Молим голуба да више ништа не коментарише

Бејах села на клупу крај перона на који ми пристаје аутобус. И да не дангубим и досађујем се, раширила скрипта, па читам ли читам. То се, изгледа, једном голубу није допало, судећи по коментару који ми је с металне греде добацио. Коментар се расуо преко целог листа, Војислава Илића и његовог хексаметра. Можда му стих није по вољи; можда више воли Дучићев дванаестерац? 
И није морао да коментарише баш сад, кад има дијареју. Некима је паметније да се угризу за језик, но да реч изусте, а и овај голуб могао је да да се стисне... Има оних што тврде да је срећа кад те птица помеша с ве-це шољом (а свака птица ко да је грлица -- зачас се нађеш до грла у срећи); далеко јој лепа кућа, таква срећа нек ме заобиђе (боље да сам несрећна него да сам затрпана птичјим изметом).
Сва срећа да ми се у руци затекла огромна зелена салвета (да су ту течну срећу избрише). Сад редовно најпре проверим где су се голубови сместили и камо им је окренута задњица, па на клупи заузмем место које се чини иоле безбедно. С птицама се (чак и кад нису оне Хичкокове) не треба шалити.