Danas bi svi nešto da ti prodaju, ponajviše maglu i muda za bubrege. Nit možeš ulicom mirno proći nit na društvenim mrežama biti, a da te neko ne vuče za rukav.

Volim pozorište, ali neću karte; ne šminkam se i neću maskaru od koje plave oči postaju zelene i dva broja veće, neću da kupim čestitke, časopise, kožne rukavice, šalove, kišorane, naročito proizvode iz Avona (posebno me iritiraju)... NEĆU NIŠTA!

Sve što mi zatreba znam gde da nađem.

Ja (izvrnuta kraj Staše na krevetu): Staša, dodaj mi daljinski, molim te!
Staša (izvrnuta kraj mene na krevetu): Ne mooguu, boji me comak.

Drugi put, ja (u istom položaju): Staša, idi reci babi to i to!
Staša (takođe u ležećem položaju): Ne moogu, boji me noga.

Ne smem više ništa da zahtevam, dete će načisto obolestiti. A što ume da izvrda "naporne" zadatke, skidam kapu.

Proteklih dana Matija je više puta kakio, pa me iz kupatila dozivao i strpljivo čekao isturenog dupeta, da mu ga obrišem. Ma vidi koliki si, ne znaš sam da se obrišeš, prekorih ga šaljivo (samo napola, nikad nisam volela da brišem dupeta). Znam, ali neću, odgovori on mirno i odlučno. 
Pa lepo je moja baba govorila: što da gorim ruke, kad imam mašice (tj. tetku). A, vala, pre bih ruku u vatru ćušnula no se malopre pomenutim poslom bavila.

O bato

Pošten svet spava. Disciplinovana deca valjda još uvek u devet idu u krevet, samo moji sestrići kad im se ćefne. Gotovo do po noći vršljaju po ulici: voze bicikle, hoverborde, trotinete. I galame ko puk vojske. Za njima tetka kaska i pripomaže ako kogod ne mogne pogurati pedalu, ako volan skrene u pogrešnom smeru, ako kome popusti pažnja, ako je neko nedovoljno oprezan...

Nedavno Staša zaletela trotinetom i očas posla završila u šancu (očito je meni pažnja popustila), zanemela od iznenađenja. Na greškama se uči, ali učenje zna da bude poprilično bolno.

Te noći Staša vozila bicikl i pevala: Uuu, batoo, moga cam vojeti, ooo batoo, cve cu mii mojee udzelii... Ooo, batoo, moga cam jetetii, ooo, baatoo, kad Staša padne u zanos, lako se može i u jarak strmeknuti.

Kad Staša kaki

Ona uvek čeka do poslednjeg momenta, odlaže i odlaže do krajnjih granica. A onda skoči i počne panično da cupka: upickicu see, ukakicu see! Istog trena ja, ko obezglavljena, jurnem u kupatilo po nošu. I hoću tu odmah da je stavim jer mi Staša trčkara uz nogu, znam da je žurba. Ali ona, i dalje cupkajući ne samo nogama, no nekako i govorom) zanoveta: nee tu, u cobuu!
Postavim joj nošu na pod sobe i vičem "skidaj se", znam da je situacija kritična. A ona, mesto da svlači gaće, poseže rukom za mačetom (ko bi ga znao živ, možda mače deluje kao laksativ). Onda je ja skinem, pa sedne, a mače namesti u krilo. I tako ona kaki, a mače trpi šta ga snašlo.  

A da je njoj stvarno došlo stani-pani, mislila bi na mače kao na sneg lani.

Menjanje ljubimaca

Kad ujutru banu u kuću, najpre dovuku bar po jedno mače u moj krevet.

Jutros se u Stašinim rukama zateklo Biberče, a u Ignjatovim Glavonja (istina ženskog pola; isprva naprednije od ostalih mačića, dok su sad već prilično izjednačeni, ali nadimka se teško rešiti). Sestrići su mi prevrtljivi i nedeljno bar menjaju najomiljenije mače. Trenutno je Biberče, iz nekog razloga, oboma prvo na listi poželjnih. I tako čuh kako se Ignjat buni: Stasa, a e si rekla da se promenjamo?! 

Rekla, obećala, pa se predomislila, pokajala. Uostalom, moj Ignjate, kad ga se već dokopaš, teško je, i na kratko, odreći se onoga što želiš više od ponuđenog u zamenu. To je kao da ti imaš pedeset evra, a neko sto, pa kažeš: E, aj se menjamo! Pa ko je lud?!

Tri sata (tri puta više no što je uobičajeno) provela sam večeras na horu. Na horu? Pričaj ti to nekom drugom, sigurno misle moji roditelji. Jedino ako si nekom na uvce cvrkutala. Promangupirala se pod stare dane. Na horu bila tri sata, misliš da smo pali sa grane.

Odrasli: Jao, PAZI bara, nemoj da se pokvasiš!
Dete (katkad samo u telu odraslog), ushićeno, pre no što u baru natera bicikl ili uskoči, ne mareći za patike: Ajdemo (da) se kvasimo!

Večeras dok je vozio bicikl jednom od sporednih i mirnih ulica, a ja kaskala za njim, Ignjat zadivljeno primeti: Kako je veliko nebo, brate! 

Veliko toliko da te ošamuti, pa tetku bratom nazivaš.

Popravljanje

Iako već beše prošlo deset uveče, Staša uzela da jede plazmu s mlekom. Danas su još mlevenu plazmu nasuli u tri činije, a tek potom kupili mleko, pa ne stigoše pre da jedu. 

Elem, taman kad Staša isprazni činijicu, otac pozva da idu kući. A ona se pobuni: Nee, tataa! I posegnu za drugom činijom. Kanda je rešila redom da ih prazni, ali ofrlje. Vidi, ovo nisi pojela kako treba (ostalo po rubovima za kašičicu sigurno), progunđah uzevši bataljenu činiju, moram sad da popravim (i pokalaišem onaj keks). 

Odrasli su tu da ispravljaju greške svojih potomaka, a tetka naročito hitro u pomoć priskoče (recimo kad treba dokusuriti načete kolače).

Mlade generacije pate od ozbiljnog oštećenja sluha: šesnaest puta moraš da vikneš dok se odazovu, a onda još toliko da obrate pažnju na ono što govoriš.

Šibicarenje

Spaze li tablet ili telefon, svi se načičkaju okolo, pa jedno, recimo, igra igrice, ostali gledaju, sugerišu, navijaju... Džaba što Staša vazda ponavlja moje reči: Ca cmo reki za oci?! (Podseća, a i sama u mobilni bulji, da će vid od toga oslabiti, ko da iko od njih mari.)
Ja se onda na sve načine dovijam da ih od tih sprava odlepim. Zar ne umete da se igrate (i taj jad da me snađe)?! Umemo, odgovaraju najstarije sestričine, prosto uvređene, uglas. Vidite koliko dvorište, izađite, nađite neke činije, igrajte se kuvanja, pijaca (tako smo se mi kao mali igrali: pa mutimo jaja, pravimo torte...)
Hoćemo, tobože jedva dočekaše moj predlog i pohrliše da slede moje instrukcije. Na stolu pod jelovinom istranžiraše jednu tikvicu (što sam posle odbila da probam) i jedan krastavac (koji sam, posle kraćeg ubeđivanja, probala). No iznenadih se videvši na stolu pet plehanih činijica. Bože, pa što ste uzele nove činije? (Zbunjena ja, zbunjene one.) Ja sam mislila da nađete neke kofice, kutijice od krema, sigurno tako nečeg ima u podrumu, po dvorištu.
I što su uzele te nove činije, i đene-đene. No činije sve naopako izvrnute i Mia im, hitro ih povlačeći po stolu, menja mesta: peta na mesto četvrte, četvrta na mesto druge, druga na mesto treće... A pod jednom od činija, kasnije saznadoh, neki Stašin sićušni konjić.)
Pobogu, samo što se za glavu ne uhvatih: em uzele nove činije (baba da im svisne), em uvežbavaju šibicarenje. Možda jednog dana  u blizini Basove stanice vidite neke metalne činijice i devojčice koje ih miču, te viču: sad je ovde, sad je ovde, eno ga onde... dok konju posmatrači ne izgube trag. Blago tetki, ala ćemo pare da zgrnemo! Ko je još video vajde od mešenja peščanih torti!

Ima situacija u kojima samci sigurno blagosiljaju boga za svoj status: kad je na stolu salata s crnim lukom!

Majka (sestri i meni, ironično dakako): Lepo što ste oprale sudove!

Ja (bez imalo griže savesti): To nije moj sektor! (Ja se bakćem sitnom i nešto krupnijom decom, ne mešam se u tuđe resore.)

Sretoh jutros dragu osobu, pa zastadosmo da razmenimo koju reč. Ona je pred porođajem, svaki dan iščekuje dolazak bebe na svet. Lepo, radujem se svačijoj sreći, no sama zbog toga ne padam u zanos. Jedan poznanik, međutim, u prolazu dotaknu prstima trudnički stomak. I, s osmehom od uva do uva, reče: hajde, udri, šutiraj... (Očito pojma nema da je unutra devojčica, a nisu sve, kao moja sestričina, voljne da igraju fudbal.) Iznutra ne bi nikakve reakcije (sem ako je dete prevrnulo očima).
Nekad su žene nasrtale, i na nepoznate, trudnice, te im milovale stomake; sad i muškarci zanemaruju pravila lepog ponašanja. Kad bih bila trudna, pa da me neko po stomaku takne, od jeda bih se prevremeno porodila.

Ignjat i ja sedesmo na ljuljašci, a nekoliko mačića, videsmo, zavuče se pod auto. Ne sviđa mi se njihova nova navika jer onaj ko bude seo za volan možda neće viriti ispod kola. 
Vraćajte se, povikah, a mačići ni pet para ne daju. Haajdee, ruučaak, doviknu im Igi. Što ih zoveš na ručak, upitah (već su bili jeli). Pa hteo sam da ih lažem, reče on, da bi došli.
Gle pametne glavice! Tako mali, a zna šta pali. Nije da nikad i sama nisam primenila slične metode na sestriće. Samo što oni ne mare mnogo za ručkove i večere, mora mamac da bude slasniji.

Priroda me neizmerno usrećuje, ali me (ljudsko) društvo jednako unesrećuje. Tako sam vazda kao na klackalici: šume, livade, drveće, cveće, nebo, ptice... -- gore sam; čovek (i jedan dosta) -- dole sam.

U redu, jeseni, pokazala si zube, aj sad natrag u ćošak (nemam više jorgana)!

Matija i Mia prskaju se vodom sa česme u dvorištu. A baba pokušava da ih odvrati: To nije ništa zanimljivo, sine, da se kvasiš, ja ne razumem!
Sa toliko godina i ne možeš da razumeš da je ZANIMLJIVO. 

Dok se dete ne zaplače

Sestra i ja u spavaćoj sobi preturasmo po fiokama i birasmo dečju odeću za more. A deca se za to vreme sama motahu po dnevnoj sobi. U jednom trenutku Ignjat se stvori na vratima spavaće, držeći činiju i iz nje jedući mleko s plazmom (doduše, kako je plazma preovladavala priličniji bi naziv bio plazma s mlekom). Napravio sam, pohvali se s osmehom i ne bez ponosa. Ja sam sipao u ciniju, a Stasa u solju. (Kad potom kročismo u dnevnu sobu, uvidesmo da plazme s mlekom ima i u tacni, a bogami i po stolu.)
Jao, deco, pojada se sestra (i za glavu uhvati), vi ste gladni (a majka pakuje kofere). Dok se dete ne zaplače, narod kaže, majka se ne seća. No ima dece koja neće da plaču: zasuču rukave, dograbe činiju, recimo iz mašine za sudove (to je najniže, pa i najbliže), mleka iz frižidera naliju, pa mleveni keks stave... 

Neće da budu majci plačljivi podsetnik, uzdaju se u se i u svoje kljuse (eventualno koju stolicu, da je primaknu kuhinjskim elementima). Dok se majka doseti mogu od gladi spasti s nogu.

Večeras na horu žene se raspričale o (minulim i tekućim) trudnoćama. Jedna je žudela za paradajzom usred zime (tad ne beše ovog plastičnog u svako doba), druga da na burek s mesom doda majonez, sve su tamanile kiflice, ludele za testom... Ja ih gledam, ja ih slušam, pa uvideh: Ja sam trudna! 

(Otkud mi inače ovaj nezajažljiv apetit?! A ako se može poginuti bez zrna baruta, može se i zaneti bez... volšebno).

Žutu boraniju majka obere bez problema, ali zelenu kaže da ne vidi (zelen list, zelena boranija... a jedno joj oko s kataraktom). 

Večeras sam joj obrala zelenu boraniju, a tanjir pun kolača s višnjama uvila sam u zelenu krpu. ;)

Pitao me jednom profesor (jer pomenuh kako sam čitavog života bila jezivo povučena, a on, očito, jednako radoznao): A kako stojite s momcima?
Što ne stojim -- i po jada, al' ni ne ležim, kukala mi majka (što ničija neću biti snajka)! 

- Sigurno je istina kad su rekli na televiziji.
-- A gde misliš, prijatelju, da onda lažu?!

Sestra od strica: Bila sam kod lekara i nije mi ništa, samo mi gvožđe mnogo nisko.
Ja: Pa digni ga na tavan!
Sestra: I muž mi rekao da grickam armaturu.
Eto kako zet i ja čas posla (smehom) rešavamo zdravstvene probleme.

12. jun 2018.

Ono što pišeš je genijalno, znaš kakav kapital imaš u rukama! Tako kaže moja drugarica Silvana, tako kažu mnogi drugi... I kad bi svi istomišljenici kupili buduću knjigu, planula bi kao alva. :)

11. jun 2018.

Moj zet (ko i svakog leta kad iz bela sveta dođe, isto pita, isto naglašava): Ima l' šta NOVO?
Ja (ko i svakog leta, nesrećnica, isto odgovaram): Nema.
Zet (po ko zna koji put razočaran): Pa kako uspevaš da nema?! (Za staro nije pitao.)
Kog ne hvali zet, ne zna šta je kompliment. 

10. jun 2018.

Mačići mi se behu po sobi raštrkali. I sve sakupih, samo sivog ne uspeh da nađem ili iz skrovišta izmamim dok se staklena kuglica po podu ne zakotrlja. Nije trebalo da igra klikera iza peći.

Neki i od pranja sudova prave ritual i dramu. Pa to traje i traje, sve uz istu pesmu, tužbalicu: jooj i uh. I tako celog života.

Molim didu da se svake noći ne udvara kad nijednu babu (a kamoli četiri) ne može da .... Ne mogu više slušati kako jadikuju.

Bezobrazni mali krpelj meni je našao krv da pije! Mali, nemaš šta da vidiš, a već tako alav. Medicinsko osobljw bar deceniju zaobilazim u širokom luku, a jutros moradoh da im se obratim. Ako budem morala nešto da pijem, rekoh majci, ...... mu mater (figurativno, razume se). Kako, nasmeja se majka. Zamoliću da mi zapakuju (skota).

Spremanje za kuvanje džema na smederevcu... Šorts? Tuu. Bikini? Tuu. Šalim se, probaćemo najpre odeveni.

Na istoj muci moje mačke kraj mene i ja s varjačom u ruci. :)

Pardon štapići s kikirikijem na trafici pred BAS-om 25 dinara, a na samoj stanici 50. Pa da l' su vam zlatni (zube da polomim)?!

Gledam tolike žene, prelepe (šarmantne, harizmatične, pametne), a same. (Viđam i one druge, da ne kažem ružne, ali ne tako lepe, ne tako šarmantne i pametne, pa zvocaju povazdan i vrte neke mučenike oko malog prsta.

Nema kosmičke pravde!

Afrička šljiva ne pada, pa i baba rada (da uzbere koju) iako nije mlada. ;)

Ona afrička šljiva mi dojadi! Dođe mi da podavim i one babe i didu u čiju se sposobnost sumnja. ;)

Jeline muke s klubetom

Da mi ona zlatna ribica, nekim čudom (jer pecanjem se ne bavim, a i u ribarnice retko zalazim), padne šaka, jedna od želja (računam da ne bi bila stipsa i da joj život bar tri moje želje vredi) bila bi mi da svakog dana omrknem, a narednog uranim, no da budem čila i vesela (plus bez podočnjaka), pa bih možda stigla da obavim sve što naumim.
Lako je Svetom Savi bilo da kaže: "Porani, Jelo, i odocni, Jelo, i porašće ti klube!" Uz klube porašće ti i podočnjaci, a opašće imunitet. Porani, Jelo, i odocni, Jelo... I nije da neće Jela, al' ne može telo.

Malopre prođoh selom (tek što nije otkucala ponoć), a nešto primamljivo miriše, ko da neko prži jaja (da se časti u sitne sate). Da psi u dvorištu ne zalajaše, vala bi domaćin delio obrok s iznenadnim gostom.

Puno sati

Majka pita Mašu (da proveri je li zaboravila da gleda u sat): Koliko sad ima sati?

Staša (mirođijica u svakoj čorbi) skače na stolicu, da je zidnom časovniku bliže i, mlatarajući rukama, izveštava nas: Ima puuno cati! 

Što jes'-jes', sedamnaest je pozamašna cifra (a i ko zna otkad ona vreme računa).

Pored svih nesreća u životu snašla me je i ta da mi otac i majka više vole beli deo krema (pa za mene sada više nema).