Teološki razgovor uz čorbasti pasulj

Staša i ja sedele smo i jele čorbast pasulj s domaćim rebarcima. Ne znam kako se obretosmo u teološkoj raspravi. Iznenada, između dva zalogaja, ne sećam se ni zašto, saopšti mi: -- Bog nas vidi.
-- Stvarno? -- pravih se luda.
-- Da. I čuje nas.
-- Je li?
-- Ali samo kad sedi (na krovu). (Pa sad je jasno kako sve čuje. On, u stvari, prisluškuje.)
-- Pa šta radi?
-- Jede.
-- Jede?
-- Pa znaš da svi ljudi moraju da jedu! -- prosto se brecnu zbog mog nezananja.
-- Ali on nije čovek. Ajde baš da ga vidim (kako srkuće pasulj i grize ćabatu ko umorni ratar)!

-- Sad je na staroj kući -- vadila se.
-- Pa super, baš da ga vidim.

-- Ali on je nevidljiv. (Eto ti sad!)
-- Stvarno? 

-- Zato što je džinovski. Samo deca mogu da mu priđu, velika i mala.
-- A koja su to velika deca?
-- Pa ti si dete. (Jee, privilegovana sam. Samo da nađem merdevine i prislonim uz krov.)-- On je ukrao moje nevidljivo odelo -- preinači Svevišnjeg u lopova. (Sad i ona ima isti modni stil kao hodač po krovovima. Nisam joj videla to odelo. Kako da ga vidim kad se ne vidi! Božji sin je, kažu, šetao po vodi. A ćale mu, evo, s krova a krov hodi.) Ovaj -- Uzeo je načas, znači ukrao -- objasni mi. 

(Gospode, skupo te ta pozajmica staje! Ova mala brbljivica sad za tobom laje!)