. Тату исто баш брига, он ниједном годишње не позове неког с фиксног. Мајка је једина којој је та справа неопходна. /Ја фиксни користим само ако ме неко "тражи" и то се увек нервирам што ме у неком послу омета./
И тако, мало-мало, па ме неко из Телекома позове. Некад ме зову по два пута дневно: рецимо, мушкарац позове ујутру, а жена увече. И већ ми одавно јаако иду на нерве. Чим видим непознат број, а тудим се да њихове, бар делимично, упамтим, ја пустим мобилни да звони и звони (некад га шикнем дубоко у фиоку, а некад под јастуке). Зову прво на мобилни, па онда (ако не чујем, јер сам у бусу или ми је мобилни у фиоци, а некад и нећу да се јавим јер претпостављам да су они) на фиксни. И таман да довикнем мајци: ако мене траже, нисам туу. А онда већ, проклетница, љубазно одговара: јесте, и пружа ми слушалицу.
Знате, тата ми није код куће. Можете ли да га позовете? Не могу; у аутобусу је и не могу сад да му објашњавам. /О, боже, ови људи постају све насртљивији, безобразно нам задиру у лични живот./ А кад да вас назовемо, може сутра у ово доба? Човече, не знам хоћу ли бити жива, а камоли где ћу бити. Добро, сложим се, само да их се ратосиљам. И ништа не говорим тати, не мислим о томе (па ја не знам где ми је глава). Уосталом, не желимо да мислимо о томе. Можда је исплативије, али брига нас.
Једне вечери Игњат се јавио на фиксни, па само нешто мумла. Ко је, види, рекох сестри (преузми слушалицу, ко ће тог малог мумљавца разумети). А онда се досетих: ако је Телеком, пусти га! Обе се на то злобно насмејасмо.
И тако, мало-мало, па ме неко из Телекома позове. Некад ме зову по два пута дневно: рецимо, мушкарац позове ујутру, а жена увече. И већ ми одавно јаако иду на нерве. Чим видим непознат број, а тудим се да њихове, бар делимично, упамтим, ја пустим мобилни да звони и звони (некад га шикнем дубоко у фиоку, а некад под јастуке). Зову прво на мобилни, па онда (ако не чујем, јер сам у бусу или ми је мобилни у фиоци, а некад и нећу да се јавим јер претпостављам да су они) на фиксни. И таман да довикнем мајци: ако мене траже, нисам туу. А онда већ, проклетница, љубазно одговара: јесте, и пружа ми слушалицу.
Знате, тата ми није код куће. Можете ли да га позовете? Не могу; у аутобусу је и не могу сад да му објашњавам. /О, боже, ови људи постају све насртљивији, безобразно нам задиру у лични живот./ А кад да вас назовемо, може сутра у ово доба? Човече, не знам хоћу ли бити жива, а камоли где ћу бити. Добро, сложим се, само да их се ратосиљам. И ништа не говорим тати, не мислим о томе (па ја не знам где ми је глава). Уосталом, не желимо да мислимо о томе. Можда је исплативије, али брига нас.
Једне вечери Игњат се јавио на фиксни, па само нешто мумла. Ко је, види, рекох сестри (преузми слушалицу, ко ће тог малог мумљавца разумети). А онда се досетих: ако је Телеком, пусти га! Обе се на то злобно насмејасмо.
Нема коментара:
Постави коментар