Породични романтичар (или шта једна бабадевојка о љубави има да каже, тј. прећути)

У соби јасно чујем свог оца како, не скривајући смех (можда својеврсну очараност) у гласу, чита о јучерашњој просидби пред камерама. 

Наиме, неки је водитељ, прерушен у Деда Мраза, у живом програму запросио своју колегиницу . Он чита мајци, готово узбуђен, а свакако импресиониран. /Донекле то доживљава и као личну срећу: будућа млада сваког јутра, док се он спрема за посао, извештава на ТВ-у./ 

Ја вртим главом у неверици и гунђам себи у браду: боже, шта је с овим човеком? (Одрастао човек, срамота! Да сад може да живи живот испочетка, вероватно се мојој мајци не би удварао тако што је саплиће док она игра коло. Тешко мени, тај би се у ријалитију оженио./

Све чешће се испоставља да ја нисам ич романтична. /На кога ли сам се уметнула? На оца очито нисам.../ Или пак не волим патетику, отрцане фазоне колико и отрцане, стереотипне (свеједно јесте ли или није камера укључена и јесу ли актери у крупном кадру, са сузама радосницама) просидбе... Он клекне и извади прстен, или цвет, или и једно и друго... Он пита: хоћеш ли... (јок, неће мачка сланине) бла-бла; она једва дочека да урликне: дааа... 

Много бих се разочарала да ме неко запроси (јавно или у четири ока). Па то као клинци кад питају: хоћеш ли да пођеш са мном? Где да пође? У три лепе? Хоћеш ли да се удаш за мене? Е, сад више нећу!
Кад се воли, нема ту шта да се пита и озваничава. Обома је све одмах јасно и ћутећи се потпуно разумеју. Кад љубави нема, нема сврхе да се о њој говори; кад постоји љубав, нема потребе...