Хлеб с машћу

Беше већ поноћ наступила, пун месец нас држао на оку док журно прелазисмо двориште. Отишле смо само да се јавимо, па да спавамо (не може баш сваку ноћ да се вилени, тј. Маша би можда и могла, али ја сам потпуно измождена). 

Баш тад Маја је осетила да је гладна, баш тад и Марко је пристигао кући из града, баш тад Маја је ставила на сто хлеб и маргарин, а Марко маст и нарезао парадајз на колутиће...
Понудили су и мене, али рекох да сам опрала зубе, иако ми већ другу ноћ праве зазубице (а преко дана се не сетим да спремим тај специјалитет из детињства).
Само тренутак потом рекох: ма дај, опраћу зубе поново (једном се живи). Одсекох кришку, ни дебелу ни танку, таман, премазах је слојем масти, танким, тако је најбоље, тако највише волим, и пребацих велики колут сласног домаћег парадајза. Мммммњаммм, шеснаест бих пута зубе прала и шеснаест кришки у поноћ појела. Али нисам, појела сам то једно.
Како ме видела да мажем маст, Маша се запањила: аха (ухватила сам те), ти кажеш да то није здраво! Ма ко каже (побркала је лончиће), то је здравије од уља, само не треба претеривати (нећу ја то јести трипут на дан, отприлике трипут годишње). Ја сам рекла за маргарин, то је смрт (за крвне судове). Аха, настави Маша да ликује, значи лажеш, имаш дечкаа, ти све лажеш (па и да га немаш)! Дакле, ако гдегод скривате дечка, будите опрезни: никако не једите хлеб с машћу, сви ће знати.