Један ил' ниједан

У нама драгом кафићу једна ми колегиница причала о некој својој познаници и њиховом разговору, давном, још у првим данима студирања. Елем, упитала познаница колегиницу колико је "имала" мушкараца (претпостављам да "имала" не значи држала за руку, потапшала по рамену, пољубила у уста и слично). За себе рекла: било би глупо да кажем (слажем) испод десет. /Дааа, ниједна (ако не рачунамо неке намћорасте бабадевојке) не жели да је сматрају затуцаном и непожељном... /Што си више мушкараца "поседовала", то си вреднија и привлачнија. Квантитет одређује квалитет, јакако. Чак и  Неераа (или би прикладније било Неда) много лакше сада кааже даа.../ И била би лаж, кад је истина осамнаест (претпостављам да је наведена цифра изговорена с поносом). 
Лелеее! /То се чудом чуди ова сањалица, што читавог живота само Једног сања, једног  који не постоји./ За двадесет година осамнаест... мушкараца! /Како је стигла и имена да им запамти (а камоли с њима да се зближи)?/ Па је ли их месечно мењала?! Ова саговорница се запањила, каже, њој много беше и изнад пет (што се није усудила да каже). /Некима је то много и са четрдесет година./ Можда је њен одговор тад био и нула, али... срамота да се обелодани (поготово кад седиш наспрам такве "срећнице").
За неке (ретке, реетке... "повучене, потиштене, удаљене"...) (не) постоји само Један за цео живот. /Некима један ко ниједан, а некима Један ил' ниједан./