Путовало се целу ноћ, па ко се како снашао и како се коме заломило. А мени на крилу ноге од сестрића, ноге од сестричине... кичма се извила ко спирала, али шта да се ради (кад оног гепека на крову нема, да ме привежу).
Целим путем, не могох очи да држим отворене, али канда никад нисам ни заспала сасвим. И све се трудим да гледам, бар кроз кањон Таре (или тањон Каре, како једном рече моја сестра) и Мораче, да не пропустим најбољи део. Али сан ми не да (ко ми крив што сам ноћима спавала мање но што ми треба).
Кад се, око пола девет, коначно сместисмо на брду (одакле већ годинама гледамо на море), презалогајисмо (шта је ко стигао: ко сендвич, ко баклаву, ко (можда баш ја) и једно и друго, ко чоколадицу... шта је ко уграбио у оном метежу), поизвртасмо се (деца присилно, а ми још како радо) по креветима (да дремнемо, да се исправимо и одморимо).
Око два се избудисмо (који нису хтели добровољно, избуђени су), покуписмо крпице и спустисмо (ко аутом, а ко, својом вољом, пешке, пречицом која, ја одока тврдим, није пречица) до плаже.
Купали се, па и за појас заденули. И одлучим ја да прочитам штогод од оне књижице за разбибригу, кад сам је већ понела.
Кад се, око пола девет, коначно сместисмо на брду (одакле већ годинама гледамо на море), презалогајисмо (шта је ко стигао: ко сендвич, ко баклаву, ко (можда баш ја) и једно и друго, ко чоколадицу... шта је ко уграбио у оном метежу), поизвртасмо се (деца присилно, а ми још како радо) по креветима (да дремнемо, да се исправимо и одморимо).
Око два се избудисмо (који нису хтели добровољно, избуђени су), покуписмо крпице и спустисмо (ко аутом, а ко, својом вољом, пешке, пречицом која, ја одока тврдим, није пречица) до плаже.
Купали се, па и за појас заденули. И одлучим ја да прочитам штогод од оне књижице за разбибригу, кад сам је већ понела.
Померим се у страну, тј, који метар изнад "кампа" и седнем на један камен, тачије одваљени комад бетона да читам. А како виде да сам села и шта сам наумила, сан ми се кришом прикучи и стаде да ме салеће и очи да ми обара. /Јесте жена на камену, али нема кад о старости и пропадљивости (а руку, на срце, још и није за бацање) да мисли, кад јој се спааваа.../
Ја читам, он око мене облеће, те ми глава клоне. Тргнем се, прочитам два-три реда, увек иста, па ми капци падну. И тако ко зна колико пута. Не узмиче он, али не предајем се ни ја. Борим се свом снагом да не заспим, али, сила је то, превари ме на трен. Тргнем се одмах и видим људе који ме гледају и смеју се (све време су вероватно, са задовољством, посматрали моју борбу, ко да сам гладијатор у арени, и ишчекивали исход, можда чак прогнозирали резултат). Живи ме срам појео: зар да се докони купачи забављају мојим клонућем?
Разрогачим очи (ко мачак Том кад на њих стави шибице), па прочитам поглавље до краја и достојанствено се вратим под борове, да се стропоштам на лежаљке и заспим мирним сном.
Разрогачим очи (ко мачак Том кад на њих стави шибице), па прочитам поглавље до краја и достојанствено се вратим под борове, да се стропоштам на лежаљке и заспим мирним сном.
Нема коментара:
Постави коментар