Радовала јој се ја или не, она се примиче (миц по миц и ето је). И увек долази с великом помпом. Звончићии, звончићии звоне целу нооћ... Џаба затискујем уши, џаба жмурим...
Гледам последњих дана излоге. Сви пуни јелових гранчица (углавном вештачких), црвених, златних и сребрних украсних куглица (и куглетина, богме -- свак према својим оквирима -- стакленим). Како су и улице преливене светлосним новогодишњим украсима, ни ја не успевам срце отргнути празничном расположењу. Није да ми то исто срце кипти од среће, али не могу, ма колико хтела (да будем контраш, намћор и очајник), да се уздржим од осмеха. Овде јелка, онде Деда Мраз, тамо ирвас, овде жбун... а не, не, то је уљез... Свеједно, ала ј' (бар пред Нову годину) леп овај свет!
И сви излози пуни су црвене одеће. А као да је највише црвеног доњег веша (за који жене, стиче се утисак, не жале паре), или мени, из неког разлога, баш то запада за око. Црвене гаће, свакојаких сорта, и брусхалтери, црвени они халтери (с којима ја не знам шта бих)... црвене чарапе... /Од свих чарапица ја понајвише буљим у термо доколенице с ирвасима и Деда Мразевима. Шта ћу: нисам типична заводница, а немам ни кога да заводим... Мада, да се не лажемо, ко зна какав потенцијал у мени чами, не би то доколенице могле ни потрети ни зауздати. Па шта би фалило: црвене чарапе, црвена капица, црвена пиџамица... а испод пиџаме... амм... кхх...ммма ништа... И црвене или зелене шоље (две, две) с топлом чоколадом. Па јелка крај камина и неки удобни лежај... (не паше баш животињска кожа, ја волим живот, па и туђ ценим). Ех, каква би то Нова година била... И како би се чоколада слила... паа... ма ништа.../
Зурим и ја у све то црвено. И лепо ми, свиђа ми се... /Али шта ће ми? Ко да продавци у кесу мећу и љубав гратис./ /И радо се, нарочито у децембру (понесена том црвеном еуфоријом), у ту боју облачим. Некако се од ње заруменим, зајапурим, развеселим...
Гледам последњих дана излоге. Сви пуни јелових гранчица (углавном вештачких), црвених, златних и сребрних украсних куглица (и куглетина, богме -- свак према својим оквирима -- стакленим). Како су и улице преливене светлосним новогодишњим украсима, ни ја не успевам срце отргнути празничном расположењу. Није да ми то исто срце кипти од среће, али не могу, ма колико хтела (да будем контраш, намћор и очајник), да се уздржим од осмеха. Овде јелка, онде Деда Мраз, тамо ирвас, овде жбун... а не, не, то је уљез... Свеједно, ала ј' (бар пред Нову годину) леп овај свет!
И сви излози пуни су црвене одеће. А као да је највише црвеног доњег веша (за који жене, стиче се утисак, не жале паре), или мени, из неког разлога, баш то запада за око. Црвене гаће, свакојаких сорта, и брусхалтери, црвени они халтери (с којима ја не знам шта бих)... црвене чарапе... /Од свих чарапица ја понајвише буљим у термо доколенице с ирвасима и Деда Мразевима. Шта ћу: нисам типична заводница, а немам ни кога да заводим... Мада, да се не лажемо, ко зна какав потенцијал у мени чами, не би то доколенице могле ни потрети ни зауздати. Па шта би фалило: црвене чарапе, црвена капица, црвена пиџамица... а испод пиџаме... амм... кхх...ммма ништа... И црвене или зелене шоље (две, две) с топлом чоколадом. Па јелка крај камина и неки удобни лежај... (не паше баш животињска кожа, ја волим живот, па и туђ ценим). Ех, каква би то Нова година била... И како би се чоколада слила... паа... ма ништа.../
Зурим и ја у све то црвено. И лепо ми, свиђа ми се... /Али шта ће ми? Ко да продавци у кесу мећу и љубав гратис./ /И радо се, нарочито у децембру (понесена том црвеном еуфоријом), у ту боју облачим. Некако се од ње заруменим, зајапурим, развеселим...
Данас на каси у кинеској радњи чекам ред и гледам како нека девојка (што за новогодишњу ноћ можда има "паклени план"... а момка можда нема) плаћа црвени брус. А ја се мислим: сви ти брусхалтери су вам добра инвестиција једино ако их неће ваше руке саме откопчавати. Иначе, џаба вам новци (склизнуше у џеп Кинеза), моји синовци...
Црвено обууци, нек слуути на... радост (канда све ове жене што пред Нову годину пазаре гаће ту радост увећавају наводницима) тако поручује неки народњак. Чак се и у часописима вазда подвлачи да у новогодишњој ноћи треба обући црвене гаћице (што баш гаћице, немам појма, али могу да претпоставим; канда је већини људи ту центар свега; не, не, ништа ја не спорим...). Добро, кад кажете, ајд, обући ћу... а онда лећи... и покрити се јорганом до грла (хладно је, чак и у црвеном вешу, нарочито у новогодишњој ноћи, кад нема руке која нежно грли).
Црвено обууци, нек слуути на... радост (канда све ове жене што пред Нову годину пазаре гаће ту радост увећавају наводницима) тако поручује неки народњак. Чак се и у часописима вазда подвлачи да у новогодишњој ноћи треба обући црвене гаћице (што баш гаћице, немам појма, али могу да претпоставим; канда је већини људи ту центар свега; не, не, ништа ја не спорим...). Добро, кад кажете, ајд, обући ћу... а онда лећи... и покрити се јорганом до грла (хладно је, чак и у црвеном вешу, нарочито у новогодишњој ноћи, кад нема руке која нежно грли).
Нема коментара:
Постави коментар