"Derbi nije bio rizičan, navijači su kupovali karte onlajn."

Jesu li onlajn i sedeli na tribinama?

Misli na druge

Da bi mogao sam da natoči vode, Ignjat je od sudopere odmakao neku komodu i uvukao se između. Dok je vodu ispijao, ostavio je da punim mlazom teče iz česme, koju ja smesta zatvorih. A on se pobuni, jer je očekivao da neće žeđ jednom čašom utoliti. Tad sam morala surovo da mu objasnim zašto vodu ne treba rasipati. Sedeći za stolom, i Staša je slušala kako u svetu ima dece koja umiru od žeđi (i gladi).
-- Kako?! -- pitali su oboje, razrogačenih očiju i primakli se da čuju.
-- Pa nemaju vode, nema svuda reka s pijaćom vodom... Zato se voda mora čuvati.
-- Mogu mama i tata da im kupe -- ubaci se Staša s logičnim rešenjem.

-- Pa siromašni su.
-- Mogu naravno da ukradu od drugoga, kao lopovi -- potpuno ozbiljna, Staša izloži rezervno rešenje.
-- Pa svi su siromašni, nemaju od koga da ukradu -- nasmejah se.
--A mogu da kažu: Molim vas dajte mom detetu vode, umreće od žeđi!
-- Ni drugi nemaju. (Od koga da isprose? A bogati svet je za njihove vapaje gluv. I mogu slobodno svi da pocrkaju.) Zato voda i hrana ne smeju nigde da se rasipaju. Hrane napraviš koliko ti je dovoljno ili daš nekome kome je potrebna. Sve što možeš treba s nekim da podeliš.
Oni gledaju, ne trepću i samo klimaju glavom. (Posle smo na internetu pogledali slike izgladnele dece.) Znam da će seme koje u brazde bacih uroditi plodom. Trudim se da i moji sestrići jednom samo dobro seju.

Na Fejsu se ne može živeti od svedočanstava, đačkih knjižica, odličnih učenika, svih petica, Vukovih diploma, zahvalnica najboljim učenicima odeljenja (kakva titula!), ponosnih majki što samo Tesle rađaju!

Molim jul da pohita, ne mogu još dugo izdržati!

Dva dana pisah o borovnicama i Fejsbuk mi jutros posla link za stranicu Porodičnog gazdinstva baka Mire, koje baš borovnice uzgaja. Sad ću da pišem samo o čoveku svog života. Ili kojoj hiljadi evrića.

Moj tata večeras podseti ženu: -- Počinje Hit tvit!

A pojma nema šta je Tviter.

Posle majka s terase, čuvši Kisićku, upita: - Samo ona priča?

- Ne - reče otac.

I pre no što reče ko je drugi gost, ja ga pretekoh: - I fikus!

- Ko? - upita majka. (Ne razume se u hortikulturu.)

- Čale - probah da joj pojasnim.

Ali džaba, ne razume se ni u žargonske porodične odnose.

Učite, deco, škole, da ne berete borovnice ko ja.

Ja: -- Aaaa, lepi mi se noga za nogu - besna i raskrečena gegam se do kupatila.

Majka: - Od znoja...

Ja (ljuta na sve od zemlje do neba): - Malopre sam se tuširala. Od debljine!

Borovnica je iz raja izašla.

Ceo dan sam brala i sad sam ko prebijena.;)

Od svih narodnih izreka volela bih da je jedna neistinita: da ne može i jare i pare.

Zato što ujedaju

-- Aaa, pauuk! -- povika Mia.

Videh njeno lice, na kojem su se mešali strah i gadljivost, ali ne i pletača mreža. Mrzelo me da ustajem, ali ne i da nesrećnika zastupam u odbrani i štitim od linča.
-- Ubij ga -- dobaci neko, tek tako, ni na tren ne preispitujući moralna načela.
-- Nee -- suprotstavih se. -- Što bi ga ubijala? On će otići svojim putem. (Tačnije, svojom mrežom ili tananom lijanom.)
-- A što da ga ne ubije? -- brecnu se moj zet. -- On može da je ujede!
-- Ih, baš će. (To je samo mogućnost, ne mora biti realizovana. A i tad joj ne bi butku odgrizao.) Pa i čovek može da ujede. Uuu, što čovek može da te ujede za srce! (Iz predostrožnosti očas bih bar pola čovečanstva potamanila.)

Imam utisak da će mi ova korona doći glave (ne i drugih organa).

Pucam ne po šavovima već mimo njih.

Večeras je Staša prvi put obula rolere. I poprilično se snašla.
-- Dobro si vozila -- obodrih je na kraju. -- Još sutra...
-- Još sutra i u nedelju, i biću sjajna!
E, to je pobednički duh!

Teološki razgovor uz čorbasti pasulj

Staša i ja sedele smo i jele čorbast pasulj s domaćim rebarcima. Ne znam kako se obretosmo u teološkoj raspravi. Iznenada, između dva zalogaja, ne sećam se ni zašto, saopšti mi: -- Bog nas vidi.
-- Stvarno? -- pravih se luda.
-- Da. I čuje nas.
-- Je li?
-- Ali samo kad sedi (na krovu). (Pa sad je jasno kako sve čuje. On, u stvari, prisluškuje.)
-- Pa šta radi?
-- Jede.
-- Jede?
-- Pa znaš da svi ljudi moraju da jedu! -- prosto se brecnu zbog mog nezananja.
-- Ali on nije čovek. Ajde baš da ga vidim (kako srkuće pasulj i grize ćabatu ko umorni ratar)!

-- Sad je na staroj kući -- vadila se.
-- Pa super, baš da ga vidim.

-- Ali on je nevidljiv. (Eto ti sad!)
-- Stvarno? 

-- Zato što je džinovski. Samo deca mogu da mu priđu, velika i mala.
-- A koja su to velika deca?
-- Pa ti si dete. (Jee, privilegovana sam. Samo da nađem merdevine i prislonim uz krov.)-- On je ukrao moje nevidljivo odelo -- preinači Svevišnjeg u lopova. (Sad i ona ima isti modni stil kao hodač po krovovima. Nisam joj videla to odelo. Kako da ga vidim kad se ne vidi! Božji sin je, kažu, šetao po vodi. A ćale mu, evo, s krova a krov hodi.) Ovaj -- Uzeo je načas, znači ukrao -- objasni mi. 

(Gospode, skupo te ta pozajmica staje! Ova mala brbljivica sad za tobom laje!)

Slatko dete

Šetajući večeras, Staša i ja neko vreme smo šutirale kamenčiće. U povratku je našla drugu zamenu. Prvo je pred jednom kapijom mirisala slez (ne miriše, rekla je), a onda kroz drugu proturila glavu (da bolje sagleda nepoznato dvorište).
-- Ne gledaj u tuđa dvorišta! -- prekorih je.
-- Ali ja volim -- nimalo se ona ne potrese, već primače glavu živoj ogradi.

-- Ma nije lepo da gledaš u tuđa dvorišta!
-- Neće oni da se ljute -- primeti samouvereno. I za to dodade neoborivi argument: -- Slatko dete!
Zasmejah se. Vala, baš je slatka (i mudrica) ova mala.

Merkala sestra nedavno neke zelene žičane ležaljke. (Šta razmišljaš, more, vidiš da su zelene!) Pre neki dan joj u kolima pričam kako je korona opet uzela maha i da će nas pritegnuti čim prođu izbori.
-- Znači, da ja kupujem ležaljke?
--Kupuj! Montiraj bazen, pravi plažni bar, sadi palme... (Crne Gore ni ma kakvo more videti nećemo ovog leta. Ali šta je -- tu je: po tremu ću njenom nove kupaće da šetam.)

Na jednoj strani trema stoji ogroman sto s dvema klupama. Tu obeduje zet s radnicima. A kad je osobito toplo obeduje i ko god stigne, ko se zatekne u pravom trenutku (kad ručak zamiriše).
Nedavno je sestra kupila ugaonu garnituru, koja je smeštena na drugu stranu terase. I šali se: -- Ovo je za elitu, a ono za seljake. Gde ćeš ti da sediš?

-- Tamo gde su tanjiri! -- uopšte nisam imala dilemu.

Zove me danas sestra telefonom. Ona priča, a meni pogled preko šivaće mašine kroz prozor u junsku jesen bludi. Između ostalog, pojada se na vreme. Ona se žali, a ja ćutke slušam, tj. ne žalim se.
-- Tebi ne smeta ovo? -- upita. -- Ništa te ne boli? (Nju boli glava.)
-- Boli me... (Uvo, uvo.)
Ona se zacereka i mora da joj glavobolja smesta posta blaža.

Staša je s mamom i tatom išla kod zubara, a brat i sestra su ostali kod kuće. Nakon nekog vremena, mama joj reče da pozove Mašu i podseti je da Ignjatu da doručak.
Staša je sestri dala još preciznija uputstva: -- Mašo, rekla ti mama da daš Ignjatu da jede. Daj mu keks i mleko pošto ti ne znaš ništa drugo da kuvaš.

Sutra se možda probudimo u sojenicama.

Udarilo zlo i sa zemlje i sa neba. Nagrabusismo.

Samo izgleda ko novembar. A miriše na maj 2014.

Staša je jako osetljiva i laka na "obaraču". U kolima je Ignjat neke njene snimke pokazivao Maši, pa su se smejali. A Staša ne podnosi kad joj se neko smeje, čak i kad je to sa simpatijama. Nakon kratkog upozorenja, zveknula je Ignjata tabletom u glavu.
--Pa što si ga udarila? -- pitala je majka. -- Znaš da može da ode u bolnicu?
-- Ako -- oglasio se Ignjat -- bar da se odmorim na miru.

Korona kao nestašni đak koji prevrće učionicu naglavce dok nastavnik ne upiše čas.

A sad će da je upiše u napomenu i preduzme (vanredne) mere.

Sestra: -- Još si dole, nije gotovo?

Ja: -- Aha.

Sestra: -- Cimni nas kad dođeš.

Ja: -- Što? (Mislim, škola je gotova, domaćih nema.)

Sestra: -- Da pričamo. He-he-he.

Ja: -- Aaa, hoćeš abrove, s lica mesta... biračkog. He-he-he.

Dok smo se vraćali iz nabavke, Maša je sedela na suvozačevom mestu, a Ignjat i Staša pozadi sa mnom. Kako na pola brda pristigosmo rođaku, sestra reče: -- Pomerite se, da povezemo ujnu. Mašo, ti sedi pozadi, da ujna može napred.

--Jao -- progunđa Ignjat, tiskajući se uz mene -- postaćemo bus! :)

Navalio Ignjat opet da kupi haskija. 

-- Što mora baš haski da bude? -- pitam.
-- Pa volim!
-- Imaš mačke i patke; njih ne voliš?
-- Ne volim. (A laže)
-- Ne voliš?!
-- Pa... mogu li one da vuku sanke, a?
-- Ni ti ne možeš da vučeš sanke, pa te ja volim.

Na TV-u se odbrojava... Do otvaranja birališta preostalo je još deset časova.

A koliko još do uvođenja vanrednog stanja?!

Majka: Nisam gledala, ne znam kol'ko li je umrlo.

Ja: Pa jedan. Svaki dan jedan.

(Više nije dozvoljeno. Prekjuče jedan. Juče jedan. Jedan danas. Jedan sutra. A posle izbora ćemo da vidimo... naše dobro jutro, tj. čije nane ispredaju niti crne vune i srodnici čiji groblja pune.)

Otišla ja da berem borovnice.

I pita me jedna od žena: -- Jesi li brala nekad?

-- Ne, nisam.

-- Kaži da si brala jednom.

-- Jao, a ne mogu ja da lažem (ni po koju cenu) -- osmehnuh se, s jedne strane osećajući neprijatnost, a s druge se prosto izvinjavajući zbog svoje "nesposobnosti".

Srećom, niko me nije ni pitao. I najbezazlenija laž navali mi se na dušu kao stena.

Ja bih volela da postoji drugi život. Ovaj mi je kao pismeni zadatak u kojem sam počesto grešila i precrtavala (jer ne može da se briše). Volela bih jedan čist i uredan, besprekoran. Ali to bi mi donelo zadovoljstvo i bilo moguće samo ako bih bila svesna prethodnog "pismenog".

Za dva dana nabrala sam i očistila toliko višanja da mi se palac pokvario. :)

Ono što je tebi tričava bižuterija nekome bi bilo suvo zlato: ne ćuškaj po ćoškovima, pusti nek zablista na nečijem vratu.

Ignjat navalio: da mi kupite haskija, pa da mi kupite haskija! (Da vuče sanke. Onda bismo morali kupiti i sneg.)

Ja: Pas ne mora da se kupi, ako nisi znao.

Ignjat: Nego?

Ja: Možeš da usvojiš iz nekog azila, s ulice... Ni ti nisi haski, pa šta treba, da te bacim?

Ignjat: ?!

Kad čujete ili pročitate vremensku prognozu (kiša juče, kiša danas, kiša sutra...), da li i vi pomislite ili kažete: - E stvarno ste preterali?

Sestrići u dvorištu urlaju.

Sestra: -- Što morate da se derete ko da ste nenormalni, samo se mi (u selu) čujemo?!

Ja: -- Zato što su prirodni, neće da se pretvaraju (da su ono što nisu).

Na proslavi godišnjice mature u Smokvici...
-- Ima neko da se nije razveo?
-- Jaa (jer se nisam ni udala)!

Sve žene moraju imati malu crnu haljinu. Samo ja dugu zelenu.

Na proslavi godišnjice mature svi plešu uz majstora za poljupce. Jedna gospođica u ćošku za stolom sama sedi i čudom se čudi kako je muškarcima uspelo da toliko ostare za samo nekoliko decenija.

Kupila tetka od onih telefonskih smarača neke papuče za masažu, s tabanicom od kamenčića i s izrazitim lekovitim dejstvom. Šta je 3.000 za takvu blagodat!

Za te pare si mogla tri dana da se "masiraš" po plaži u Šušnju. A kod kuće bez dinara bosonoga da šetaš po gomili šodera.

Obnavljam garderobu -- sređujem ormar: nisam ni znala šta sve imam!

Dedin kolač

Baba Milina je svakom poslala po kolač od malina. Nakon što je Staša pomakljala svoj, na tacni su ostala još dva kolača, od kojih je  jedan bio namenjen Ignjatu.
Staša: -- Čiji je ovo kolač, mogu da pojedem?

Sestra: -- Dedin.
Staša: -- Sad ću da ga pitam! (Kad čovek nešto želi, traži načina.)

Deda je još spavao. Staša zna za red, pa odškrinu vrata njegove sobe i učtivo upita: - Deda, mogu da pojedem tvoj kolač?

Deda, ne baš pri čistoj svesti (trgnut iz sna), dopustio joj je. Ali nije mogla, pojela samo šlag. Srećom, ja sam uvek spremna da dokrajčim načete kolače.

Blagoslov su sestrići koji ne mogu da pojedu ceo kolač od maline. Tetka će uvek da pomogne.

Ignjat: Nama je bilo mnogo dosadno u vrtiću i korona je došla i spasila nas. Hvala ti, korono!
Ja: Ali tetka, Matija, Mia i teča su se bili razboleli.
Ignjat: A da!
Medalju treba pogledati s obe strane.

Problem je

Dok su otac i majka bili u prodavnici nameštaja, Ignjat i Staša su ispred jurcali. Mene su izvukli da ih nadzirem jer inače ni njima ne bi bio dopušten izlazak. Još sam pod stresom. 

Neki dečačić mali ubrzo im se pridružio. Tako je to ko dece: igra je kao epidemija. Zastanu, pogledaju, počnu za sebe da se igraju, pa se začas spontano udruže.
Majka je morala da ga sledi i upozorava na opasnost. Izrazgovarala se za to vreme telefonom. A posle joj, iz čista mira (valjda što je prekinula vezu), puče film, baš kad je otac s bebom i računom izašao iz radnje i uputio se ka autu. 

Isprečila se pred malog i krenula da čita bukvicu: -- Dobro, u čemu je problem? Jel' što sve imaš i sve ti je dopušteno? Mali gleda i ćuti. 

A meni došlo da kažem: Da, baš u tome, ali problem za tebe. (Između ostalog, zato što ga navikavaš da ima sve što i ne poželi, već mu ti nametneš.) Nije ti on tražio da mu išta kupuješ. Nijedno dete ne žudi za skupim farmerkama i patikama, skupim igračkama, proslavama rođendana, ne mari za animatore i torte na pet spratova... Dete samo želi slobodu da se igra. (Najbolje se stvari ne kupuju.) I baš to roditeljima najteže pada. (Deca koja trče odvraćaju roditeljima pažnju od telefona.)

Da Vučić pruži govno i kaže: "Evo vam hleba", znam najmanje jednog čoveka koji bi sa slašću jeo, tvrdeći da lepši nije okusio.

Svaka čast, manipulatoru! Nema potrebe da im vezuješ oči!

Umesto onih letećih automobila možda su nam potrebnije podmornice.

Pre nego što odu do saksije s petonijama, jedna patka verovatno kaže drugoj: -- Hajdemo u poslastičarnicu!

U Beogradu se i danas očekuje kiša.

Ko ne zna da pliva obavezno nek ponese gumu.

Zvala se Proleće

Danas bi joj bio rođendan. Neki misle da joj danas jeste rođendan. Jer Fejsbuk ne beleži baš sve informacije, nema uvid u sve matične knjige. Zato su joj i ovaj rođendan neki čestitali. Kao što su joj, videh malopre, čestitali Božić i Uskrs, a ona nije lajkovala. Verovatno se, vireći kroz neki oblak, smeškala i lektorisala njihove cirkularne poruke, kao što je za zemaljskog života činila s novinskim člancima. (I kad vas ne bude, biće vam profil na Fejsu i neobaveštenih koji će vas označavati na fotografijama, čestitati vam praznike i čuditi se što ste nepristojni, pa nećete ni da se zahvalite.)
Znala sam je nekoliko godina na Fejsu. Bila je admin jedne od većih jezičkih grupa. Tek ako smo nekoliko puta ukrstile reči u inboksu ili nekom komentaru ispod fotografije. Ali sam iz tih reči osećala silnu pozitivnu energiju i ljudskost.
A jednom, pre neke dve-tri godine srele smo se u stvarnom svetu. Vraćajući se iz čitaonice, prvi put sam ušla u autobus 36. Primetih da me neka žena, sedeći na onom obrnutom sedištu, predugo i previše zainteresovano gleda. Ali možda umišljam, skretoh pogled... Upadljiiva sam, privlačim pažnju, to ne mora ništa da znači, samo radoznalost... Nakon stanice-dve, međutim, žena ustade i priđe mi, te upita jesam li ja ja. Jesam, osmehnuh se na njenu primedbu da je bila ubeđena kako ne mogu postojati dve ovakve (upadljivo zelene, crvenokose) osobe. I da nije imala naočare za sunce, bila sam ubeđena da je nikad pre nisam videla. Ne toliko što je na profilnoj slici drukča, već što nekad ljude ne možeš da prepoznaš van određenog konteksta. (Na društvenoj mreži sam nepogrešivo znala ko je. Van Fejsbuka je nisam očekivala.) Od Slavije do Železničke ispričasmo se srdačno, kao da smo godine provele zajedno. Čak se na rastanku, ne videći u tome ništa čudno, poljubismo. (Ne, nije to bio prvi put da na ulici ljubim osobe koje sam na Fejsbuku doživela kao bliske i drage.) Mislila sam da o tome pišem, ali, zaokupljena obavezama, dugo odsutna od kuće, nisam pisala. 

Kako sam dane provodila u Narodnoj, a ona stanuje u komšiluku, zvala me da svratim do nje. Hoću, obećala sam. (Zvučalo je to sasvim normalno s neposrednom, jednostavnom osobom.) Javiću se. Kako sam malo smotana i anksiozna, ko bi ga znao, znala sam da će mnogo vremena proteći dok se na to osmelim. Ni slutila nisam da ću izgubiti priliku. Istina, spomenula mi je izdržane hemioterapije, ali je govorila da se oseća dobro (kako je i izgledala), da na poslu imaju razumevanja... Nisam zapitkivala, smatrajući nepristojnim da kopam po tuđim ranama. Šta i da pitaš čoveka koji se s takvom bolešću suočio? Sigurno mu ne treba ičije sažaljenje, ne može ozdraviti od ma čijeg saosećanja... Nisam pomišljala na najgore, kao što, očito, onako vedra i puna života, nije ni ona.
Pred sam kraj godine, dok se čovečanstvo masovno radovalo novogodišnjoj rasveti i predstojećim praznicima, neko je nadomak Narodne biblioteke neutešno tiho plakao. "Listajući" Fejsbuk spazih njenu profilnu sliku i nekoliko reči, ali ne zastadoh. Bila je to objava nepoznatog čoveka, mozak je razumeo pre no što je meni doprlo do svesti. Presečena crnom slutnjom, vratih se da proverim o čemu se radi. Htela sam, ali nisam tad mogla o tome da pišem.
Kad sam kroz nekih mesec dana prvi put otišla u Beograd, kod Franša sam imala neki vrlo nelagodan osećaj, mučan. Nakon kratkog unutrašnjeg razgovora sa samom sobom, shvatila sam da se osećam kao kad mi neko umre i to zato što je Narodna biblioteka nadomak, a negde kod Biblioteke živela je ona, u stanu u kojem je nisam posetila, iako sam više puta bila pozvana.

Zvala se Vesna, kao proleće, koje i ove godine zasipa mirisom lipe njenje prozore negde u Rankeovoj ili tu negde (nisam upamtila), kroz koje cvrkut ptica dopire do fotelje na kojoj nje više nema, do police s knjigama koje ona više ne lista... Zvuci proleća ne dopiru do zanemelih roditelja, lekara, koji svoje dete nisu mogli da izleče.

Ignjat i ja čučimo kraj gajbe i gledamo mačku s potomcima. Jedno Majino mače je belo sa žutim šarama, drugo žuto, a treće crno-belo. 

-- Ovo crno mi je najdraže -- priznadoh.
A on me pogleda prekorno: -- Crno?! (Zna da inače mrzim crnu boju.) A juče kad sam ja hteo crne patike, ti si rekla: bljaak! -- iskrevelji se. (Još mi nije oprostio. Ne znam šta mu je. Juče ko neki tinejdžer navalio sve sam da bira: hoću ja da kupim sve što ja hoću! A ukus nam se ne poklapa i još ne mogu da ćutim...)
Nasmejah se i objasnih da u crnoj boji volim samo: mačku, ovcu, kravu i kokošku (za koju on misli da ne postoji). Crnu odeću i obuću ne mogu da smislim.

Bez kese

Nakon što smo obedovale u Meku, skoknuh sa sesričinama do Maksija. Pred kasom počeh iz korpe da vadim veliku vodu, ledeni čaj... a Staša dodade dve male flašice vode i odlučno: Bez kese!
Iznenadih se koliko i kasirka, pa se obe nasmejasmo.
-- Sve zna -- primeti žena.
Pažljivo sluša, ne rekoh joj, trpajući flaše u torbu, ponosna na tu malu pametnicu.
Dok smo se udaljavale, Maša i ja komentarisasmo i hvalismo njen postupak, a ona, ozbiljna, objasni: Nećemo da zagađujemo prirodu!
Prirodo, samo ti se takvi rađali!

Staša i patike

Staša je juče kupila patike. Najpre je potoke suza prolila za nekim šarenim koje sijaju, a izgledaju vrlo jeftino, iako nisu. Jedva je odvratismo i namamismo da proba neke bele, kakve i Mia ima. Kad obu broj 28, primeti: Malo me stežu, ali dobro! Da obuje broj veće ja sam joj pomagala, ali patike su se i dalje jogunile, pa ih Staša prekori: Patike, sarađujte! Kad konačno navuče "saradnice", ozari se: E ove su mi ODLIČNE! Mogu da hodam!
Pa u tome je i poenta: trebaju ti patike u kojima ćeš slobodno hodati, a ne prste povijati i trpeti.

Probudi me alarm u sedam. Ali nisam spremna da se otisnem u dan, a kamoli u svet. Uzmem mobilni, virnem na Fejs -- nema ničeg, virnem na Viber -- nema ničeg... (Da sam virnula kroz prozor -- dočekal bi me ista slika. Jer virnula sam i u sebe -- nema čega nema.) Zagnjurim nos u jastuk, ali san više ne he na oči (iako su i telo i duša izmrcvareni).
Mačka je na terasi zamjaukala čim je čula da se vrata moje sobe otvaraju (prepoznaje specifičan zvuk). Izađem, naspem im granula. Pojavi se još jedna, ali granule jedva da pomirišu. Mime nema, vucara se livadama verovatno. Maja hrani svoje potomke. Pogleda me nezainteresovano, neće napolje. Pustim patke. Natočim vodu (minut-dva pre no što je sasvim nestala), i mačkama i patkama (mada patke misle da je sve za njih, pa se tako i ponašaju). Pozove me sestričina. Da iskontrolišem neki intervju što je pisala za domaći. Eto strine, da proverim je li leglo sto evra. Proverim. Strina ode. Kontrolišem intervju. Eto tetke: da joj izvadim krpelja. (Koliko sam ove godine tih zlotvora izvadila iz oca, majke, strine i tetke, komotno bih mogla da se zaposlim kao medicinska sestra.) Ajde. Nađem pincetu, zavrnem u smeru suprotnom od kazaljke, izvadim. Tetka ode. Kontrolišem intervju s fudbalerom. Vala je pogodila njihov "stil" -- šta da kažem? Ali, nažalost, i stil ispraznih "novinara". Ovako, sad ću da vam postavljam pitanja, a vi ćete odgovarati... Tu su i poštapalice. To mora da se promeni. A sad da namestim krevet, pa da sačekam sestriće. Sa njima da uradim nešto pametno, korisno, kreativno, ljudski... da ne dam da se proćerda dan.

Maja se danas porodila. Nakon nekoliko sati vrpoljenja i mjaukanja, dođe je u kuću, skoči na krevet, ušuška se žurno i iz momenta nape... 

-- Jao, porađa se -- vrisnu je Maša -- izlazi joj nešto!
-- Jao -- skočih, pa je žurno odnesoh u staru kuću, gde sam već bila spremila neku gajbicu. Maša je trčala preda mnom, da otključa i otvori vrata. Staša je trčala za nama.
Ali džaba je položih, nije htela da leži, odmah jurnu za nama. Zato se Staša, Maša i ja vratismo, čučnusmo kraj nje i pokušasmo da joj nekako ublažimo muke. Žalila nam se, mjaukala, a mi joj govorile ohrabrujuće reči i milovale je, što po stomaku, što po vratu...
-- Da li to puno boli? -- upita me Maša.
-- Otkud znam, nisam se porađala! (I prvi put prisustvujem porođaju. Ali kontam da nije lako kamilu provući kroz iglene uši.)
Kad u jednom trenu jače mjauknu, Maša spazi mače -- izletelo ko iz katapulta. Oh, odahnusmo na kratko, jedno smo prebrinuli. A stomak joj kao balon, ko zna koliko je još unutra.
-- Napni se, Majo, hajde, izdrži...
Odmah smo obavestile Matiju, Miju i Ignjata. Čuvši vesti koje danima iščekuje, Ignjat se sav u osmeh pretvorio. -- A ćekajte mene! -- reče.
Nasmejasmo se. Čekale bismo da od nas zavisi. Čekala bi možda i Maja da o tome odlučuje. Ali kad ti dođe da se porađaš -- porađaš se, bez odlaganja. Kad Igi stiže, u gajbi je bilo tri mačeta, koji sad spavaju ušuškani u maminom zagrljaju.

Tavan

Mi na tavanu nismo bili već godinama. Otkako su nam propale merdevine, zaboravili smo i da postoji. (Nove nismo ni nabavljali, pošto gore i nema ničeg... sem nekih starih novina i knjiga, za koje niko sem mene ne mari. A mene strah da su ih miševi raskupusali, pa strepim da bi me od tog prizora infarkt strefio.) 

Ali danas nas na to podseti radnik Telekoma. Dovukao u naše dvorište trostruke merdevine i najpre nam se uspentrao na krov... Ignjat me isterao iz kuće, uzbuđeno objašnjavajući da je "neki ćovek bukvalno na krovu". Čovek siđe, pa upita gde nam je tavan, na koji se potom "bukvalno" i pope. Ignjat je insistirao da i sam gore zaviri, ali ne pustismo ga da smeta. Zato se malo ljutio. Ali čovek, pakujući merdevine, reče: Ti misliš da je to lako? E moj prijatelju. Uprtivši merdevine pod ruku i idući ka kapiji, dobaci mu: Uči školu, nemoj da radiš ovaj posao! 

Ignjat se samo osmehnu. Valjda će zapamtiti ovaj savet. Tavan neće zaboraviti, i ne treba. Za čoveka, čak i kad prestane biti dete, podrum i tavan su puni tajni i puni minulog. A decu, verovali ili ne, jako zanima "ono naše što nekad bejaše".

Sestrić se popeo na merdevine, guli stiropor sa zida, renovira sobu, jednu za početak. Neko pomenu da bi babi mogli srediti prostoriju u suterenu, ako se ne bude bunila. Šta fali, rekoh. I ja bih u svom podrumu živela, kad bih imala pare da ga sredim.

-- Pa možda ćeš imati -- reče sestrić optimista.

-- Ako mi padnu s neba.

-- Dobro, srediće tvoja deca! -- optimizam ga nije napuštao.

-- Moja deca? -- zapanjih se. (Otkud mi? Kad i kako da ih rodim? Kad da ih odgajim? Moja deca, koja nisu ni u planu, a kamoli začeta... Ako bi se i rodila, koliko treba da odrastu, pa zarade, pa da grade, renoviraju...? A šta će meni taj podrum i prostor uređen po mom ukusu za dve decenije?! Tad će mi drugi spremiti apartman od dva metra bez geometra.)

-- Što? Nikad se ne zna -- ne odstupi on od svoje ideje.

Hoće da mi nasluti neku muku.

Najgori su oni ljudi koji misle da su najbolji, što im, smatraju, daje za pravo da sve druge smatraju lošim.

Izostavljena reč

Rečnik srpskog jezika ponovo je privukao Ignjatovu pažnju. Prevukavši ga delimično iz mojih ruku u svoje naručje, primeti: 
-- Uuu, koliko ovde ima reči?

-- Osamdeset pet hiljada, pa ti zamisli koliko je to. Reci neku reč, ako hoćeš da je nađemo.
-- Govance -- nasmeja se Ignjat, uz tetku već i sam navikao da probija društveno nametnute norme pristojnosti.
-- Ne verujem da ima u ovom rečniku -- rekoh. -- U nekom drugom verovatno. Ali proverićemo. G... go... gov... Nema -- morala sam da ga razočaram. -- A valjda ti je jasno zašto. Pa zamisli da je ovde govance, i da sklopim Rečnik; šta bi se desilo?
Osmeh na Ignjatovom licu potvrdi da je razumeo. Govance je izostavljeno i iz bezbednosnih razloga.

Noseći telefon, Ignjat se glasno osmehnu: -- Instalira mi se igrica!

-- Molim?! Opet igrica? -- prekorih ga. --Šta smo rekli za igrice?

-- A pa to je moj omiljeni život; šta da ti radim!

Džaba presrećem pisma kad ne pesrećem telefonske razgovore. Ja spavam, ali đavo ne spava: poziva hipnotisane penzionere.

-- Od jedan do pet, kojom biste ocenom ocenili borbu protiv korone?

-- Dala bh deset -- kaže majka -- da može.

(Iz nekog razloga, ne pitaše: Na skali od jedan do petm koliko biste se glasno nasmejali najsmešnijem virusu u istoriji čovečanstva?)

-- Hoćete li glasati?

-- Obavezno. (Samo preko mene mrtve! Ako ništa drugo, sakriću im cipele.)

-- Koliko vas ima u kući? (Što pitaš? Od goveda samo dva grla!)

-- Troje. (Glasaju li stvarno, iako su me stvorili, ima da nas bude jedno -- ostaću siroče!)

Dok Izbori ne prođu, telefon će stajati u mojoj sobi. Neka zovu, da im ja kažem dve-tri reči.

Pred Komercijalnom bankom danas četrdeset ljudi (među njima razmak od jedva 30 cm i samo na jednom licu maska).

Leglo im po sto evrića.

Nek se javi ko je okrenuo godinu natraške, zamenio mesta severnoj i južnoj Zemljinoj polulopti!

Ja: -- U sunce ti...

Ignjat: -- Vređaš sunce! A neće da greje! (Valjda misli da ću ga ražestiti.)

Ja: -- Ko ga vređa? Možda sam (ko što jesam) pomislila da ga poljubim? Sunce ti poljubim!

Ignjat: -- A!

(Valjda je to dovoljno da sunce smekša i da se vrati.)