Наишло мојој сестри да прича о порођајима (не онако крваво, хвала богу, не спада у онај тип жена који о првој спознаји мајчинства прича са страшћу окорелог ратника; други су моменти били осветљени).
Није, каже, запамтила, ону прву сцену с ћерком, одмах пошто се на овај свет измигољила. А сина је с пупчаном врпцом запамтила. И кад се родио, одмах је заплакала.
Вероватно су сви мислили, насмеја се, да плачем што сам дете добила (људи су склони патетичном виђењу), а ја плакала од среће што се нисам (као на првом порођају) мучила, већ одмах породила.
Није све онако дирљиво како се чини. Мајка, дакако, новорођенче воли, али плаче од среће што не боли.
Нема коментара:
Постави коментар