Малопре ме мајка и стрина позваше у кухињу. /Скршила сам им све по списку док сам се придизала с кревета./ Стрина се сва узрујала (да је прикључисмо на апарат за мерење притиска, избио би курцшлус). Вечерас је на телевизији (и то оној којој од наредне године треба плаћати претплату, а која, иначе, емитује само "вампире", како репризе назива мој стриц, па зато телевизију и не гледа) спазила најаву новог ријалитија (и шокирала се жена, баш као и ја потом).
Све смо већ видели: и проводаџисање, и мување, и упражњавање секса, и свадбе, рађање беба, размењивање жена... Али ни онај последњи обред, везан за крај животног циклуса, неће остати забатаљен. Ускоро креће емисија "48 сати -- сахрана". /Имате цирка четрдесет осам сати да се опростите с ближњима (мада, ко им јебе матер лицемерну), да "скрстите руке" и да вас покопају. Ваше је само да умрете (ми сносимо трошкове), камере су укључене./ Људи моји!
А како то, питам стрину, пријави се ко би желео да умре? (Па му онда телевизијска екипа бане кад се не нада и де буди спреман да загњуриш у Стикс! Или дођу тек по "свршеном послу"; а џаба, кад главни лик не може да се обрадује својој слави.)Видитељка (нагађам да би морала бити жена, можда чак с особитим телентом за нарицање) пропитује родбину, размерава њихову тугу, копа им (оним помодним изливеним ноктима, с мацама, зекама и цирконима) по ранама, да види којег више боли. Ко вам је умро, дека? Је ли вам жао деке? Јок, ко га јебе!
С ожалошћеном (донекле стварно, а однекле нушићевски) породицом бира погребну опрему (и од дебелог погребника изнуђује попуст од двадесет посто). Да ли храстов, да ли јаворов сандук? Једноставан или китњаст крст? Жути или љубичаст покров, од дамаста или оног ко цедило (ако ће фамилија да уштеди који динар и претрпи коју злураду примедбу познаника: зар је ТАКО заслужио покојник, мало ли им је оставио?).
Повремено ТВ-екипа надгледа копање раке. Водитељки ветар тера косу (док она тера ветар капом) и високе танке штикле побадају се у разгажену иловачу. Најбржи (вероватно и најмлађи) од гробара баца ашов (који притом звекне колегу у колено и овај се пресамити од бола), хитро искaче из "вечите куће" (туђе, богу хвала) и отима земљи плавушу (узгред је, тобоже случајно, опипавајући блатњавим рукама). Мајстори, срећан рад! Јесте ли се уморили? Да тргнемо по једну љуту! Ајд живели (мислим, сем овог који је умро)! Докле сте стигли, седми ашов вадите? Алал вера!
Очистивши касније чизме од блата, укључи се у оно коло наопачке; кад је већ ту, можда и коју сузу пусти. Па зближи се с народом, јеботе, саосећа. /Можда се укључи и у сумануту потрагу сродника за уштеђевином покојника: а ко ће знати је ли теглу с новцем, проклетник, на таван или у пушници под пепео скрио?/У кухињу завири, па и окуси мало сарме, пите с вишњама (жене јој нуде све најбоље комаде). Ммм, изврсно; ни на једној сахрани још такве нисам јела! /На крају сезоне могла би се бирати најбоља посмртна пита. И најбоља редуша -- жена која готови храну за даће./
Кад крене церемонија, камере на све стране зверају: како која снајка нариче (и прави паузе да поправи шминку, не би ли на екрану деловала што утученија, а опет лепа); чији су искази поетичнији и која се ослања на лирску народну поезију; која узима комплет црнину, а која само црну мараму...
Камера, иде! Марамице у руке, нек се сузе лицем котрљају! Пази, снима се! Молим солисткињу у првом реду нек крене с нарицањем! Пратећи вокали, спремни? Идемо! Јаој мении, сиња кукаавиицее, што не ставих пудер ја на лиицее; јаој мении, како сам сад блеедаа, a публика нетремице глеедаа... Погрешио је Његош рекавши: благо оном ко довијек живи... Па видите шта пропушта!
Све смо већ видели: и проводаџисање, и мување, и упражњавање секса, и свадбе, рађање беба, размењивање жена... Али ни онај последњи обред, везан за крај животног циклуса, неће остати забатаљен. Ускоро креће емисија "48 сати -- сахрана". /Имате цирка четрдесет осам сати да се опростите с ближњима (мада, ко им јебе матер лицемерну), да "скрстите руке" и да вас покопају. Ваше је само да умрете (ми сносимо трошкове), камере су укључене./ Људи моји!
А како то, питам стрину, пријави се ко би желео да умре? (Па му онда телевизијска екипа бане кад се не нада и де буди спреман да загњуриш у Стикс! Или дођу тек по "свршеном послу"; а џаба, кад главни лик не може да се обрадује својој слави.)Видитељка (нагађам да би морала бити жена, можда чак с особитим телентом за нарицање) пропитује родбину, размерава њихову тугу, копа им (оним помодним изливеним ноктима, с мацама, зекама и цирконима) по ранама, да види којег више боли. Ко вам је умро, дека? Је ли вам жао деке? Јок, ко га јебе!
С ожалошћеном (донекле стварно, а однекле нушићевски) породицом бира погребну опрему (и од дебелог погребника изнуђује попуст од двадесет посто). Да ли храстов, да ли јаворов сандук? Једноставан или китњаст крст? Жути или љубичаст покров, од дамаста или оног ко цедило (ако ће фамилија да уштеди који динар и претрпи коју злураду примедбу познаника: зар је ТАКО заслужио покојник, мало ли им је оставио?).
Повремено ТВ-екипа надгледа копање раке. Водитељки ветар тера косу (док она тера ветар капом) и високе танке штикле побадају се у разгажену иловачу. Најбржи (вероватно и најмлађи) од гробара баца ашов (који притом звекне колегу у колено и овај се пресамити од бола), хитро искaче из "вечите куће" (туђе, богу хвала) и отима земљи плавушу (узгред је, тобоже случајно, опипавајући блатњавим рукама). Мајстори, срећан рад! Јесте ли се уморили? Да тргнемо по једну љуту! Ајд живели (мислим, сем овог који је умро)! Докле сте стигли, седми ашов вадите? Алал вера!
Очистивши касније чизме од блата, укључи се у оно коло наопачке; кад је већ ту, можда и коју сузу пусти. Па зближи се с народом, јеботе, саосећа. /Можда се укључи и у сумануту потрагу сродника за уштеђевином покојника: а ко ће знати је ли теглу с новцем, проклетник, на таван или у пушници под пепео скрио?/У кухињу завири, па и окуси мало сарме, пите с вишњама (жене јој нуде све најбоље комаде). Ммм, изврсно; ни на једној сахрани још такве нисам јела! /На крају сезоне могла би се бирати најбоља посмртна пита. И најбоља редуша -- жена која готови храну за даће./
Кад крене церемонија, камере на све стране зверају: како која снајка нариче (и прави паузе да поправи шминку, не би ли на екрану деловала што утученија, а опет лепа); чији су искази поетичнији и која се ослања на лирску народну поезију; која узима комплет црнину, а која само црну мараму...
Камера, иде! Марамице у руке, нек се сузе лицем котрљају! Пази, снима се! Молим солисткињу у првом реду нек крене с нарицањем! Пратећи вокали, спремни? Идемо! Јаој мении, сиња кукаавиицее, што не ставих пудер ја на лиицее; јаој мении, како сам сад блеедаа, a публика нетремице глеедаа... Погрешио је Његош рекавши: благо оном ко довијек живи... Па видите шта пропушта!
Нема коментара:
Постави коментар