ОВО је твој Београд

Кад год одем код њих, Матија и Миа ме питају: колико дана ноћиш? Кад кажем да ујутру идем, они се растуже и протестују. Морам у Београд, правдам се увек. И тако, тај Београд се баш испречио између нас. Све ређе нас троје заједно спавамо у њиховој дневној соби. Све мање се виђамо. Морам у Београд. А кад одем, ја не умем да се вратим. Или се вратим полумртва, изнурена, изнемогла. Нисам ни за шта, а камоли за кућне вратоломије са сестрићима. 
И још ме пита Матија: јеси купила "оно ц'вено" (суву папају, коју он воли да грицка; добро је, двеста грама ни сто педесет динара, једно време је само очекивао аутиће). Хоћу, купићу ти, кад одем у Београд.
Вечерас је у Дому синдиката била представа "Маша и медвед". Стога се моја најужа фамилија сјатила у главном граду. А он, град, празничан, окићен, сав се сија (од украсних сијалица и радосних лица). На све стране јелке и лампиони, лизалице, кокице... 
Кад се у Кнезу нађосмо, па потом застадосмо крај пролаза на Теразијама, Матија ми одоздо (са свог нивоа) продрма торбу, не бих ли на њега обратила пажњу. ОВО је твој Београд, упита /вероватно прилично очаран). Насмејах се. И твој је, рекох, наш Београд. /Ја никад нисам био у Београду, потом је у пролазу изјавио. Изгледа да га нисмо скоро доводили, заборавило дете. И базање по тржним центрима не рачуна./