Седела сам на тераси опуштено (и пристојно; додуше, туника ми беше провидна, од саме чипке), не сумњајући у своју женственост (то, бре, што кажу ножем да сечеш), кад Игњат прође крај мене и нешто ми неразговетно добаци.
Молим? Овлаш и кратко спазивши моје међуножје, примети: ти (имаш) ђођо (то вам је његов израз за мушки, или пре његов лични, полни орган)! Једва скапирах шта прича. Ма немам ја (канда сам исувише једра, збуњујем дете), откуд ми, почех да се браним. Имааш, навалио он ко мутав и не одустаје. Немам, не одустајем ни ја (и немам намеру да под старе дане мењам пол; није да знам шта ћу и с овим, али шта је -- ту је). Имаш, хоће силом да ме убеди. Немам, ја сам женско, бре, девојчица (добро, која деценија горе-доле не мења ствар).
Јок, море, ништа није помогло: морала сам да прихватим нежељену промену пола. Дечја машта и ђођо додаје (без икакве надокнаде) тамо где га нема. И шта ћу, неспретно с њим корачаћу, док се не сродимо, ђођо и ја.

Комарци ме дискриминишу

Сви се жале да их комарци нападају. А мене већ годинама неће ни да окусе, просто ме срамота. Не знам шта је у питању. Пре много година, у детињству и тинејџерском добу салетали су ме као луди. Нису ли потом почели да ме дискриминишу? Зналци кажу да ми крв није слатка. Ма јеестее, сад ће још да бирају и крвну групу. A, додуше, како сад преносе оне вирусе (кад прво убоду неке птице селице, па се намераче на људско чељаде), куку, куку, џаба им било, нек ме заобиђу у широком луку.

Нервирам се кад то учини било ко, али мрзим кад ми на Фејсу захтев пошаљу Нокти Милева, Обрве Јасмина, Педикир Здравка, Торбе Јелена, Венчанице Бранка и сл.

Каже мој зет: па мисле да ћеш да се удајеш (злу не требало). И да хоћу, моја би венчаница била зелена, а не бела. И сама бих креирала, не треба мени нико капу, па ни венчаницу, да кроји.

Стога, одступите, капути, кошуље, венчанице... и остале "одевне" смарачице.

Море и младожења

Лепо се проведи, речено ми је пред полазак на летовање, и да нађеш тамо једног... пужа (малог ко у оној песми). Е, добро је да не рече (иако помисли) мужа.
Кaнда неки људи приморје замишљају као тржницу згодних (или не) мушких тела, као берзу потенцијалних младожења. А мој одлазак на море као потрагу за сродном душом или пре телом (душевне одлике међ голишавим светом не долазе нарочито до изражаја). /Што бих га баш тамо тражила, не знам. Ваљда се рачуна да је већи избор, сви на једном месту и оскудно одевени, па нема лаже, нема преваре./
Није први пут да пред море добијам сличне саветe. Као да ја тамо идем не бих ли нашла мужа или момка, шта год. /Ко би ми веровао да ми то никад није пало на ум?/ А и да имам намеру да процењујем квалитет, ја у тој маси ништа не разазнајем: све то исто, гомила разгаћених (мање-више длакавих, што их аутоматски дисквалификује) мушких створова (разних доба и с једном истом мишљу, која их гони да зверају уоколо, у женске купаће костиме).
Што се мене тиче, сви ти мушкарци изврнути у дебелој ладовини или, још горе, они посвећени сунчању, могу да одахну: уопште их не примећујем. И боље да се и они мене клоне но да привијају колутове црног лука на сујету.

Досадна праћакала

Излуђују му деца што ми се око главе праћакају (од тога ме више нервирају само матори коњи, тј. очеви, стричеви, кумови, ујаци... те деце, који се понашају истоветно, и још мисле да је то шармантно) и по очима ме прскају. Јуче ми се једна мала у гуми, с маском на очима (а без намере да зарони), не знам из ког разлога, примаче сасвим близу. Гледа она мене, гледам ја њу, и ниједна реч да изусти нити поглед да скрене. Напокон она замлатара ногама, не престајући да ме (можда изазивачки?) гледа у очи.
Е, мала, опсовах у себи, ако те дохватим за та стопала, па те зафрљачим до Дубровника, други пут ћеш да размислиш пре но што се на мене наврзеш.

У комшије има охохо видео-бима

Звезда је играла с не знам ким, а није да нисам питала. Питала сам, рекли су ми, али нисам запамтила... јер кад ми људи говоре оно што ме не занима, чак и ако питам, одговор ми на једно уво уђе, а на друго изађе... или, чешће, уопште и не улази; ја бленем само као теле у шарена врата, можда упитам још који пут, и можда ми једнако толико одговоре, али немам појма шта (иако још увек одлично чујем). Зато смо с плаже дошли раније, а моји зетови су се пред утакмицу спустили спрат ниже, до наших љубазних домаћина и њиховог телевизора.
У вили изнад нас, сестра и ја видесмо с терасе, није се гледала утакмица, али такође је владала нека ванредна ситуација (обично је мрак и нигде никог). Кроз огромно стакло видесмо да Руси гледају неки шестоквадратни ТВ, или видеобим, или бог те пита шта. Преко читавог зида промичу неки људи, тако да је читаво насеље могло опуштено да гледа и види јасније но неки у својој дневној соби.
И сетисмо се тога данас у мору. Не зна сестра какво је то чудо, не знам ја, али можда зет зна, питаћемо. Можда је телевизор, можда је видео-бим или нешто треће, а и веће. Наједанпут мени сину: а можда није ништа од тога, но му је само светларник од стакла за лупе! И зацерекасмо се обе (од тога се море још јаче усталаса) и пре но што наведох хипотетичку ситуацију (од које би радознали комшилук гадно пострадао): замисли да човек изађе из купатила без баде мантила, ала би комшинице попадале у несвест! /Ма јок ја, ја бих само одвратила поглед, евентуално пљуцнула гадљиво. Наопака сам, брате, да бог сачува!/ Замислите само да се нека од њих нађе на тераси (као моја сестра и ја) и да качи веш (као ми), па се мало нагне преко ограде (на време смо се тргнуле), не би ли боље звирнула у комшијско гнездо (канда неки филм беше)... зачас се преко пресамити, штипаљке се распу и... пу-пу, далеко било: ето је зачас сломљеног кука како цвили и кука: у комшије има охохо видео-бима.
Комшије, кад место зида имате стакло за лупе, никако уза њ не прислањајте... ништа што би у женског света изазвало аритмију, тахикардију... или повраћање (има разних жена).

Са шеталишта допире музика из кафића. Однекуд из брда допире песма неких младића (не знам зашто, али канда не разазнајем женски глас). А ја сам уморна и снена, и човек сам, и ништа сам, и жена.

Е, да ми је седамнаест година... а још се нисаам љубилаа... ала бих и ја певала, певалаа...

Захвална сам животу на инспирацији и списатељском дару, једино то ме истински усхићује. Све друго ме усрећује, али ме и жалости.

Данас на једном порталу прочитах како је "пукла сезона у Црној Гори". А ја где год на плажи згазим, нечија мајка закука. ;)
Не можеш, брате, да се домогнеш воде, а да пре тога не пригњечиш сијасет ногу и руку, да не нагњечиш једнако толико којекаквих главурда. Да из неба плаха киша падне, ниђе не би на земљицу пала, већ на добре коње (на јунаке јок, влада оскудица)... То све само уоколо звера (у млада, готово нага, тела) и у себи њишти! ;)

Шта се бијели у гори зеленој, мислим Црној Гори? Ал' је снијег, ал' су лабудови? Да је снијег, већ би окопнио (и ниво би мора порастао), лабудови већ би полетјели. Нит је снијег нит су лабудови, но ме ко сир мајка је родила, тврдоглаву, да с' опирем сунцу (соларијум не пада ми на ум). ;)

На Црогорском приморју тренутно доминира зелена боја и тако ће бити и наредних дана. А онда ће се Србија наново чудесно зазеленити. ;)

Мишићи за главу

Поређали се бесмо по лежаљкама, спремни да уснимо под боровима. Ја се ушушках крај Маше и Мие, али ми глава не стаде на њихово јастуче. Док сам мислила да подметнем своју торбу (беше ми најближа), сестра предложи да узмем Матијине мишиће (за пливање).
Ајд, рекох, дохвативши један, да узмем тај кад немам боље (јаку мишицу да на њој снивам, а власник да се смеши и не мари што га жуља).

Добро би било

Ја, рекох сестри, могу у шетњу и право с плаже, не треба ништа да се дотерујем. Нећу да се удајем (па да се трудим не бих ли кога импресионирала; а и да хоћу, не бих да га импресионирам шминком и гардеробом, већ собом), додадох (то ми је кључни аргумент за све). /Неће жаба у воду... кад јој је далеко бара, ни мачка сланине... кад је ко Танталу воће./
Добро би било (и за мeне, а нарочито за њих, да ме скину с грбаче), прогунђа мој зет. Добро би било, но писано није (или при крају свеске тек, још се крије).

Ми никад нисмо сели да оговарамо друге људе, она рече. Шта, оговарате их стојећи? /Па спашћете с ногу, аман, седите, неће пропасти свет!/

Скини мантил

Док ми бејасмо у води, Матија, што је из ње изашао, стајаше крај мора, наг, додуше у баде мантилу, али раствореном. Тако се, док је неодређено зурио, сасвим јасно видеху (што код деце његовог узраста није ни чудно ни ретко) његове гениталије.
И мени наједном тај призор би смешан. Матија ко манијак, рекох сестрама. А мајка му довикну: Матија, скини мантил (не, не спрема га мајка за истакнуту позицију у мрачним куцима, но би да се дете на сунцу сушне)! Скини мантил, добацих и ја, показујући рукама да мантил разгрне наглим покретом, ко манијак у парку. Да се откине од страве срце некој баби.

Пошла сам вечерас с плаже да са сестричинама прошетам. Три сестричине ко три виле (а ваљда ни тетка пуно не заостаје; истина, случај је хтео да сестра обуче моју зелену хаљину, па сам ја била у њеној белој туници -- од тога сам сигурно била мање замамна), две крај мене, једна на мом куку.
Гледају нас жене док пролазимо, гледају ме с три дивне девојчице и видим како се разнежено смешкају, и завиде ми. /А ја поносна, насмејана, просто цветам./ Не знају да их нисам ја родила. И можда мисле: како је срећна ова мајка (нарађала се, а још се добро држи)!

Чувај леђа

Кад бирају купаћи, жене мисле на то да им из горњег дела не испадају груди, да им не кипи ни са стране, да се не усеца под пазухом... Нико не мисли на то да ће у води једном иза њих стајати неко ко ће купаћи желети да им одвеже.
Тако се моја сестра, у води до колена, држећи најмлађу сестричину, загледала у даљину. А син јој се примакао с леђа и... Није дете криво, рекла сам јој, те машне просто маме: повуци ме, повуци ме (и сама се једва уздржавам)...
Срећа  да јој за леђима бејах и ја (а Сташа спреда ко параван), да сместа спречим бруку. Убудуће, решила чврсто сестра (а богами и мени би било паметно, није да сестрићи већ нису покушавали да ми једнако науде), везиваће у чвор, за сваки случај (деца су кер: није им веровати).
И још ми рекла: боље теби да одреши, ти си девојка (чак и у сложеници с бабом), бар су лепше (па је то разлог да се разголитим на пуној плажи?). Ма немој, ја могу (и хоћу, шта ми тешко) и са седамдесет да будем девојка (кад немам мужа), па ко да би то на нешто личило.

И зет је подговарао малог несташка да само мени дреши купаћи. Дакле, жена (девојка, чудо неко које јесам) без мужа свима је на мети (а некима и на памети). А овом мом зету вазда је трн у оку моја (неразумљива и голема) честитост, па хоће да ме осрамоти.

Жена на бетонском блоку

Путовало се целу ноћ, па ко се како снашао и како се коме заломило. А мени на крилу ноге од сестрића, ноге од сестричине... кичма се извила ко спирала, али шта да се ради (кад оног гепека на крову нема, да ме привежу). 

Целим путем, не могох очи да држим отворене, али канда никад нисам ни заспала сасвим. И све се трудим да гледам, бар кроз кањон Таре (или тањон Каре, како једном рече моја сестра) и Мораче, да не пропустим најбољи део. Али сан ми не да (ко ми крив што сам ноћима спавала мање но што ми треба).
Кад се, око пола девет, коначно сместисмо на брду (одакле већ годинама гледамо на море), презалогајисмо (шта је ко стигао: ко сендвич, ко баклаву, ко (можда баш ја) и једно и друго, ко чоколадицу... шта је ко уграбио у оном метежу), поизвртасмо се (деца присилно, а ми још како радо) по креветима (да дремнемо, да се исправимо и одморимо).
Око два се избудисмо (који нису хтели добровољно, избуђени су), покуписмо крпице и спустисмо (ко аутом, а ко, својом вољом, пешке, пречицом која, ја одока тврдим, није пречица) до плаже.
Купали се, па и за појас заденули. И одлучим ја да прочитам штогод од оне књижице за разбибригу, кад сам је већ понела. 

Померим се у страну, тј, који метар изнад "кампа" и седнем на један камен, тачије одваљени комад бетона да читам. А како виде да сам села и шта сам наумила, сан ми се кришом прикучи и стаде да ме салеће и очи да ми обара. /Јесте жена на камену, али нема кад о старости и пропадљивости (а руку, на срце, још и није за бацање) да мисли, кад јој се спааваа.../ 

Ја читам, он око мене облеће, те ми глава клоне. Тргнем се, прочитам два-три реда, увек иста, па ми капци падну. И тако ко зна колико пута. Не узмиче он, али не предајем се ни ја. Борим се свом снагом да не заспим, али, сила је то, превари ме на трен. Тргнем се одмах и видим људе који ме гледају  и смеју се (све време су вероватно, са задовољством, посматрали моју борбу, ко да сам гладијатор у арени,  и ишчекивали исход, можда чак прогнозирали резултат). Живи ме срам појео: зар да се докони купачи забављају мојим клонућем?
Разрогачим очи (ко мачак Том кад на њих стави шибице), па прочитам поглавље до краја и достојанствено се вратим под борове, да се стропоштам на лежаљке и заспим мирним сном.
 

Кад бираш пашу, гледај да вам исте гаће пашу

Кад кренемо на море, на његовим колима обично једва се гепек затвори: вире одасвуд торбе, кесе, дечја колица, кофице, торба с лаптопом, лопте... нема чега нема. /Срећом, свастика још не вири, некако се сабије на задње седиште./
Хаљина, сукања и мајица колико волиш; можда нећемо све ни обући, али нек се нађе (не знамо ми сад шта ћемо желети да обучемо), не носимо у рукама, таква је женска филозофија. Мушкарац, мој зет (који тој филозофији баш није склон нити у стању да је појми) гунђа... и пакује. Све на шта по собама и ходницима налети: све торбе, кесе, кесице и кутијице које је жена по собама и ходнику, односно креветима и подовима, потрпала (па се сви о њих саплићу). У кесама (практичним јер се лакше удену између торба) патике, сандале, лутке, капе...
Најважније је понети купаће, сви кажу и сви се слажу. Схватио је то и мој зет јуче. Кад се наспавао, одморио од пута, решио да се спреми за боравак на плажи. И кренуо по апартману кесу да тражи... А кесе нема, а кесе нема, нема, нема (ко оног тече у песми Тијане Дапчевић): негде у кући, стотинама километара далеко, заборављена дрема. Од свих кеса које је могао да заборави, човек заборавио кесу с властитим гаћама и тазе купаћим шортсевима. Снуждио се, није да није, и жена му била ко покисла. /А он се брзо разведри и досети да се може спојити лепо и корисно, оно што има (неочекивану слободу у пределу појаса) с гаћама које нема. И рекао: жено, направићемо неко чудо! Али она зна за јадац, чуда јој преко главе (и не подлеже еуфорији): доста је три (чуда што кмекећу)./
Ко нема гаће, не мора чак да има ни среће, довољно је да има пашу, који своје гаће није заборавио и који је вољан да их подели (добро, није пристао баш из прве, морали смо да га убеђујемо... како је подељена срећа двоструко већа; мислим, није то баш најбоље поређење -- количина гаћа је преполовљена, али ето). Чињеница да су те пашине гаће (неке добре, ваљане) купљене недавно (а хваљене и колико јуче), још се отплаћују (жена гомилу на рате узела; кад се већ може, што да троши кеш) наводи на сумњу да је кеса намерно заборављена. Таман ме жена обезбедила, гунђао је овај други, с гомилом гаћа, и не вреди.

На плажи се жена спрдала с мужевљевом судбином, називајући га гологузаном (ни гаћа ни шортсева за купање, све нови новцити, тек купљени... код куће залудни чаме).
А с вечери, пред туширање јој сину: у тој кеси биле су и њене гаће! /Несрећа никад не долази сама: кад тата нема гаћа, без њих често остане и мама. Добро, то није увек несрећа, знам.../ Још више се сневеселила, али нема разлога за такав јад. /Видиш да се другом не треба подсмевати, никад не знаш шта ће тебе да снађе./ Нема разлога за секирацију: две сестре, поделиће (кад могу они из загонетке: троје браће -- једне гаће), гаћа ко плеве, наћи ће се већ (а може мало и да се пропере).
Кад "бираш" пашу (није важно какве су му очи, каква коса, плата, нарав...), гледај да вам исте гаће пашу (злу не требало).

Grudi na rate (kad nema kod mame, a ima kod tate)

Ne mogu reći da se požalila, zakukala ili zavapila. Tek je primetila kako nema grudi (a onda i, ne skidajući majicu, pokazala, da ne mislimo da je u pitanju hiperbola: nema znači NEMA). Mislim, to je moj izraz, ona je rekla s.... (Ali ja ne mogu da kažem s... zato što je meni neprijatno da kažem s... i što, ako se i usudim da kažem, s... mnogo smešno zvuče.)
I stvarno: ravno ko daska, da ne poveruješ, ravno pod libelu. Pa stavi silikone, rekoh ko iz topa. Ja, koja nisam naročiti pristalica estetske hirurgije, nisam imala ni najmanju dilemu. Ako bi te to (sem ženstvenijom) učinilo srećnijom, ne oklevaj, imaš moju podršku.
Ko zna koliko to sad košta, kiselo odvrati ona, a već joj se oči zacaklile (kanda dosad nije ni razmišljala o rešenju što je nadohvat ruku, tj. grudnog koša). Zna internet: kucaj na Guglu, pa vidi kako stvari stoje. I koliko god da košta (a ja mislim da svemu pada cena), diži kredit i traži pouzdanog hirurga (nemoj nekog neproverenog, pa da ti napravi trouglaste).
Od momenta kad sam joj pomenula tu mogućnost, i sama je o tom počela ozbiljno da razmišlja. I da pretražuje cene po internetu. Evo, hiljadu i osamsto evra, kaže. Kad je drugi put kliknula, kaže: pala cena, hiljadu i petsto. Klikni na treće, rekoh, biće hiljdu i dvesta.
I otvori dušu: ne bih ja to mnogo, jednu dvojku (eto, a u školi nije mogla očima da je gleda), samo da imam. Ne budi skromna, umešah se, nek bude trojka (kad je bal, nek je bal).
Kad mužu saopšti svoju odluku, a bogami i plan, on je takođe imao predlog: uradi jednu... pa kad skupimo pare, onda drugu. (Mužu je kanda malo što je inače jedi: rekla mu je da ne šeta po kući bez majice i nabija joj kompleks: on ima, ona nema -- sve naopako.)  To isto rekla joj je kasnije druga sestra (praktični ljudi, u zemlji gde se živi na rate). Mislim, prvo je rekla: šta će ti to? A kad vide koliko je situacija (pod majicom) ozbiljna, predomisli se: pa ugradi! (Eto, ima šesnaest porodičnih blagoslova, još da nabavi evre.)
A postoji još jedan način da se stvar (jeftinije) reši: pa dobro, onda ti budi tata, a ja ću mama, rekao joj muž. I vuci siti, i s..e na broju!

Хлеб с машћу

Беше већ поноћ наступила, пун месец нас држао на оку док журно прелазисмо двориште. Отишле смо само да се јавимо, па да спавамо (не може баш сваку ноћ да се вилени, тј. Маша би можда и могла, али ја сам потпуно измождена). 

Баш тад Маја је осетила да је гладна, баш тад и Марко је пристигао кући из града, баш тад Маја је ставила на сто хлеб и маргарин, а Марко маст и нарезао парадајз на колутиће...
Понудили су и мене, али рекох да сам опрала зубе, иако ми већ другу ноћ праве зазубице (а преко дана се не сетим да спремим тај специјалитет из детињства).
Само тренутак потом рекох: ма дај, опраћу зубе поново (једном се живи). Одсекох кришку, ни дебелу ни танку, таман, премазах је слојем масти, танким, тако је најбоље, тако највише волим, и пребацих велики колут сласног домаћег парадајза. Мммммњаммм, шеснаест бих пута зубе прала и шеснаест кришки у поноћ појела. Али нисам, појела сам то једно.
Како ме видела да мажем маст, Маша се запањила: аха (ухватила сам те), ти кажеш да то није здраво! Ма ко каже (побркала је лончиће), то је здравије од уља, само не треба претеривати (нећу ја то јести трипут на дан, отприлике трипут годишње). Ја сам рекла за маргарин, то је смрт (за крвне судове). Аха, настави Маша да ликује, значи лажеш, имаш дечкаа, ти све лажеш (па и да га немаш)! Дакле, ако гдегод скривате дечка, будите опрезни: никако не једите хлеб с машћу, сви ће знати.

Играчке за море

Маша ће на летовање понети лутку, пола сирену, а пола жену. И кад иду у шетњу, каже, биће жена, с ногама (на којима, додуше, не може чврсто на земљи да стоји), а кад пођу у воду, ставиће јој пераја (уз која такође невешто плива).

А шта ћеш ти да понесеш од играчака на море, упита ме озбиљно. Најре се насмејах (ко да су мени за игру потребне играчке), а потом и досетих: лаптоп (то ми је ко део тела, па га носим хтела-не хтела)!

Једна тета, два мала детета

Док сам чувала само Сташу, доста ми је био само телевизор од картона, који сам јој повремено турала на главу. Кад је пристигао и Игњат, ситуација је почела да се компликује. Треба забавити истовремено два човечуљка, од којих сваки тражи пуну пажњу за себе.
Кад је цртани престао да буде занимљив, тетка је донела неку овећу пластичну канту, која се у ходнику затекла. Онда се тетка сетила па је канту на кревету преврнула. И послала Игњата у кухињу по две кашике. Он се вратио са тачно тим бројем, али виљушака. /Љуби га тетка, он зна да броји!/ Не, Иги, кашике, КАШИКЕЕ! Да не дангубимо, тркнула сам сама.
Али видевши брата како заносно бије кашикама по импровизованом добошу, и Сташа је закмечала. Добро, овај добош је довољно велик за обоје. Њој сам прибавила две мале кашичице. И онда је кренуло ударање: мало деца, мало тетка у помоћ прискаче. А баби се коса диже, и притисак скаче. /Баба обожава теткине идеје./ Онда је и то постало досадно, па је Игњат похитао и донео све расположиве виљушке и кашике, кашичице, укључујући и једну дрвену. Потрпао све у канту, па звечи, а сестра арлауче да јој се канта врати: још се није налупала.
После узмем Сташу да пресвлачим. Скинем јој мајицу, а да навучем боди, и то све док ја лежим на леђима, а она седи на мени. Игњат ме за то време стиснуо с леђа за врат, и вуче ме к себи, у крило. Мало му је снаге фалило да ме удави. Потом се углави између сестре и мојих уста, седе да се њему посветим. Упомоооћ, викала сам, упомоооћ, удавише ме! Коначно је у собу ушла моја мајка и ич се није потресла. Ладно би могли да ме убију и ви не бисте ни знали, рекох. /А вероватно би поцркали од жалости, па на миру наставили да пуше и гледају ријалити програме./
Потом је она хтела млеко, али од маме (која није ту), и он је хтео своје, али од краве (или од тетрапака). И док је Игњат пијуцкао лежећи, ја сам њу љушкала и певушила. Ја њој певам, она се опире, а он весели. Хајде скочи као малии зеекаа, еејј! Он извади из уста цуцлу и кликну: ееејјј... Док сам још који пут отпевала "у свету постоји једно царство" и "једног зеленог дана" (по мом искуству, две неприкосновене успаванке), обоје су били у царству снова.
Једним ударцем оба сестрића. И сад ми мирна глава, док једно дете крај другог спава.

Поклон и сузе

Она има шеснаест година. И има дечка, тазе. А дечку био рођендан, па му је (него како) купила поклон. И расплакао се (мислим, јесте да је Рак, али баш је кмезав) због поклона. Па шта си му поклонила (морам или да испаднем духовита или да цркнем), главицу црног лука, иситњеног?

Добар за кашику

Прави човек на правом месту: мој отац изваљен у кухињи на кревету  (обавезан део намештаја у традиционалној, сељачкој, кујни -- подразумева се да ће домаћица, пошто промеша вариво варјачом, пожелети и да прилегне; чим се домаћица превари и придигне, домаћин ће да се стровали), док ја завирујем у рерну и запиткујем га за стање колача, који он нити види нити се у њ иоле разуме.
Ставила сам пуно шљива, критикујем сама себе. Ма ниси, добацује он, а нит види мене, нит шпорет, нит шљиве (главе не окреће, он гледа на југоисток, а сви ми на североистоку; шта је, одока, не треба мени компас за кућну оријентацију)... Не знам да ли ми је колач испечен, кењкам, много је шљива, декави се... Ма, биће добар за кашику, добацује мој отац (износећи свој став, без намере да ме утеши).
То је човек оптимиста: колач не може да не успе, само му се разликује агрегатно стање и врста прибора којим се до уста транспортује, али остаје јестив.

Кинези и криза

Е кад Кинез каже извол'те и осмехује се, задње време дошло и криза до грла!
И то није све. У једној сам радњи питала могу ли да пробам зелене сандале за плажу. Наравно. Огледалу се нисам надала, али ме обавестише о његовој локацији. Можете да седнете, још ми рече продавац. А онда ми и показа табуре лево од улаза. И да видим како ми стоји, и да седнем, не бих ли се лакше обула! Ко се тој угодности надао!
Док сам пред огледалом окретала стопало овако и онако (тако ја, ко кретен, и кад пробам мајицу: гледам и спреда и позади, једном, двапут, шеснаест пута...). Кинез, газда, баци поглед, па, готово радосно, кликну: ооо, комплет (који погрешно акцентова, али не мари)!
Да, да, комплет него шта, насмејах се: зелене ми фармерке, зелене сандале... Зелено, волим те, зелено (чак и кад си кинеско; а, искрено, нису нимало лоше те мрежасте сандалице).

Спала књига на три слова: три ноћи спавамо (сем ко пати од несанице; пу-пу, ја нисам више из те приче), па једну брм-брм, а онда бућ и брч-брч. ;)

Буба, буба (спасавај се ко може)

На поду купатила, крај отворених врата, лежао је мртав лептир, незаинтересован за све око себе. 

Ја га можда не бих ни приметила (како човек с временом постане равнодушан према туђој смрти). Али се Ињат, спазивши га,  озбиљно узруја и ухвати маглу кроз ходник, ширећи међу укућанима панику: буба, буба! /А кад је недавно на готово истом месту, опружен ко пола коња, лежао јеленак (бар га је моја мајка тако идентификовала), застрашујућ с оним роговима и мени, Игњат је са сестрама долазио да га осмотри изблиза./
Не бој се, рекох, ево затворила сам врата (не, нисам одржала опело, ни сузу пустила, нити сам тај танани леш уклонила; те погребне обичаје препустила сам другима, који не зазиру од метле и буба). /Како сам се осећала моћно: штитим нејаког сестрића од мртвог лептира... који ни жив ником не би наудио, све и кад би хтео./ Али он је свеједно, осврћући се повремено и унезверено, трчао ходником колико га ноге носе, не би ли се докопао сигурног тла. Улетевши у моју собу, сместа погура врата како би се затворила (и ваљда очекујући да сваког часа мртав лептир на њих груне), ич не стрепећи што у соби нема светла.

Не бој се, рекох кад га достигох, тј. и сама у своју собу ступих. Не бој се, неће лептир, тетка је ту (да те од њега штити као од, у најмању руку, помахниталог бика).

Увек треба проњушкати по дечјим торбама с пеленама и одећом. Никад се не зна шта је затурено по унутрашњим џепићима. Не волим ову данашњу плазму, али кад нема кише... једем шта има. ;)

Маказе и прсти

Игњат ме из дана у дан посматра како којешта сецкам: папир, меки картон, тврди картон, картонске кутије, конце, крпице... И хоће и он, разуме се (које дете не би?), но тетка не да (да се дете посече).
Кад не сечем, све (сем алата, испоставиће се) држим на сигурном месту (за које Игњат, разуме се, не зна или га, пак не може дохватити; додуше, онда зна да примакне табуре до регала, с табуреа побаца сву одећу коју ја ноћима свлачим и ту набацујем, па се попне и нишани шта му треба). Једног дана Игњат се неочекивано домогао маказица, па се окреће и обрће, али ничег згодног да маказама стисне. И тако, кад сви скренуше поглед, а у близини једино бејаху Сташини прсти, он одлучи да их прекроји. Сестра, што прсте не знаде да повуче, већ је стрпљиво, заинтересовано гледећи, чекала да брат реализује своју креативну замисао, плакала је потом као киша (док је силна крв из маленог прста лила).
А кројач пет пара не даје (за сестрину засечену јагодицу и крупне сузе на лицу). Што је дозвољено да кроји нек убудуће на дохват руке стоји (да не мора сестру да сече).

Штетност аналогије

Једна од Игњатових занимација јесте мерење. За то је најчешће користио дедин црвени метар, савитљив дакако. Мерио прагове, врата, зидове...
Затим му се у руци нашао картонски лењир. Лично сам му показала како се и за шта користи. И мотао га као конац, како му је воља. /А воли Игњат и да кроји. Тако је картонски лењир исекао на три дела, а један од њих (спречила сам да све снађе иста судба) након неколико дана додатно уситнио (ко да је лењир главица лука)./ 

Потом је узео велики пластични, и, канећи да га смота у ролну, преломио га сместа, на три комада. /Истог трена мени је притисак скочио на триста -- не волим кад ми се уништава имовина./ Дечко, не може се баш све савијати како ти падне на памет.
А шта ти је аналогија (штетна и наводи ме на трошак -- морадох нови лењир од по метра да купим). Мисли дете: ово је лењир, и ово је лењир, овим се мери, и овим се мери, овај се савија, и овај се... сломи.

Мачка у гуменим чизмама

Тек што сам јутрос изашла из буса и, закопчавајући јакну, похитала ка станици градског превоза, зачух с бочне стране: мачко, где си ти? Не знам зашто се освртох (кад се на такве и једнако глупе вокативе не одазивам), ваљда што је било готово сигурно да се на мене мисли. И обратила ми се жена, једна познаница, с којом сам можда два-три пута седела у аутобусу, па смо и размениле коју реч. Хм, ни да смо нешто блискије, не би ми пријало сврставање међу те четвороношце. Аман, жено, никаква ја мачка нисам, сем ако ми падне на памет да (од беса) огребем, а можда и уједем. Из пристојности (преко чега све човек због ње не пређе) одговорила сам на питање и осмехнула се чак, кисело додуше, не упуштајући се у објашњавање како ја ни у ком случају не спадам у ту женску сорту.
Док сам предвече силазила низ улицу Краљевића Марка, за леђима зачух мјаук, људски (сва срећа не беше фебруарски урлик). И не окретох се, наравно. А онда крај мене прођоше четири страна, канда шпанска, млада мачора (један од њих се није уздржао, пустио свом нагону на вољу). Можда умишљам, можда тај мјаук и није мени био упућен, ко зна шта све човека принуди да (м)јауче. А нисам чак ни умиљата, нит знам нит волим да предем... Могу само да гребем, рекох већ, ако запне. Дошло ми да погледам не вири ли ми реп из зелених фармерица, није ли напрасно никао (иако кафу не пијем), а да ја нисам ни приметила. /Мислим, бар да га ћушнем негде, да заташкам срамоту и избегнем незгоду (шта ако ми неко стане на реп? могло би гадно да буде -- да паднем, да крикнем, да нападнем...)./ Дошло ми да погледам, али нисам. Тако сам можда на аутобуску станицу ступила као мачка у гуменим шареним чизмама.

Дођем увече касно кући, па само не могу да изједем све што сам данас пропустила. ;)

Одавно не чух никакву прогнозу за смак света. Најновији се најављује за 29. јул. Бар ће ме затећи међу морским таласима, с погледом у брда овијена маглом и ушима пуним песме зрикаваца. :)

Највећи овонедељни медијски шок изазвала је цена хаљине у којој се венчала Ана Ивановић. Ево ја још не могу да верујем! 275 евра? Па, мислим, ко да није имала више. Важно је да кошта много и да осмисли неки чувени (макар и немаштовит) креатор. Ако не зна, што не пита!

Да јој добро стоји, да буде пријатна и удобна, да се њој допада -- то уопште није битно. Какав би наслов био да је за венчаницу издвојила десетину хиљада! Еехх, Ана, шкртице!

Интелектуални поглед(и)

У току беше филмски фестивал, што за већину значи изједање пљескавица, кокица и шећерне вуне, чему следи или претходи спуштање низ гумени тобоган и вожња аутић(им)а.
Већина одраслих никад (за све ове године) није погледала ниједан филм, није ушла у биоскопску салу (знају тек да је Центар за културу горе на брду и да се у њему нешто збива и до по ноћи светли). Само се упараде, па шетају, поздрављају се, брбљају, децу храном засипају. Срећнији, који децу на време сместе у кревет (и имају коме да их повере на чување), обилазе кафиће и иду "на музику". 
И док јој се браћа и сестре забављају (додуше, редовно  изјутра гледају фестивалске цртаће), Сташа се градом у колицима воза и књигу чита. /Не да тета да јој бука смета./ Сви ждеру, галаме, све врви, а она књигу раширила, баш се удубила. /Гледају људи и осмехују се у неверици, а осмехује се и тетка поносно./ И то није поза. Чита одистински, тј. слике гледа, а овцу поготово. 
Од малих ногу се учи и с књигом зближава. Листа, гледа, мудро ћути, листа... па те погледа... некако интелектуално, рекох сестри, Па кад јој се спава, исцери се она (што мајка може да те упропасти, други нека и не покушава). /Дакле, ако је мајци веровати, између интелектуалности и снености мала је разлика./
А ја, видела сам многе жељне сна и, верујте, нису деловали нимало интелектуално.

Ширење (у времену и простору)

Неко пре неки дан рече да се женама, како бивају старије, шире рамена (ја лично мислим да им се не шире него повијају, што готово ништа не мења).
Једино што се мени шири јесу видици и интересовања.

Најбоља другарица на свету

Честитавши ми рођендан, она ме назвала и најдражом другарицом, најбољом на свету. Гласно сам се питала зашто, чиме сам те титуле заслужила. Можда зато што никад другарицама не солим памет, не попујем, не паметујем... Сваку пуштам да буде оно што је и да иде својим путем (чак и кад је стрампутица), оном брзином која јој паше или је, из неког разлога, неизбежна. Подржавам колико могу и колико ми је дозвољено. Кажем своје мишљење и да бих волела да је храбрија, да се усуди, да закорачи на следећи степеник, да сам сигурна да би успела... Али ништа не намећем, не гурам је у леђа као што очеви децу ненавиклу на море  загњурују силом у воду.
Свако има право да са својим животом ради шта му воља. Ако лупиш главом о зид (а и од тога те нико не може заштитити док верујеш да ти је лако прескочити; уосталом, и то води увис: удариш се, пребројиш све звезде на небу, па ти се разбистри, сване и видиш јасније шта ћеш и куд ћеш), ти ћеш да јаучеш, твоја ће глава бити модра. Ја могу само да ти превијем који колут лука. А џаба да вичем: не тамо, не тамо, увек ћеш мислити да сам те обманула.
Другарица је ту да срећу дели, да добро жели и да пружи руку ако ћеш је прихватити. Не да бије по прстима, виче но-ноо и спутава кораке. Иди камо желиш (чак и ако се чини да не напредујеш) и мораш (можда баш уназад), ја сам ту ако устреба (са мном да се смејеш, на рамену да ми плачеш).

Ти спадаш у децу

Кад је планирна Матијина рођенданска журка, Миа закључи: има да буде више одраслих него деце. А одмах потом (да не буде забуне) додаде: ти спадаш у децу (па како другачије?)!

Не знам шта коме дајем

Кад почне нов месец, ја морам да допуним перонску карту. Бесплатна је и као услов мораш да имаш уплаћену месечну карту. Али сваки пут ја заборавим шта на шалтеру треба да пружим. Тако пре неки дан дадох карту за вожњу и личну карту. Нисте ми дали перонску, каже жена, а ја гледам као теле у шарена врата. Готово унезверена, покушавам да разумем шта ми говори (мозак ми је последњих дана преморен). Нисте јој дали перонску, насмеја се дечко који је био пре мене. Јао, лупих се вербално по челу, не знам више шта коме дајем.  /Више пута се десило да на перон покушавам да уђем уз помоћ чланске карте Народне библиотеке. Провлачим и провлачим по оном парату, а никако да искрсне зелена стрелица. И у библиотеци сам место чланске карте пружала аутобуску или личну карту./
Не знам више шта коме дајем. Али знам шта (ником) не дајем (проклета да сам).

Знају маме (старија је квочка него пиле)

Прича ми сестра о тинејџерским недоумицама. Не својим; ћерке јој у тинејџерском добу и свашта их занима. Да ли она која маструбира неће моћи да има децу? Опуштено, рекла сестра, само уживајте. Да ли она која користи тампоне тиме губи невиност? И све тако тешка и озбиљна питања (типа може ли се затруднети од оралног секса).
Другарица једне од њих стално се забавља само с црнцима. Зашто, питала је моја сестра. Па мама, рече она, осмехнувши се, има нешто у вези с њима.. ти не знаш. Шта, имају велик ...., бубну сестра, вероватно и испрвоцирана сумњом у њену упућеност. Јесте, како знаш, запрепасти се шеснаестогодишњакиња. Тако се прича, додаде (да не мисли мама да се поуздано зна). 
Знам, тако се одувек причало, рече мама. И додаде: нисам проверила. Ни лук јеле ни лук мирисале, али обе мит о црнцу знале. /Знају маме и младе су биле: старија је квочка него пиле./

Молим голуба да више ништа не коментарише

Бејах села на клупу крај перона на који ми пристаје аутобус. И да не дангубим и досађујем се, раширила скрипта, па читам ли читам. То се, изгледа, једном голубу није допало, судећи по коментару који ми је с металне греде добацио. Коментар се расуо преко целог листа, Војислава Илића и његовог хексаметра. Можда му стих није по вољи; можда више воли Дучићев дванаестерац? 
И није морао да коментарише баш сад, кад има дијареју. Некима је паметније да се угризу за језик, но да реч изусте, а и овај голуб могао је да да се стисне... Има оних што тврде да је срећа кад те птица помеша с ве-це шољом (а свака птица ко да је грлица -- зачас се нађеш до грла у срећи); далеко јој лепа кућа, таква срећа нек ме заобиђе (боље да сам несрећна него да сам затрпана птичјим изметом).
Сва срећа да ми се у руци затекла огромна зелена салвета (да су ту течну срећу избрише). Сад редовно најпре проверим где су се голубови сместили и камо им је окренута задњица, па на клупи заузмем место које се чини иоле безбедно. С птицама се (чак и кад нису оне Хичкокове) не треба шалити.

Шминкер против фудбалера

Недавно је Матија нашминкао једну сестру. Њој се то допало, па је нашминкао и другу. /За добар рад не треба реклама, хвала се преноси од уста (нашминканих) до уста и муштерије саме нагрћу./ Шта ћеш да будеш кад порастеш, питале га оне, и ложиле га да буде шминкер. А њему слава ударила у главу, па и сам помисли да је открио будућу професију.
А немој то, рече мама, они су некако... ко девојчице, буди фудбалер (ваљда тек та гомила тестостерона што ко вихор вија лопту по терену може да неутралише феминизирану природу шминкера). Доб'о, сложи се Матија одмах, нашавши компромисно решење (да сви буду задовољни и све амбиције испуњене): кад сам мали, бићу шминкер, а кад порастем, бићу фудбалер (ако морам, ако тако треба).

Све је лако кад си млад

У читаоницу свакога дана долази један старији господин. Колико је старији можда и не бих наслутила да неколико пута не чух разговор у пролазу. Е, кад бих ја била таква у вашим годинама, јадала се (или надала) једна срдовечна библиотекарка. И ви сте били млади, рече му пре неки дан девојка на гардероби. Не, ја сам сад млад, уљудно се обрецну господин. Мене не занима шта ви кажете, додаде, мене занима како се ја осећам. 
А канда се осећа добро као што изгледа. Кад кажем добро, мислим витално, полетно. Само по фрагментима тих прича ја претпостављам да можда има и осамдесет лета. А витак, чио, ведар... све уз степенице устрчава. Више енергије у њему има но у мени понекад.
Све је лаако кад си млаад... чак и кад загазиш у позне године.

Чувајте главе

Ја сам иначе готово потпуно мирољубива (филм ми пуца толико ретко да то можемо да занемаримо, а изузећемо и породична кошкања). Али постоји један тренутак кад пожелим да одрубим главу... ону која ми заклони трећину (и то средину) платна у биоскопу. 

Немам ништа против што их мајка роди тако стасите, високе и главате... али куд од силних слободних места одабраше баш она испред мене! Кичму сам извила, покушавајући да изврдам ту главурду и не изгубим нит (ко да је то мени својствено; па да сам Парка, изгубила бих посао... због мисли које ми лутају и немогућности да се усредсредим на мршење конаца).
Мајке, кад обилно храните своју децу и радујете се њиховом напредовању (у тежини, у висини и ширини), имајте на уму да ће једног дана ваша чеда отићи у биоскоп. И да ће иза њих седети неко чија мајка није била толико амбициозна.
Кад љубим, главу губим; кад гледам филм, фиктивно све главе што преда мном штрче, одрубим.

Како се осећаш данас, упитала ме једна од сестара. /Све је добро док се не осећам на зној. ;)/

Ништа мање изгубљено него досад и једнако изгубљено као одсад. Могу да дувам свећице до бесвести, малецки пламен неће осветлити мој пут.

Жене с метлом (ко је рекао вештице?)

Не, нисам је очекивала на том месту (да јесам, већ бих нашла начина да је заобиђем, дошла бих други пут). У реду је што журим (или се само правим, не бих ли избегла неминовно), то уопште није проблем -- њој је и два минута сасвим довољно да испита здравствено и свако друго стање комплетног мог (нахереног) породичног стабла, све до последње гранчице, укључујући и најкрхкију и најсувљу (што сам, по свој прилици, лично ја), односно да прочачка актуелне биографске чињенице свих оних што на њима, хтели-не хтели, седе, леже, клече, чуче, или висе (ко обешен за главу, а ко наглавачке).

Како ми је отац и како ми је мајка шта је данас кувала како ми је сестра једна па и друга раде ли ми зетови како су са здрављем како зарађују како су ми сестрићи свих петоро понаособ да ли добро једу и редовно каке како сам и ја јесам ли завршила... нешто што сам давно започела (нисам? од жалости јој умало метла из руке не испаде) радим ли од чега живим како подносим имам ли мужа или бар дечка јесам ли срећна да ли редовно једем парим ли се (редовно повремено никако с једним с многима дуго кратко за медаљу траљаво радо нерадо) или не...
Она је супер, и то да се каже, ради плату прима а и муж јој добру плату има цветају им руже и зими и лети деца иду у школу  и супер су ђаци вредни радни сналажљиви...

Ршум каже: иза сваког угла неки ђаво чучи, нека мука чека да човека мучи. Тако и у мом животу: вазда ме, на сваком ћошку, пресрећу неке сотоне и једва чекају да ме унакрсно пропитају. То човек не може да верује шта све те створове занима. Све то (задивљујуће, признајем) стаје у свега пет минута, максимум седам. Док сам трепнула, била сам исцеђена ко сунђер.
И шта ми преостане, но да погнем главу док она високо нада мном... стоји на мердевинама с метлом у руци и паје зидове (или паучину).

Неколико дана бејах без интернета. Нема интернета, па да видиш како спавам као бела лала.

Тајна која пламти

Обукла сам била дугу сукњу с крупним наранџастим цветићима (гледам се у огледалу и не могу да престанем; кад градом прођем, боље да сви очи заклоне). А шешир ми беше зелен, као и шал којим сам пред сунцем скривала кожу. Мама моје школске другарице, мимоилазећи ме, примети: јаоо, што си лепаа! Шта ми тешко, ко пролеће и ливада цветна варошицом да прошетам.
Надомак аутобуске станице, на пумпи, два господина крај аута бејаху усред неке расправе о пољопривредним машинама (то сам накнадно увидела). И кад бејах на два-три метра од њих, онај гојазнији (у атлет мајици, што још не појми да више није момак који је био), с кантом за нафту у руци, одмеравајући ме, прекори саговорника: ти мислиш о преси (а не знаш да има и важнијих, или бар примамљивијих, ствари од балирања сена); јоој, судбино (окрутна, што више ускраћујеш но што дарујеш)!
У себи се насмеших (иако ми име није Судбина... а и да јесте -- нисам његова... по свој прилици ничија нисам). Закопчана  тј. завијена у шал до грла, тако заноси тајна. Да буде примећена, жена не мора да буде гола, чак ни разголићена. Ни врат ни рамена (што је ваљда најсензуалније) не назиру ми се, вири тек мало ножних, жгољавих, готово неугледних (али са зеленим лаком) прстију. Но боје ко ватра, букте и сукња и блуза,  букте улице којима ходам, букте срца пред којима ми се сукња залепрша и тињају дуго за недостижним (на које сећам)... А ја се распламсавам од неутољиве чежње (не знам да ли више своје или туђе).
Свако има оно што му (више) не треба, чико, а оно што жели... нема нико. Обоје смо трагички јунаци (што за оним чега нема баш зато све силније жуде). Свет обилује таквима, и сва је прилика да ниједног друкчијег није.

Теча којег нема

Има једна песма у којој се апострофира мала бебо: дођии, мала беебоо, твоја мамаа туу је, дотакнимо неебоо... Онда на сцену ступа тата (а беба бива све сањивија): дођии, малаа беебоо, твооој татаа туу је...
Али кад ја љуљам бебу (ону коју ми је сестра родила), знам да оба родитеља гурнем с бине (не брините, ко мачке су -- дочекају се на ноге) и будем главна (кад ја певам, имам право и да слободно располажем сижеом). Дођии, малаа беебоо, твоја теткаа туу јее, дотакнимо неебоо (само се мало пропнимо на прсте)... 

Беба ме гледа, тачније шкиљи, јер очи једва држи отворене... А Маша лежи на кревету, такође слуша и надовезује се: дођи, малаа беебоо, твоој течаа туу јее... /Па јасно: где је мама, ту се у близини мота и тата. А где је тетка, мора бити и теетка./
Зацереках се. Теча којег нема Машина је болна тачка и вазда покушава да га прокријумчари, ако не у теткин живот (и кревет), бар у песму (где тетка и тетак не могу да се опиру).

Клима (именица или глагол, како је ком воља)

Тај наш аутобус један је од најлошијих, а можда баш и најгори, главом и брадом, тј. седиштима и чиме хоћете: ништа то не ваља. Док смо се вечерас укрцавали (прошло осам, а спарина притисла), један момак (осетивши неки дашак освежења или, пре, несносно зујање) упита возача: и клима ради?
Ма како не ради клима, одговори мајстор, кад се све клима (мало фали да се распадне у парампарчад). И кад нема климе, мајстор кроз аутобус одашиље хумор као освежење.

Прерано увеле

Старије жене (то су ове мало млађе од мене ;)) никако не би смеле да претерују с кварцовањем. Не само зато што је штетно (штетно је за све узрасте), већ што од тога бивају, наизглед, старије.
Ком се виде бели зуби (и жути су бели кад на црном сину)... тај из соларијума не излази. Истуривши црне бутке, ка старости журно гази. 

Огледалце, огледалце моје, зар нисам дивно прегорела? Да, сад си сва као чварак и као ружа увенула.