Јадна не била: кућу промашила

Кући сам могла да приђем с две стране. Да аутобусом одем до последње станице, па да шипчим узбрдо кроз маглу и с тешком торбом о рамену. /То ми се није милило./ И да сиђем неколико станица раније, па ухватим сеоски аутобус, којим ћу се до куће спустити низбрдо. То је подразумевало прелазак друма на потпуно неосветљеном месту (једина светлост допире с фарова аутомобила, али уздати се у њих  није  много паметно), тумарање кроз маглу, изврдавање двоквадратних рупчага на споредном друму и најбрже могуће преваљивање пружног прелаза (без икаквог светлосног сигнала) до потпуно мрачне окретнице аутобуса. И онда неких петнаестак минута чекања и дрхтурења (у друштву непознатих људи, што се у магли чињаху као авети).
Нема веће среће но кад се у магли назру две слабашне светлосне тачкице. У ствари има: кад у тачкама спознаш фарове, кад возач окрене аутобус, паркира га и отвори врата... а ми путници грунемо у топло окриље. 

Завалих се на првом седишту, али на страни супротној од оне на којој ми је кућа. Онако разгрејану, мисли ме (тешке, или бар мучне, какве су ових дана; мисли пред којима се неми, а суза не пушта) обузеше. Рачунала сам да ће се аутобус кретати нешто спорије него иначе. Али кад видех да је прошло већ петнаест минута, баш се изненадих. Побогу, баш је претерао. Ваљда би сад требало да се припремим за излазак. Да будем искрена, нисам дотад ни гледала кроз прозоре. А и да јесам, тешко да бих ишта видела. Кад утом бус коначно опет стаде и отвори врата да нека жена с дететом изађе, умало се нисам шлогирала. Као у бунилу, препознавши Дом културе, затетурах се и искобељах напоље. Дошло ми је да прснем од беса. Па ја сам промашила станицу! О, мајко (што ме овако смушену и изгубљену роди), промашила сам властиту кућу! /Да не поверујеш: уопште нисам осетила низбрдицу, која мојој станици претходи... и у коју сам се уздала као у оријентир./ Еее, разумем (и не тек од вечерас) оног јадника који се у народњаку исповеда: може човек да промааши улицу и броој... али јаа сам промашио читав живот своој... Имали бисмо нас двоје, уз који литар вина, о чему да зборимо (док нам жал за младошћу ко чума за вратом седи... а компаса нигде, ни од корова)./

И сад сам, ипак, морала да идем узбрдо. Баш као да сам пола сата пре тога одабрала прву варијанту довлачења до огњишта. Само сам изгубила пола сата, или бар двадесет минута (а време је новац и лако испада из сламарице). Преко прече (и магла ми очи заварава), наоколо ближе, а узбрдо пешачење ти не гине (кад живиш у облацима, мала).