Несаница која ме месецима (а можда и годинама, не водим прецизну евиденцију) мори има разне узроке: кратак дан, а бујна машта и велика стваралачка жудња; љубавне муке (најтеже су кад љубави нема); којекакве и којечије обавезе, потурене као кукавичје јаје...)...
А некад, као ноћас, изазива је и лак за нокте (зелени, мада то није ни од каквог значаја за поенту). Налакирам нокте у ситне сате (умало да кажем под старе дане; не знам откуд ми то, кад сам у цвету младости... а цвет полусвео), па морам да чекам док се осуше (паметније ми је но да замажем постељину и покварим, какве-такве, нокте... некад и моја девиза: "не види се из авиона" не буде тачна). Зато куцам по тастатури (то могу, сасвим опуштено, а и успешно, да радим и склопљених очију (увек хоће оне да спавају кад ја нећу и не могу; после им досади да се опиру, па легну на руду, тј. на тастере).
Нема коментара:
Постави коментар