Жене с метлом (ко је рекао вештице?)

Не, нисам је очекивала на том месту (да јесам, већ бих нашла начина да је заобиђем, дошла бих други пут). У реду је што журим (или се само правим, не бих ли избегла неминовно), то уопште није проблем -- њој је и два минута сасвим довољно да испита здравствено и свако друго стање комплетног мог (нахереног) породичног стабла, све до последње гранчице, укључујући и најкрхкију и најсувљу (што сам, по свој прилици, лично ја), односно да прочачка актуелне биографске чињенице свих оних што на њима, хтели-не хтели, седе, леже, клече, чуче, или висе (ко обешен за главу, а ко наглавачке).

Како ми је отац и како ми је мајка шта је данас кувала како ми је сестра једна па и друга раде ли ми зетови како су са здрављем како зарађују како су ми сестрићи свих петоро понаособ да ли добро једу и редовно каке како сам и ја јесам ли завршила... нешто што сам давно започела (нисам? од жалости јој умало метла из руке не испаде) радим ли од чега живим како подносим имам ли мужа или бар дечка јесам ли срећна да ли редовно једем парим ли се (редовно повремено никако с једним с многима дуго кратко за медаљу траљаво радо нерадо) или не...
Она је супер, и то да се каже, ради плату прима а и муж јој добру плату има цветају им руже и зими и лети деца иду у школу  и супер су ђаци вредни радни сналажљиви...

Ршум каже: иза сваког угла неки ђаво чучи, нека мука чека да човека мучи. Тако и у мом животу: вазда ме, на сваком ћошку, пресрећу неке сотоне и једва чекају да ме унакрсно пропитају. То човек не може да верује шта све те створове занима. Све то (задивљујуће, признајем) стаје у свега пет минута, максимум седам. Док сам трепнула, била сам исцеђена ко сунђер.
И шта ми преостане, но да погнем главу док она високо нада мном... стоји на мердевинама с метлом у руци и паје зидове (или паучину).