Баба је држала Сташу у наручју, што је Игњату дошло згодно да јој (Сташи, не баби), мало се помучивши, свуче доколенице, па да се томе смеје. Сташа се само смешила, без намере да се буни или брани. Канда је у том разголићивању и уживала. А баба се одмах сетила, те запевала: оп, мала босонога, како живиш без онога, како живиш без онога...
Шта то певаш детету, пренеразих се и завртех главом негодујући. Па без онога лоле гаравога, пожури баба да оправда свој музички избор. Ма јесте, ко да ја не знам ту песму. Док поменеш лолу, направиш паузу од пола сата. Па осећам ја цезуру и опкорачење на незгодном месту... Текстописац је имао јасну намеру (и успео) да слушаоцима, кроз тобожњу танану чежњу за драгим, потури ласцивне мисли.
У праву је била моја баба. Кад је мајка пре неколико година исту песму певала Маши, свекрва је прекорила: ти детету певаш безобразну песму (о малој што ходећи босонога угрожава своје здравље, једнако као и сексуалном апстиненцијом)!
У праву је била моја баба. Кад је мајка пре неколико година исту песму певала Маши, свекрва је прекорила: ти детету певаш безобразну песму (о малој што ходећи босонога угрожава своје здравље, једнако као и сексуалном апстиненцијом)!
Нема коментара:
Постави коментар