Ја сам иначе готово потпуно мирољубива (филм ми пуца толико ретко да то можемо да занемаримо, а изузећемо и породична кошкања). Али постоји један тренутак кад пожелим да одрубим главу... ону која ми заклони трећину (и то средину) платна у биоскопу.
Немам ништа против што их мајка роди тако стасите, високе и главате... али куд од силних слободних места одабраше баш она испред мене! Кичму сам извила, покушавајући да изврдам ту главурду и не изгубим нит (ко да је то мени својствено; па да сам Парка, изгубила бих посао... због мисли које ми лутају и немогућности да се усредсредим на мршење конаца).
Мајке, кад обилно храните своју децу и радујете се њиховом напредовању (у тежини, у висини и ширини), имајте на уму да ће једног дана ваша чеда отићи у биоскоп. И да ће иза њих седети неко чија мајка није била толико амбициозна.
Кад љубим, главу губим; кад гледам филм, фиктивно све главе што преда мном штрче, одрубим.
Мајке, кад обилно храните своју децу и радујете се њиховом напредовању (у тежини, у висини и ширини), имајте на уму да ће једног дана ваша чеда отићи у биоскоп. И да ће иза њих седети неко чија мајка није била толико амбициозна.
Кад љубим, главу губим; кад гледам филм, фиктивно све главе што преда мном штрче, одрубим.
Нема коментара:
Постави коментар