Прави човек на правом месту: мој отац изваљен у кухињи на кревету (обавезан део намештаја у традиционалној, сељачкој, кујни -- подразумева се да ће домаћица, пошто промеша вариво варјачом, пожелети и да прилегне; чим се домаћица превари и придигне, домаћин ће да се стровали), док ја завирујем у рерну и запиткујем га за стање колача, који он нити види нити се у њ иоле разуме.
Ставила сам пуно шљива, критикујем сама себе. Ма ниси, добацује он, а нит види мене, нит шпорет, нит шљиве (главе не окреће, он гледа на југоисток, а сви ми на североистоку; шта је, одока, не треба мени компас за кућну оријентацију)... Не знам да ли ми је колач испечен, кењкам, много је шљива, декави се... Ма, биће добар за кашику, добацује мој отац (износећи свој став, без намере да ме утеши).
То је човек оптимиста: колач не може да не успе, само му се разликује агрегатно стање и врста прибора којим се до уста транспортује, али остаје јестив.
Ставила сам пуно шљива, критикујем сама себе. Ма ниси, добацује он, а нит види мене, нит шпорет, нит шљиве (главе не окреће, он гледа на југоисток, а сви ми на североистоку; шта је, одока, не треба мени компас за кућну оријентацију)... Не знам да ли ми је колач испечен, кењкам, много је шљива, декави се... Ма, биће добар за кашику, добацује мој отац (износећи свој став, без намере да ме утеши).
То је човек оптимиста: колач не може да не успе, само му се разликује агрегатно стање и врста прибора којим се до уста транспортује, али остаје јестив.
Нема коментара:
Постави коментар