Мачка у гуменим чизмама

Тек што сам јутрос изашла из буса и, закопчавајући јакну, похитала ка станици градског превоза, зачух с бочне стране: мачко, где си ти? Не знам зашто се освртох (кад се на такве и једнако глупе вокативе не одазивам), ваљда што је било готово сигурно да се на мене мисли. И обратила ми се жена, једна познаница, с којом сам можда два-три пута седела у аутобусу, па смо и размениле коју реч. Хм, ни да смо нешто блискије, не би ми пријало сврставање међу те четвороношце. Аман, жено, никаква ја мачка нисам, сем ако ми падне на памет да (од беса) огребем, а можда и уједем. Из пристојности (преко чега све човек због ње не пређе) одговорила сам на питање и осмехнула се чак, кисело додуше, не упуштајући се у објашњавање како ја ни у ком случају не спадам у ту женску сорту.
Док сам предвече силазила низ улицу Краљевића Марка, за леђима зачух мјаук, људски (сва срећа не беше фебруарски урлик). И не окретох се, наравно. А онда крај мене прођоше четири страна, канда шпанска, млада мачора (један од њих се није уздржао, пустио свом нагону на вољу). Можда умишљам, можда тај мјаук и није мени био упућен, ко зна шта све човека принуди да (м)јауче. А нисам чак ни умиљата, нит знам нит волим да предем... Могу само да гребем, рекох већ, ако запне. Дошло ми да погледам не вири ли ми реп из зелених фармерица, није ли напрасно никао (иако кафу не пијем), а да ја нисам ни приметила. /Мислим, бар да га ћушнем негде, да заташкам срамоту и избегнем незгоду (шта ако ми неко стане на реп? могло би гадно да буде -- да паднем, да крикнем, да нападнем...)./ Дошло ми да погледам, али нисам. Тако сам можда на аутобуску станицу ступила као мачка у гуменим шареним чизмама.