Никад ми кућа (све и да је само трошна колиба) није угоднија и дража но у магловито и мокро јутро. Тад се уз њу грчевито припијам ко дете, престрашено светом, уз мајчине скуте (вероватно бих се и ја, ридајући, мајчине сукње машила, да се није досетила, па тренерку облачи).
А морам да изађем и млатарам мачем, правећи се да се силно борим (и да живот, мој противник страшни, није она брката јуначина пред којом су пале мегданџије грдне).