Како је сестра неспретно дограбила мобилни с комоде, тако је нехотице на под срушила таблет. И ни трепнула није, а камоли рекла: ију. Зато сам ја (не нарочито оштро, ипак нисам представник владе) протестовала због њеног немарног односа према тој драгоценој справи. /Да будем искрена, не сналазим се баш најбоље на томе (оно пипање прстима ми не паше, стално нешто омашим), али, злу не требало, умео је да буде од користи./
Не може то тако лако да се полупа, насмеја се један рођак (који таблет најпосле и подиже). Зет, који је такође мирно посматрао невољу у којој се таблет нашао, а није у помоћ прискочио, само примети (женину равнодушност према властитим грешкама, због којих би другом уши пробила или очи извадила): а кад би мени пао...
/Сестра се истог трена зацерека (луда жена -- и њој би се о главу обило... или већ неком органу не би по вољи било), а ја тек који секунд потом (обично ми вијуге у сличним ситуацијама раде сто на сат, али, ето, данас окасниле). Ах, моје омиљене три тачкице, због којих понајчешће пуцам од смеха. И које непажљивим говорницима прете импотенцијом./
... То би била трагедија, надовезах се на зетову (злослутну) условну реченицу. Ма не секирај се, и за то има лека... свака апотека (мислим, ако не помогну биљни чајеви и народна медицина... видарица која веште руке има...). Сем ако је нека екстремна немоћ, пу-пу.
Не може то тако лако да се полупа, насмеја се један рођак (који таблет најпосле и подиже). Зет, који је такође мирно посматрао невољу у којој се таблет нашао, а није у помоћ прискочио, само примети (женину равнодушност према властитим грешкама, због којих би другом уши пробила или очи извадила): а кад би мени пао...
/Сестра се истог трена зацерека (луда жена -- и њој би се о главу обило... или већ неком органу не би по вољи било), а ја тек који секунд потом (обично ми вијуге у сличним ситуацијама раде сто на сат, али, ето, данас окасниле). Ах, моје омиљене три тачкице, због којих понајчешће пуцам од смеха. И које непажљивим говорницима прете импотенцијом./
... То би била трагедија, надовезах се на зетову (злослутну) условну реченицу. Ма не секирај се, и за то има лека... свака апотека (мислим, ако не помогну биљни чајеви и народна медицина... видарица која веште руке има...). Сем ако је нека екстремна немоћ, пу-пу.
Зету, наравно, ко и сваки пут кад се нас две углас смејемо (а смејемо се ко луд на брашно, а камоли кад пада што не сме) на његов рачун, не би право. Само нас прострели погледом (у каталогу погледа регистрованог као "ви нисте нормалне"), због обичаја да иза свега реченог чујемо нешто друго, и промрмља нешто заузврат, што, на срећу, нисам најбоље чула.
Нема коментара:
Постави коментар